Ime jedne od najpoznatijih beogradskih kafana nastalo je iz sukoba.
Kafana u današnjoj Ulici kralja Petra krajem 19. veka nosila je naziv „Kod Saborne crkve“. Crkvenim vlastima to se nije dopalo, a naziv se nije uklapao ni u tadašnje propise o kafanama. Vlasnik je, čekajući rasplet spora, na lokal postavio samo znak pitanja. Privremena tabla ostala je ime kafane do danas.
Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda beleži još jedan detalj. U toj kući, podignutoj 1823. godine, okupljali su se ljudi iz javnog i kulturnog života, među njima i Vuk Karadžić, a razgovaralo se o kulturnim i javnim poslovima. Objekat je 1946. proglašen kulturnim dobrom. Kada se početkom ovog veka pojavila mogućnost da promeni vlasnika i namenu, protestovali su gosti i ljudi koji su želeli da se sačuva njegova funkcija. Zavod je kasnije zapisao da je mesto vremenom postalo „institucija sama po sebi“.
Ta formulacija govori mnogo više od uobičajene priče o rakiji, tamburašima i boemima.
Kafana je vekovima obavljala poslove za koje grad danas ima redakcije, kancelarije, kulturne centre, klubove, sale za sastanke, oglasne table i društvene mreže. Ljudi su u njoj saznavali vesti, tražili posao, ugovarali trgovinu, raspravljali o politici, slušali muziku, nalazili privremeni smeštaj, povezivali se sa ljudima iz istog zanata ili kraja i, sasvim jednostavno, provodili sate izvan kuće.
Zbog toga istorija kafane govori o tome kako su ljudi na Balkanu stvarali javni život pre nego što je javni prostor postao ono što danas podrazumevamo pod tim pojmom.
Grad koji se organizovao oko stola
Koreni kafanske kulture vode prema osmanskom svetu 16. veka. Kafana je nastajala zajedno sa širenjem kafe, ali se veoma brzo odvojila od same šoljice. Istoričar Aleksandar Fotić, koji je istraživao dolazak kafe i duvana na srednjozapadni Balkan, pokazuje koliko se ta institucija rano raširila i koliko je bila prilagodljiva lokalnom životu.
Evliya Çelebi je sredinom 17. veka beležio četrdesetak kafana u Bitolju. Kada je veliki požar zahvatio Sarajevo 1788, hroničar Mula Mustafa Bašeskija pisao je da je uništeno pedeset ili šezdeset kafana. U Beogradu ih je u drugoj polovini 18. veka bilo najmanje dvadeset. Fotić navodi i Novi Pazar, gde su hanovi imali posebne prostorije koje su funkcionisale kao kafane. Na jadranskoj i habzburškoj strani razvoj je imao drugačiji ritam: Zagreb se u izvorima povezuje sa kafanom 1749, Split sa 1772. godinom.
Granice između kafane, mehane, hana, gostionice i restorana dugo nisu bile čiste. U hrišćanskim naseljima, gde je alkohol bio dozvoljen, ponuda se mešala. Hanovi su služili kafu, kafane hranu i alkohol, a pojedina mesta nudila su i prenoćište. Upravo ta sposobnost da spoji više funkcija objašnjava zašto izraz „kafana“ danas ne možemo sasvim prevesti ni kao café, ni kao pub, ni kao restaurant.
Etnomuzikološkinja Ana Hofman zato je u radu o profesionalnim muzičarima u Jugoslaviji zadržala originalnu reč kafana. Po njenom objašnjenju, strani termini zahvataju samo delove iskustva koje uključuje jelo, piće, muziku i druženje. Kafana je bila naročito povezana sa Srbijom, Bosnom i Hercegovinom i Makedonijom, ali je kao koncept bila razumljiva širom Jugoslavije. Imala je i jednu vrlo konkretnu ekonomsku funkciju: predstavljala je jedno od glavnih tržišta rada za profesionalne muzičare.
Kafana zato nije postala kulturna institucija odlukom nekog ministarstva kulture. Postala je to ponavljanjem svakodnevnog života.
Mesto gde vlast sluša
Gde se okupljaju ljudi, pojavljuje se i vlast.
