Kanadski autor Alan Deno (Alain Deneault) u svojoj knjizi Mediokratija (fr. La médiocratie) obrađuje tezu vladavine mediokriteta u savremenom svetu i kroz različite društvene sfere objašnjava kako su zapravo mediokriteti, a ne prosečni ljudi, preuzeli kontrolu nad svim oblastima života. Knjiga nije kritika prosečnosti, već kritika sistema u kojem je najpoželjniji mediokritet. Ideja kao takva uopšte nije nova i nalazimo je još u antičkom svetu. Čuveni razbojnik Prokrust iz grčke mitologije nudio je prenoćište gostima, ali je krevet u njegovoj gostionici bio dužine za koju je Prokrust smatrao da je savršena. Svaki gost bi morao da se prilagodi toj postelji, te bi tragični Prokrust sekao noge onima kojima je postelja bila prekratka, a rastezao tela onima kojima je bila predugačka. Kritika uniformnosti i konformizma, dakle, nije nova ideja. Ali je nova ideja da su mediokriteti ti koji su krivi za sunovrat savremenih društava.
U svojoj knjizi Deno uvodi i nešto što on naziva politika ekstremnog centra, a nešto što bi običan narod nazvao politikom „ne talasaj”. Politika i politički stavovi proglašavaju se štetnim, radikalnim i opasnim, a depolitizacija postaje svojevrsni „penicilin” za sve bolesti koje se pojavljuju u društvu. Naš preminuli glumac Milan Lane Gutović u jednom svom televizijskom intervjuu vrlo je kratko opisao zašto su mediokriteti kao takvi poželjni svakom vlastodršću. U njegovoj analizi, sa dozom sarkazma i ironije, Gutović govori da glup čovek nije potreban jer će naneti štetu onome ko drži vlast, ali da i inteligentan isto šteti jer će uvideti šta „vladalac” radi, te se ide u potragu za onim ko je nalik berberskoj stolici, odnosno onim kome svaka zadnjica odgovara. Traži se onaj koji klima, onaj koji potvrđuje, i na kraju, onaj koji se lako uklanja, jer ne predstavlja pretnju trenutnom vršiocu javne funkcije.
Naše društvo postalo je oličenje vlasti ekstremnog centra, boraca protiv politizacije i naravno, isključive borbe za svoj lični interes. Sve ove navedene pojave usko su povezane, te je praktično nemoguće da se jedna pojavi, a da istovremeno ne vidimo korene druge. Cilj ovog teksta jeste da pokaže kako mediokritet ratuje protiv političkih stavova, kako etablira vladavinu ekstremnog centra i kako, na kraju, postavlja svoj lični interes kao vrhovnu moralnu normu kojoj upodobljava celo društvo.
PROFIL DEPOLITIZATORA
Mediokritet iz našeg teksta stariji je od 35 godina, ali je mlađi od 55 godina. Dakle, čini relativnu većinu radno sposobnog stanovništva. Ima srednje obrazovanje, a visoko je stečeno, negde, nekako, na neki način. Većini je i nebitno kako, ali ima se neka diploma, neko zvanje. Bilo je uslov za rukovodeći položaj, te je naš mediokritet i požurio da ga stekne. Naravno, aktivan je član vladajuće stranke, nebitno koje, ali je vladajuća. Može biti desna, leva, velika, mala, manjinska, većinska, ali je bitno da je vladajuća. Odatle naš mediokritet i crpi snagu. Iako je mediokritet, naš lik se svakako ne smatra delom naroda kojeg predstavlja; on ili ona je svakako iznad tog „prostog puka” koji predstavlja. Ovde ne govorimo kako stvari jesu, već kako naš mediokritet te stvari vidi. Čitaocu je jasno da je naš lik svakako deo naroda koji predstavlja, a vrlo često i njegovog najgoreg dela. Umeren je i nema radikalne stavove. Zapravo, nema nikakve političke stavove, jer je pozicija ekstremnog centra upravo to: nedostatak vrednosti i stavova. Sve je za našeg mediokriteta ekstremno, pa čak i politički stavovi. Sve je politizovano; on ili ona bi da depolitizuju, a sve vreme se, naravno, krvnički drži svojih koruptivnih šema i poslova. Česta pojava kod našeg mediokriteta jeste i to da, na deklarativnom nivou, ima vrlo izražene moralne stavove, često utemeljene u religiji, ali istovremeno i