Postoji jedna rečenica koju godinama slušam i koja me svaki put iznova iznervira. Čujem je od političara, novinara, aktivista, profesora, ljudi na televiziji, prijatelja u običnom razgovoru. Gotovo uvek se pojavljuje kada se dogodi nešto ružno, nepravedno ili teško objašnjivo. Neko govori o selu koje nema vodu, pa kaže kako je neverovatno da ljudi u 21. veku žive bez osnovnih uslova. Negde izbije rat, a komentator se zapita kako su takve scene moguće u 21. veku. Žena prijavi nasilje, institucije je ne zaštite, a neko se zgrozi što se tako nešto još dešava u 21. veku.
Svaki put ista konstrukcija. Kao da je vek u kojem živimo neki međunarodni sporazum kojim smo se obavezali da više nećemo biti nasilni, siromašni, nepošteni ili glupi.
Razumem emociju iz koje takva rečenica nastaje. Čovek vidi nepravdu i želi da naglasi koliko je ona nedopustiva. Nekada želi da ponizi instituciju koja nije uradila svoj posao, nekada da pokaže solidarnost sa ljudima koji trpe, a nekada jednostavno ne može da poveruje da se nešto toliko brutalno događa u društvu koje sebe smatra civilizovanim.
Ali meni je sve zanimljivije ono što se krije iza tog čuđenja. Zašto od jednog broja očekujemo tako mnogo? Zašto nam se čini da bi samo postojanje u 2026. godini trebalo da predstavlja neku vrstu garancije ljudskog dostojanstva? Otkud uverenje da su nasilje, diskriminacija ili glad manje prirodni za naše vreme nego za neko ranije?
Ako je rat strašan, bio je strašan i u 16. veku. Ako je ponižavajuće živeti bez vode, bilo je ponižavajuće i pre što godina. Ako neko danas doživljava nasilje zato što pripada određenoj nacionalnoj, verskoj ili seksualnoj manjini, problem je nasilje i društvo koje ga omogućava. Činjenica da je sada 21. vek sama po sebi ne objašnjava ni uzrok ni odgovornost.
Još je čudnije što smo sposobni da u isto vreme govorimo kako je ovo najnaprednije doba ljudske istorije i kako čovečanstvo nikada nije bilo gore. Ponosimo se tehnologijom, naukom, medicinom i pravima koja prethodne generacije nisu imale, a zatim svakodnevno ponavljamo da su ljudi izgubili moral, da su društva propala i da je nekada sve bilo normalnije.
Između ta dva uverenja nalazi se prilično važan problem: našu predstavu o napretku često zasnivamo na vremenu koje je prošlo, umesto na promenama koje su se zaista dogodile.
Ideja da istorija prirodno ide napred mnogo je starija od naših telefona, društvenih mreža i savremenih političkih govora. Ona je duboko povezana sa evropskim prosvetiteljstvom i razvojem moderne misli. Filozofi su počeli da zamišljaju ljudsku istoriju kao proces u kojem razum, znanje i sloboda postepeno potiskuju neznanje, sujeverje i samovolju. Kod Hegela je istorija imala unutrašnju logiku razvoja slobode. Kod drugih mislilaca napredak nije morao biti zagarantovan, ali se verovalo da čovek uz pomoć razuma i institucija može da stvara bolji svet. Ta razlika između mogućeg i neizbežnog napretka i danas je jedno od važnih pitanja filozofije istorije.
Takva vera nije nastala bez razloga. Industrijalizacija, razvoj medicine, obrazovanja, nauke i političkih institucija promenili su ljudski život. Za ogroman broj ljudi današnji uslovi objektivno su bolji od onih u kojima su živeli njihovi preci. Bolesti koje su odnosile čitave porodice danas se mogu sprečiti. Žene su u mnogim društvima izborile prava koja su generacijama bila nezamisliva. Radnici su dobili pravnu zaštitu, skraćeno radno vreme i mehanizme organizovanja. Ljudska prava postala su deo međunarodnog pravnog poretka.
