Na parlamentarnim izborima u Srbiji zakazanim za 25. oktobar 2026. političke stranke ponovo ističu broj žena među kandidatima. Pojedine se posebno ponose time što su žene u većini na njihovim listama. To jeste podatak koji zaslužuje pažnju, ali ostavlja otvoreno pitanje koliko kandidatkinje učestvuju u donošenju stranačkih odluka i kakvu će moć imati ukoliko budu izabrane. Izveštaj OEBS-a o rodnoj ravnopravnosti u Narodnoj skupštini pokazuje zašto se ta razlika ne može svesti na izborni procenat.

U Tirani gore kontejneri, razbijaju se semafori, demonstranti se sukobljavaju s policijom. Na društvenim mrežama deo publike takve snimke dočekuje sa oduševljenjem. Slične reakcije viđali smo tokom protesta u Srbiji, a prošle godine i u Nepalu. Odakle potreba da nasilje posmatramo kao dokaz da se konačno nešto menja? I koliko bismo bili spremni da ga podržimo kada bismo umesto telefona u rukama imali policijski kordon ispred sebe?

Ustav garantuje jednakost pred zakonom, ali odlazak na sud može značiti trošak koji čovek sa prosečnim primanjima teško podnosi. Advokat, takse, veštačenja, izgubljeni radni dani i godine čekanja često određuju koliko je neko zaista sposoban da zaštiti svoja prava. Srbija ima sistem besplatne pravne pomoći. Problem je što mnogi ljudi ni ne znaju da postoji, a neki za njega saznaju kada je već kasno.

Ratovi, siromaštvo, nasilje, diskriminacija, ljudi bez vode i struje. Svaki put kada se dogodi nešto što smatramo nedopustivim, neko će gotovo sigurno izgovoriti: „Zar je moguće da se ovo dešava u 21. veku?“ Ta rečenica otkriva koliko smo navikli da verujemo u napredak koji bi trebalo da dolazi sam od sebe. Ali istorija nema obavezu da bude bolja samo zato što smo promenili datum.

Digitalizacija može da olakša život, ali kada aplikacija, lozinka i internet postanu prećutni uslov za ostvarivanje prava, deo građana ostaje zavisan od tuđe pomoći.