Istoričari osmanskih kafana odavno ukazuju da su vlasti u tim prostorima videle potencijalni politički problem. Razgovori, satira, priče i glasine mogli su da cirkulišu među ljudima koji inače nisu imali formalni pristup političkim centrima. Novija istraživanja popularne politike u Osmanskom carstvu pokazuju da su se političke ideje širile kroz usmeno pripovedanje, razgovor, rukopisne tekstove i izvedbe mnogo pre nego što je moderna masovna štampa postala glavni kanal javne komunikacije.
Kafanski što je zbog toga bio i prostor nadzora.
U 19. veku vlasti u Beogradu pokušavale su da regulišu radno vreme kafana, noćno okupljanje, kockanje i kontakte između različitih grupa stanovništva. Istoričar Miloš Jovanović pokazuje da je državna intervencija uključivala poreske, moralne i prostorne propise, a zatim i policijski nadzor. Neke zabrane jednostavno nisu funkcionisale. Dokumenti beleže da su se ljudi nastavili okupljati, piti, kockati i družiti uprkos propisima.
To je važan deo istorije kafane koji se lako izgubi kada se prošlost pretvori u sentimentalnu fotografiju sa kariranim stolnjakom.
Vlast je vrlo rano razumela ono što danas znaju i države i tehnološke platforme: prostor kroz koji cirkulišu informacije istovremeno je prostor u kojem nastaje politička moć.
U Beogradu 19. i početka 20. veka ta veza postaje još očiglednija. Istorijske studije kafane vezuju za političke stranke, uređivanje novina, izbore, trgovačke dogovore, kulturne događaje i svakodnevne sastanke. Boško Mijatović, jedan od autora Ilustrovane istorije beogradskih kafana, položaj kafane objašnjava vrlo praktično. Grad jednostavno nije imao mnogo drugih javnih prostora u kojima su ljudi mogli da rade sve te stvari.
Institucija je nastala i iz nedostatka institucija.
Javnost koja dugo nije bila svačija
Romantična verzija kafane često je predstavlja kao demokratski prostor u kojem se za istim stolom brišu društvene razlike.
Stvarnost je komplikovanija.
Osmanske kafane bile su izrazito muški prostori. Istraživanja javnog života Osmanskog carstva pokazuju da su se u njima mogli sresti ljudi različitih zanimanja, društvenih slojeva i verskih pripadnosti, ali je pristup ženama bio snažno ograničen društvenim pravilima o javnom prostoru.
Kafana je tako širila jednu vrstu javnosti dok je istovremeno održavala druge granice.
Žene su, naravno, imale sopstvene mreže komunikacije u kućama, hamamima, komšiluku i drugim prostorima. Problem nastaje kada istoriju javnosti pišemo samo prema mestima na kojima su bili muškarci. Tada razgovor za kafanskim stolom postaje „politika“, a razmena informacija u drugim prostorima ostaje privatna ili nevidljiva.
Tokom socijalističke Jugoslavije odnos žena prema kafani počinje da se menja, ali bez jednostavnog nestanka starih obrazaca. Ana Hofman je istraživala kafanske pevačice 1950-ih i 1960-ih i pokazala kako su se njihovi profesionalni životi nalazili između zvanične politike rodne emancipacije, razvoja estrade i društvenih predstava o ženama koje rade u kafani. Nastupanje je nekim pevačicama donosilo prihod, javnu vidljivost i veću kontrolu nad sopstvenim životom, dok je sama profesija ostajala opterećena moralnim sudovima.
Kafana je, dakle, bila kulturna institucija Balkana i zato što su se u njoj videli društveni odnosi kakvi jesu: ko sme da sedi, ko služi, ko peva, ko plaća, ko govori najglasnije i čija se reputacija menja samim ulaskom u prostoriju.
Muzika koja se ne može odvojiti od mesta
Malo koji deo kafanske kulture toliko je opstao kao muzika.
U Srbiji i širem jugoslovenskom prostoru kafana je decenijama bila radno mesto muzičara, prostor u kojem je repertoar nastajao u direktnom odnosu sa publikom. Pesma nije bila unapred sastavljen program. Gost naručuje, muzičar procenjuje prostoriju, repertoar se menja tokom večeri, novac prelazi iz ruke u ruku.