Ali nijedna od tih promena nije stigla zato što je počeo novi vek. Radnici su morali da se organizuju, žene da se izbore za politička prava, a institucije da ulože novac, znanje i rad kako bi medicinska dostignuća postala dostupna stanovništvu. Mnogi od tih procesa trajali su decenijama i nailazili na ozbiljan otpor.
Kada danas kažemo da nešto ne bi smelo da se dešava u 21. veku, često nesvesno preskačemo upravo taj deo istorije. U našoj predstavi prošlost postaje zbir problema koje je vreme trebalo da reši. Ali vreme nije rešilo nijedan problem bez ljudi koji su nešto uradili.
Nema razloga da verujemo da će društvo 2050. godine automatski biti pravednije od društva 2026. Može biti bogatije i tehnološki razvijenije, a istovremeno mnogo autoritarnije. Može posedovati naprednije medicinske uređaje, ali ih učiniti nedostupnim većini stanovništva. Može imati savršene sisteme za prikupljanje podataka i veoma loše mehanizme zaštite privatnosti.
Čak ni naučni napredak ne određuje unapred kako će se njegova dostignuća koristiti. Ista tehnološka sposobnost koja omogućava preciznije medicinske zahvate može omogućiti preciznije vojne napade. Digitalna infrastruktura može olakšati građanima pristup informacijama, ali i državama nadzor nad stanovništvom. Razvoj veštačke inteligencije može unaprediti naučna istraživanja, dok istovremeno otvara nove mogućnosti za manipulaciju, diskriminaciju i koncentraciju moći.
Tu se pojavljuje posebno neprijatna činjenica: savremeno nasilje često koristi najsavremeniju tehnologiju.
Sociolog Zigmund Bauman u knjizi Modernity and the Holocaust izneo je jednu od ozbiljnijih kritika ideje da modernost sama po sebi znači moralnu superiornost. Njegova analiza Holokausta pokazuje kako su moderna birokratija, organizacija, administrativna racionalnost i tehnički kapaciteti mogli da budu uključeni u sistematsko uništavanje ljudi. Nasilje nije moralo da bude haotično da bi bilo ekstremno. Moglo je biti organizovano, dokumentovano, administrativno uređeno i sprovedeno kroz institucije modernog društva.
Baumanova analiza važna je i za naš vek. Kada zamišljamo nasilje kao ostatak nekog zaostalog vremena, postoji opasnost da previdimo nasilje koje proizvode savremene institucije. Organizovano raseljavanje, masovni nadzor, prinudni rad, birokratsko uskraćivanje prava i tehnološki razvijeni sistemi ratovanja mogu biti potpuno savremene pojave. Za njih nije neophodan povratak u prošlost.
Prema zajedničkoj proceni Međunarodne organizacije rada, Međunarodne organizacije za migracije i organizacije Walk Free, približno 50 miliona ljudi živelo je 2021. godine u okolnostima koje te organizacije klasifikuju kao savremeno ropstvo, uključujući prinudni rad i prinudne brakove. Više od polovine prinudnog rada procenjeno je u državama sa srednjim višim ili visokim prihodima. To su procene za 2021, objavljene naredne godine, i ne treba ih predstavljati kao trenutno prebrojavanje žrtava. Ipak, govore dovoljno: ekonomski razvoj i savremene institucije ne uklanjaju automatski mogućnost ekstremne eksploatacije.
Zbog toga izraz „kako je moguće da se to događa u 21. veku“ ponekad prikriva mnogo važnije pitanje. Kako je moguće da društva koja raspolažu znanjem, kapitalom, sofisticiranim institucijama i ogromnim tehnološkim kapacitetima nastavljaju da proizvode ili tolerišu takve uslove?
Odgovor se tu više ne traži u kalendaru. Mora se tražiti u raspodeli moći.
Postoji, međutim, i psihološka dimenzija ove jezičke navike. Ljudi imaju potrebu da svet u kojem žive doživljavaju kao donekle razumljiv, predvidljiv i uređen. Svako od nas vremenom gradi određenu sliku o društvu, o tome kakvi su ljudi, šta možemo očekivati od institucija i dokle je čovečanstvo stiglo.