nemoralno ponašanje prema svima koji nisu mediokriteti. Glupost se ismeva, inteligencija se demonizuje i marginalizuje, a konformizam se slavi. Kod našeg mediokriteta ili mediokritetke (proverio sam, mediokritetka je ispravno) nisu retke malograđanštine i sve pojave koje prate takvo ponašanje. Vrlo često on ili ona ima neki hobi koji treba da pokaže kako je „van tog prostog naroda“, pa je naša mediokritetka ponekad i nekakva prosečna slikarka koja uspeva maestralno da spoji slobodu stvaralaštva sa partijskom poslušnošću. Apstraktna umetnost bude savršen alat: „taj užasni prosti narod“ je ne razume, a ona opet odaje utisak kreativnosti. Sa druge strane, stranka garantuje privilegije, pa se i to ne sme izgubiti iz vida. Svako ko to primeti i ko to drugče kaže kleveće i laže, ima radikalne stavove, dok je naša mediokritetka u toj esktremnoj sredini, zarobljena samom sobom, a previše sujetna da bi priznala. Nedostatak političkih stavova i vrednosti, ne sprečava našeg mediokriteta da ima vrlo izražene stavove kada su u pitanju lični interesi. Zapravo, kada se depolitizuje sve, ostaje goli lični interes. Zato i mediokritet ne sme da ima političke stavove jer bi to po njegovom mišljenju ugrozilo njegove interese. Verujemo da je naš mediokritet ponosan na sve postignuto, ali potpuno nesvestan sopstvene zamenljivosti. Mediokritet kao takav je apsolutna kategorija, te se ne može biti više ili manje mediokritet,a nema ni mogućnosti da se poboljša, zato je i svakom sistemu neophodan jer je vrlo lako zamenljiv.
Prethodni redovi na blago komičan način opisuju kako mediokriteti oblikuju naše društvo i zašto su oni toliko vezani za svoje lične interese. Postoji izreka, koju sam čuo pre par godina, a koja ironično govori da je sve prolazno, a jedino je interes večan. Ironija ove izreke opisuje zbilju koju naše društvo sada proživljava. Politika ekstremnog centra je učvrstila vladavinu mediokriteta; oni su dalje učvrstili poziciju centra, sve proglasili radikalnim i opasnim i, potpuno nesvesni količine svog neznanja, proglasili politizaciju savremenom bolešću našeg društva. Svaka kritika je politizacija; sve mora biti depolitizovano, sve mora biti politički sterilno, a lični interes je proglašen vrhovnim božanstvom, bio on funkcija, novac ili slava. Sve što mediokriteti više depolitizuju, toliko se čvršće se drže ekstremnog centra, a time, paradoksalno, i gube svoju poziciju. Kažu: šta se juri, beži nam; od čega bežimo, sustiže nas.
Depolitizacija kao takva je sama po sebi politički nonsens, jer je upravo sama depolitizacija politički stav. Mora se napomenuti da je oslobađanje institucija od stranačkog uticaja itekako poželjno u jednom demokratskom društvu, ali je depolitizacija suštinski nemoguća. Mi nismo slobodni od politike i političkih stavova niti u jednom trenutku svojih života jer je sam čin rođenja oblikovan političkim odlukama. Beba se rađa u porodilištu koje je oblikovano zdravstvenim politikama; majka odlučuje da rodi bebu kod kuće opet zbog svojih nekakvih političkih stavova. Naše obrazovanje, naši poslovi i porodični odnosi prožeti su političkim odlukama. Jedino je smrt, kao takva, depolitizovana jer u najvećem broju slučajeva ne donosimo odluku kada umiremo; jedino je taj čin oslobođen odnosa moći i politike. Nažalost, ima izuzetaka: gde ljudi sebi oduzimaju živote, delom i zbog političkih stavova. Politika, političke odluke i odnosi moći unutar političkih odnosa inherentni su samom čoveku.
Upravo zbog svih ovih razloga čovek je po prirodi političko biće i depolitizovati čoveka znači oduzeti mu to ljudsko u njemu. Zato se nikako ne može biti čovekom, ne može se postupati ljudski, a tražiti depolitizacija. Ili je ljudski ili je depolitizacija; treća opcija, koja spaja prve dve, životinjska je i neljudska.
Komentari