Marija Dumnić sa Muzikološkog instituta SANU opisuje kafane kao važne komunikacione prostore srpske kulture i jednu od sredina koje su uticale na profesionalizaciju muzičara i razvoj urbane narodne muzike. Kafanska izvedba istorijski je istovremeno proglašavana kvarenjem „čistog folklora“ i predstavljana kao posebno autentično iskustvo.
Ta kontradikcija živi i danas.
Skadarlija je dobar primer. Njeno današnje lice nije jednostavno sačuvan ostatak nekog netaknutog starog Beograda. Obnova ulice započeta 1966. svesno je oblikovala prostor prema predstavi starog boemskog kvarta, uz konceptualno poređenje sa pariskim Monmartrom. Dumnić pokazuje kako je taj prostor kasnije postao deo turističke slike Beograda u kojoj se „autentičnost“ proizvodi kroz određenu arhitekturu, hranu i muziku.
Ovde se događa nešto zanimljivo.
Kultura koju su stvarale generacije običnih gostiju i muzičara može postati proizvod koji sledećoj generaciji prodaje sopstvenu prošlost.
Kafana dobija meni na nekoliko jezika, unapred pripremljen repertoar i precizno dizajniran izgled „stare kafane“. Posetilac dobija ono što očekuje da Balkan izgleda, zvuči i miriše.
Dumnić to povezuje i sa auto-balkanizmom, prihvatanjem stereotipne slike Balkana kao evropske periferije pune komplikovane istorije, ali odlične hrane, muzike i provoda.
Takva slika može biti prijatna. Istovremeno briše dobar deo onoga zbog čega je kafana uopšte postala važna.
Šta ostaje kada nestanu stalni gosti
Kafana i danas postoji, ali pod istim imenom žive vrlo različite stvari.
Tu je seoska kafana u kojoj se zna ko dolazi posle posla. Gradska kafana u kojoj konobari pamte goste decenijama. Restoran koji pod „tradicionalno“ podrazumeva dizajnirani enterijer, turistički meni i muziku prilagođenu gostima sa TripAdvisora. Tu su i prostori koji su sačuvali ime, dok je društvena funkcija zbog koje su postali važni gotovo nestala.
Istraživanje savremenog Beograda o odnosima lokalnog stanovništva i stranaca još uvek prepoznaje tradicionalnu kafanu kao mesto na kojem se može ući u lokalni društveni svet. Autori je opisuju i kao neku vrstu produžetka privatnog prostora, nasuprot standardizovanim lokalima koji mogu gotovo isto izgledati u različitim evropskim gradovima.
U tome možda leži korisnija definicija kafane od pokušaja da tačno odredimo šta mora biti na meniju.
Kafana funkcioniše kada ljudi imaju osećaj da prostor makar delimično pripada njima. Kada se zna ko sedi gde, kada se razgovor sa susednog stola može uključiti u vaš, kada osoblje poznaje ritam komšiluka, kada lokal služi i ljudima koji nisu došli da konzumiraju „iskustvo Balkana“.
Zato nestanak stare kafane nije važan samo zbog enterijera ili istorijskog naziva. Grad tada može izgubiti deo neformalne društvene infrastrukture.
Neke kafane zaslužuju zaštitu zbog arhitekture. Druge nemaju nijedan vredan zid, ali nose desetine godina odnosa među ljudima. Takvu vrstu nasleđa zakon mnogo teže registruje. Ne može se restaurirati kao fasada.
Kafana „?“ preživela je promene država, vlasnika, političkih sistema i ukusa. Njeno ime je nastalo kao improvizacija u sporu sa autoritetom. Danas je zaštićeno kulturno dobro.
Možda je upravo ta istorija najbolji argument zašto kafanu treba shvatiti ozbiljno. Balkanski gradovi kroz nju nisu samo pili i pevali. U njoj su vežbali javni život.
A kada poslednji stalni gost ode i ostane samo scenografija, zgrada može i dalje izgledati potpuno isto.
Institucija je već nestala.
Komentari