Kada se dogodi nešto što se sa tom slikom ne uklapa, nastaje neprijatnost. Ne mora to biti velika psihološka kriza. Ponekad je dovoljno da vidimo vest koja dovodi u pitanje neku pretpostavku koju nismo ni znali da imamo.
Ako verujem da živim u civilizovanom društvu, a onda pročitam da je žena ubijena nakon što je više puta prijavljivala nasilje, pred sobom imam problem koji prevazilazi sam događaj. Moram da prihvatim i mogućnost da institucije za koje sam verovao da pružaju zaštitu zapravo ne funkcionišu onako kako sam zamišljao.
Jedan način da se sa tom neprijatnošću nosimo jeste da događaj proglasimo izuzetkom. Govorimo o nečemu što je neverovatno, nezamislivo, neshvatljivo za naše vreme.
Takva reakcija može se razumeti kroz psihološke teorije o potrebi za doslednom slikom sveta i načinima na koje ljudi obrađuju informacije koje se sukobljavaju sa prethodnim uverenjima. Ali bilo bi preterano tvrditi da svako ko pomene 21. vek time pokušava da potisne neprijatnu istinu. Nekada je to samo uobičajen izraz zaprepašćenja. Zanimljivo je šta ta navika otkriva kada je pogledamo kao društveni obrazac.
Proglašavanje nepravde istorijskim izuzetkom omogućava nam da sačuvamo optimističnu predstavu o sadašnjosti. Ako nešto brutalno pripada prošlosti, njegovo pojavljivanje danas deluje kao kvar unutar inače pristojnog sistema. Mnogo je teže prihvatiti da određeni oblici nasilja i nejednakosti predstavljaju redovne proizvode sistema koji smatramo normalnim.
Na primer, kada ljudi na Balkanu govore o korupciji kao o nečemu što „ne priliči 21. veku“, u toj rečenici postoji pretpostavka da bi savremena državna uprava po prirodi stvari trebalo da bude poštena. Ali korupcija ima svoje političke, ekonomske i institucionalne uslove. Može funkcionisati uz digitalizovane javne nabavke, elektronske registre i savremene sisteme upravljanja. Modernizacija postupaka sama po sebi ne garantuje odgovornost onih koji odlučuju.
Slična kontradikcija postoji i u našem odnosu prema prošlosti. S jedne strane stalno govorimo da je svet napredovao, a sa druge gotovo svaka generacija tvrdi da su ljudi ranije bili moralniji. Stariji su navodno bili pošteniji, porodice stabilnije, deca bolje vaspitana, komšije bliže, a društveni odnosi iskreniji.
Psiholozi Adam Mastroianni i Daniel Gilbert analizirali su upravo takvo uverenje u istraživanju objavljenom 2023. u časopisu Nature. Koristeći podatke koji obuhvataju više od 12 miliona ispitanika iz najmanje 60 država, pokazali su koliko je rašireno uverenje da moral društva opada. Pritom nisu pronašli odgovarajući dugoročni pad u tome kako ljudi procenjuju moralnost svojih savremenika. Autori ovaj raskorak objašnjavaju, između ostalog, načinom na koji pamtimo prošlost i selektivno obraćamo pažnju na negativne informacije. To, naravno, ne dokazuje da moralni pad ne postoji ni u jednoj zemlji ili oblasti, ali ozbiljno dovodi u pitanje našu sklonost da ga svuda podrazumevamo.
Tako nastaje neobična slika. Verujemo da je naša civilizacija dostigla svoj najviši nivo razvoja, a istovremeno žalimo za moralom prošlih generacija. Prošlost nam služi i kao dokaz koliko smo napredovali i kao dokaz koliko smo propali. Koristimo je prema potrebi.
I tu dolazimo do Žaka Lakana.
Lakan nije pisao o frazi „u 21. veku“, niti bi bilo ozbiljno da mu pripisujemo tumačenje koje nikada nije dao. Ali njegova teorija nudi zanimljiv način da razmišljamo o tome zbog čega društvu toliko znači predstava da postoji određeni istorijski trenutak u kojem stvari naprosto moraju biti bolje.
Jedan od centralnih pojmova Lakanove psihoanalize jeste veliki Drugi (grand Autre). Pojam nije naročito jednostavan, ali se može razumeti kao simbolički poredak jezika, pravila, društvenih očekivanja i autoriteta koji prethodi pojedincu i u kojem pojedinac uči da razume sebe i svet. Veliki Drugi može se pojavljivati i kroz predstavu o nekom anonimnom autoritetu, poput Države, Istorije, Društva ili Nauke, kojem pripisujemo posebno znanje ili sposobnost da garantuje smisao društvenog poretka.
Razmislimo o tome koliko često se pozivamo na takve autoritete.
„Država to ne bi smela da dozvoli.“
„Društvo je moralo da napreduje.“
„Istorija nas je valjda nečemu naučila.“
„To se u civilizovanom svetu više ne radi.“
A zatim: „Zar u 21. veku?“
Kroz Lakanov teorijski okvir možemo pročitati 21. vek kao jednu vrstu zamišljenog društvenog autoriteta. Pripisujemo mu vrednosti i standarde, gotovo kao da je istorijski period sposoban da garantuje određeni nivo ljudskog ponašanja. Kada stvarnost ne odgovara tom očekivanju, naša reakcija izgleda kao razočaranje u obećanje koje nam niko zapravo nije dao.
U ovoj interpretaciji, 21. vek postaje simboličko mesto u kojem zamišljamo da bi razum, demokratija i napredak već trebalo da budu ostvareni. On nosi predstavu o društvu koje smo navodno postali, čak i kada svakodnevno iskustvo pokazuje da ta predstava ima ozbiljne pukotine.
A Lakanova misao je naročito zanimljiva upravo zato što dovodi u pitanje mogućnost da bilo koji takav autoritet pruži konačnu garanciju.
Veliki Drugi ne predstavlja savršeno uređenu celinu koja zna sve i može sve. Simbolički poredak ima svoje nedoslednosti, praznine i ograničenja. Nijedna društvena struktura ne može potpuno ukloniti neizvesnost iz ljudskog života.
Ako tu ideju prenesemo na naš odnos prema istoriji, dobijamo dosta neprijatnu mogućnost: možda očekujemo da nam sama savremenost garantuje moralni red zato što nam je teško da prihvatimo da takva garancija ne postoji.
Želimo da verujemo da je svet naučio lekcije iz prošlosti. Želimo da Holokaust, kolonijalno nasilje, ratovi, politički progoni i diskriminacija pripadaju nekom vremenu koje je ostalo iza nas. Ta želja je razumljiva. Ali želja ne proizvodi istorijski zakon.
Činjenica da je neki zločin ranije dokumentovan, osuđen i uključen u obrazovne programe ne znači da su nestali društveni uslovi koji omogućavaju slične zločine.
Ovde je važno ne otići u drugu krajnost. Lakanova teorija ne govori da ljudski napredak ne postoji, niti iz nje proizlazi da su institucije besmislene. Njena vrednost za ovu temu nalazi se u tome što nam pomaže da prepoznamo koliko lako izgradimo fantaziju o uređenom svetu, a zatim se čudimo kada taj svet ne ispuni očekivanja koja smo mu sami pripisali.
Sličan problem može se posmatrati i iz ugla istorije ideja. Istoričar Rajnhart Kozellek opisivao je modernost kroz sve veći razmak između iskustva prošlosti i očekivanja od budućnosti. Razvoj modernog društva doneo je predstavu da budućnost može biti radikalno drugačija od onoga što su prethodne generacije poznavale. Ljudi su počeli da očekuju promene koje njihovi preci nisu mogli ni da zamisle.
Između iskustva i očekivanja nastaje napetost.
Ako je budućnost zamišljena kao stalno poboljšavanje, svaki neuspeh sadašnjosti doživljavamo kao odstupanje od obećanog pravca. Zato se toliko čudimo kada današnji svet podseća na jučerašnji. Nismo očekivali ponavljanje. Očekivali smo prevazilaženje.
Francuski istoričar Fransoa Artog kasnije je pisao o prezentizmu, načinu doživljavanja vremena u kojem sadašnjost postaje dominantan okvir našeg razumevanja prošlosti i budućnosti. Kod njega je posebno zanimljivo to što savremeni čovek više ne mora da doživljava budućnost kao sigurno obećanje napretka. Ona može postati i izvor strepnje, dok sadašnjost zauzima sve veći prostor u društvenoj svesti.
To dosta dobro opisuje našu kontradikciju. I dalje koristimo jezik napretka, ali više nismo sigurni da mu verujemo. Govorimo kako je neverovatno da svet još ima ratove, a istovremeno smo gotovo stalno zabrinuti zbog mogućnosti novih. Očekujemo da tehnologija poboljša život, ali strahujemo od onoga što ona može da učini našem radu, privatnosti i međuljudskim odnosima. Verujemo u budućnost kada želimo da kritikujemo sadašnjost, a plašimo je se kada pokušavamo da zamislimo šta nas čeka.
Zato „21. vek“ nije samo vremenska oznaka. U našem svakodnevnom govoru postao je i moralna kategorija, svojevrsna presuda o tome šta bi trebalo da bude dozvoljeno, normalno i prihvatljivo.
Političari su tu mogućnost dobro prepoznali.
Rečenica „takve stvari su nedopustive u 21. veku“ omogućava političaru da zvuči odlučno i moderno, čak i kada ne kaže mnogo o konkretnom problemu. Ona vrlo lako proizvodi razliku između nas, navodno naprednih i civilizovanih, i njih, koji se ponašaju kao da pripadaju prošlosti.
Politički protivnik se ne prikazuje samo kao neko sa pogrešnom politikom. Predstavlja se kao neko ko kasni za istorijom.
Isto se događa kada se određena praksa nazove „srednjovekovnom“. U političkom govoru to je gotovo uvek uvreda. Retko koga zanima kakav je srednji vek zapravo bio, koje su institucije tada postojale i koliko je istorijsko iskustvo različitih društava bilo raznovrsno. Izraz jednostavno znači da je nešto primitivno, nazadno ili neprihvatljivo.
Na taj način čitavi vekovi postaju sredstva za moralno rangiranje ljudi.
Ali da li je društvo koje koristi savremeni sistem masovnog nadzora slobodnije od društva koje takvu tehnologiju nije moglo ni da zamisli? Da li je politička odluka doneta 2026. sama po sebi naprednija od odluke donete 1976? Da li neko postaje civilizovaniji zato što živi u gradu sa modernim neboderima?
Naravno da ne.
Pa ipak, naš politički jezik često funkcioniše upravo tako.
Još ozbiljniji problem nastaje kada izraz „21. vek“ koristimo za opisivanje siromašnijih zemalja i zajednica. Tada čuđenje lako dobije prizvuk civilizacijske superiornosti.
Zamislimo evropskog novinara koji poseti afričku zemlju, fotografiše naselje bez kanalizacije i napiše da je neverovatno što ljudi tamo još žive u takvim uslovima u 21. veku.
Njegova namera može biti sasvim dobronamerna. Želi da pokaže nepravdu. Ali način na koji je opisuje sugeriše da stanovnici tog naselja pripadaju nekom ranijem istorijskom stadijumu, dok društvo iz kojeg novinar dolazi predstavlja sadašnjost.
To je stara ideja modernizacije u kojoj se različita društva zamišljaju kao putnici na istoj istorijskoj putanji, samo sa različitim stepenom kašnjenja. Takvo poređenje lako zanemaruje kolonijalnu istoriju, nejednak pristup resursima, ratove, međunarodne ekonomske odnose, javne politike i konkretne uzroke siromaštva.
Ljudi koji nemaju vodu ne žive u prošlosti. Oni žive istovremeno sa nama. Njihovi uslovi života deo su iste globalne ekonomije i istih međunarodnih odnosa kojima pripadaju i najbogatija društva.
Prema zajedničkom izveštaju Svetske zdravstvene organizacije i UNICEF-a iz 2025, oko 2,1 milijarda ljudi nije imala pristup bezbedno upravljanim uslugama vode za piće tokom 2024. godine. Istovremeno je gotovo milijardu ljudi dobilo pristup takvim uslugama između 2015. i 2024.
Oba podatka su važna.
Prvi pokazuje koliko je problem veliki. Drugi pokazuje da napredak postoji i da se može meriti.
Ali nijedan nam ne govori da su ljudi bez vode ostali zaglavljeni u nekom prethodnom veku. Njihova situacija ima konkretne infrastrukturne, ekonomske i političke uzroke. Isto tako, poboljšanje nije stiglo samo zato što je proteklo devet godina. Zahtevalo je ulaganja, organizaciju, tehnologiju i odluke.
Upravo tu bih ipak sačuvao jedan deo smisla fraze koja me toliko nervira.
Postoje situacije u kojima pozivanje na 21. vek može imati sasvim opravdanu funkciju. Kada kažemo da je nedopustivo da neko danas umire od bolesti za koju postoji dostupan i efikasan tretman, želimo da ukažemo na jaz između naših mogućnosti i stvarnih uslova života.
Čovečanstvo danas raspolaže znanjem koje pre dve stotine godina nije postojalo. Određeni oblici patnje mogu se sprečiti lakše nego ranije. U tom smislu, pozivanje na savremeno doba može naglasiti da više nemamo opravdanje koje smo nekada možda imali.
Ali za ozbiljnu kritiku to nije dovoljno.
Ako bolnica nema neophodnu opremu, treba utvrditi zašto je nema. Ako selo nema vodovod, treba ispitati odgovornost lokalne samouprave, ulaganja, javne planove i infrastrukturne prepreke. Ako država ne pruža efikasnu zaštitu žrtvama nasilja, potrebno je pogledati zakone, njihovu primenu, rad policije, tužilaštva i socijalnih službi.
Čuđenje je početna reakcija. Odgovornost zahteva mnogo više.
A aktivisti, koji se često pozivaju na 21. vek kada govore o ljudskim pravima, imaju posebno dobar razlog da o tome razmisle.
Kada neko kaže da je sramota što diskriminacija još postoji u 21. veku, iza te rečenice obično stoji stvarno moralno uverenje. Međutim, diskriminacija ne traje zato što određena zajednica nije stigla do savremene epohe. Ona traje kroz zakone, društvene norme, institucionalne prakse, ekonomske odnose, stereotipe i raspodelu političke moći.
Diskriminacija može biti veoma moderna. Algoritamski sistemi mogu reprodukovati postojeće predrasude u zapošljavanju ili pristupu uslugama. Političke kampanje mogu koristiti digitalne platforme za širenje neprijateljstva prema određenim grupama. Institucije mogu imati čitave sektore posvećene jednakosti, a istovremeno donositi odluke koje proizvode nejednake posledice.
Zato mi je važnije da aktivista objasni kako diskriminacija funkcioniše nego da nas podseti koja je godina.
Uostalom, možda je najopasniji deo vere u automatski napredak upravo pretpostavka da jednom osvojena prava ostaju zauvek osvojena.
Generacije koje danas uživaju određene slobode lako mogu zaboraviti koliko je političkog rada bilo potrebno da te slobode postanu deo zakona. Još lakše mogu poverovati da se one više ne mogu izgubiti.
Ali zakon može biti promenjen. Institucija može prestati da ga primenjuje. Sud može promeniti tumačenje. Politička većina može usvojiti nove restrikcije. Društvena atmosfera može postati toliko neprijateljska da čovek formalno ima pravo koje se u stvarnosti plaši da koristi.
Napredak nije trajno stanje koje jednom dostignemo i više nikada ne moramo da održavamo.
To se posebno vidi u demokratiji. Izbori se mogu održavati redovno, dok nezavisnost institucija slabi. Društvo može imati ustav koji garantuje prava, a istovremeno razvijati političku kulturu u kojoj se građani plaše da ih koriste. Može postojati sloboda izražavanja na papiru, dok novinari trpe pritiske, pretnje ili ekonomsko iscrpljivanje.
Takve protivrečnosti ne predstavljaju vremensku grešku. One su deo načina na koji moć može funkcionisati u savremenim društvima.
Zbog toga bih voleo da prestanemo da zamišljamo istoriju kao stepenište na kojem svaka sledeća generacija stoji malo više od prethodne. Pojedina društva mogu napredovati u jednoj oblasti i nazadovati u drugoj. Mogu poboljšati zdravstvenu zaštitu i istovremeno ograničiti političke slobode. Mogu postati ekonomski bogatija, dok se socijalne razlike produbljuju.
Sama reč napredak zato zahteva dodatno objašnjenje. Napredak za koga? U čemu? Po kojoj ceni? Ko ima koristi i ko ostaje izvan njega?
Iz perspektive čoveka koji prvi put dobije pristup čistoj vodi, napredak može biti izgradnja vodovoda. Za ženu kojoj je država konačno obezbedila pravnu zaštitu, napredak može biti zakon koji se zaista primenjuje. Za radnika koji može da živi od svog rada, napredak može značiti veću ekonomsku sigurnost. Za zajednicu čije zemljište država želi da ustupi rudarskoj kompaniji, najnovija tehnologija eksploatacije ne mora automatski predstavljati napredak.
Nije dovoljno nešto nazvati modernim da bi postalo društveno korisno.
I možda se upravo zato stalno vraćam toj nesrećnoj rečenici.
Kada čujem političara koji govori da određena stvar ne priliči 21. veku, voleo bih da ga neko pita šta je tačno njegova institucija uradila da se ta stvar promeni.
Kada čujem aktivistu koji govori da je određena diskriminacija nezamisliva za naše vreme, voleo bih da se odmah nastavi objašnjenjem koji mehanizam tu diskriminaciju održava.
A kada čujem novinara koji sa čuđenjem govori da neko danas živi bez struje, voleo bih da saznam kako je do toga došlo, ko je nadležan i koliko dugo ljudi čekaju da se problem reši.
Možda bi takve rečenice zvučale manje dramatično. Ali bismo iz njih nešto saznali.
U suprotnom, rizikujemo da stalno ponavljamo istu moralnu osudu, a da pritom ostajemo zadovoljni samom činjenicom što smo je izgovorili. Mi pripadamo naprednom veku, prepoznali smo nešto neprihvatljivo i javno se zgrozili. Osećaj moralne ispravnosti je tu. Pitanje odgovornosti može ostati za neki drugi razgovor.
Nemam problem sa ljudima koji očekuju bolje društvo. Naprotiv, mislim da je takvo očekivanje neophodno. Bez mogućnosti da zamislimo drugačije odnose, drugačije institucije i drugačiju raspodelu moći, teško bismo imali razlog da bilo šta menjamo.
Imam problem sa tim što to očekivanje previše često prebacujemo na istoriju, kao da će ona obaviti deo posla umesto nas.
Dvadeset prvi vek nije posebno moralno biće. Ne poseduje savest, ne raspolaže političkom voljom i nema nikakvu obavezu da zaštiti čoveka od nasilja. Mi smo mu dodelili ulogu simbola napretka, a zatim počeli da se ponašamo kao da taj simbol garantuje stvarnost.
U međuvremenu, ljudi koji nemaju vodu ostaju bez vode. Ljudi kojima su uskraćena prava moraju da traže zaštitu. Žrtve nasilja čekaju reakciju institucija. Oni ne mogu mnogo da urade sa našim čuđenjem što im se sve to događa baš sada.
I sledeći vek će doći bez obzira na to šta budemo radili. U kalendaru će se promeniti broj. Možda će se promeniti i tehnologija, izgled gradova i način na koji komuniciramo. Ali uslovi ljudskog života zavisiće od političkih odluka, institucija, ekonomskih odnosa i društava koja ćemo do tada izgraditi.
Ako do 2101. godine ne budemo rešili probleme koje danas znamo da možemo rešiti, neko će ponovo sa nevericom reći: „Zar je moguće da se ovo dešava u 22. veku?“
A ljudi koji budu živeli sa posledicama tih problema neće imati mnogo koristi od toga što je svet još jednom ostao iznenađen.
Komentari