Korelacija i kauzalnost predstavljaju dva pojma iz logike koja su međusobno povezana, ali ih je važno jasno razlikovati. Korelacija označava postojanje određene povezanosti između dve pojave, dok kauzalnost podrazumeva da između njih postoji uzročno-posledična veza. Drugim rečima, činjenica da se dve pojave pojavljuju zajedno ili da jedna nastupa nakon druge sama po sebi nije dovoljan dokaz da je jedna uzrok druge.

Upravo se na toj pogrešnoj pretpostavci zasniva jedna od najčešćih logičkih grešaka u svakodnevnom zaključivanju. Njene posledice najčešće nisu naročito značajne kada se odnose na beznačajne situacije iz svakodnevnog života. Međutim, problem postaje mnogo ozbiljniji kada takav način zaključivanja postane deo razmišljanja veće grupe ljudi ili čitave zajednice, odnosno kada se duboko ukoreni u kolektivnoj svesti. Tada pojedinačna logička greška prestaje da bude samo greška u zaključivanju i može postati osnova za formiranje stereotipa, društvenih stavova i vrednosnih sudova.

U logici se ova greška najčešće pojavljuje u dva osnovna oblika:

  1. Post hoc ergo propter hoc („Nakon toga, dakle zbog toga“) – greška pri kojoj se pretpostavlja da je događaj A uzrokovao događaj B samo zato što se A dogodio pre B.
  2. Cum hoc ergo propter hoc („Sa tim, dakle zbog toga“) – greška pri kojoj se pretpostavlja da je jedna pojava uzrok druge samo zato što se obe pojave dešavaju istovremeno ili su međusobno povezane.

Primeri ovih logičkih grešaka mogu se pronaći gotovo svuda, ali je jedan posebno zanimljiv u kontekstu društva i mentaliteta u Srbiji: uverenje da siromaštvo samo po sebi proizvodi ili podrazumeva dobar karakter čoveka. Reč je o duboko ukorenjenom stereotipu, ali i o svojevrsnoj tradicionalnoj normi prisutnoj ne samo u Srbiji već i u širem balkanskom kulturnom prostoru. Siromaštvo se često ne posmatra samo kao ekonomsko stanje, već mu se pripisuju određene moralne osobine. Drugim rečima, siromaštvo se moralizuje. Siromašan čovek se tradicionalno predstavlja kao skromniji, pošteniji i časniji, dok se bogatstvo neretko povezuje sa ohološću, pohlepom i moralnom iskvarenošću.

Takav obrazac mišljenja ima svoje istorijske i kulturne korene. U epskoj i narodnoj tradiciji bogataš se često prikazuje kao ohol i nepravedan, dok se siromašan čovek idealizuje kao „častan i pošten“. Hrišćansko, a posebno pravoslavno kulturno nasleđe dodatno je učvrstilo određene predstave o skromnosti, odricanju i materijalnom siromaštvu kao moralnim vrednostima. Sličan obrazac može se prepoznati i u brojnim narodnim izrekama i poslovicama koje siromaštvo povezuju sa čašću, poštenjem i moralnom vrednošću čoveka. Problem nastaje onda kada se iz takve kulturne povezanosti izvodi kauzalni zaključak: da siromaštvo proizvodi dobar karakter, odnosno da je čovek moralno bolji zato što je siromašan. Korelacija između određenih životnih okolnosti i određenih vrednosnih obrazaca, čak i kada postoji, ne predstavlja dokaz uzročno-posledične veze. Siromaštvo može uticati na ponašanje i životne izbore čoveka, kao što određene društvene okolnosti mogu uticati na njegov sistem vrednosti, ali iz toga ne proizlazi da siromaštvo samo po sebi stvara poštenje, čast ili moralnost.

Upravo u toj zameni korelacije za kauzalnost nastaje jedna od najtrajnijih zabluda o odnosu između materijalnog statusa i karaktera. Moralna vrednost čoveka ne može se pouzdano izvesti iz njegovog imovinskog stanja, kao što se ni njegov karakter ne može automatski proceniti na osnovu toga koliko poseduje ili koliko nema.

Ovo je naročito uvreženo u ruralnim sredinama, koje su, činjenično, zbog česte oskudice i siromaštva proizvodile natprosečno veći broj vojnih kadrova. Vojska je pružala osećaj ekonomske zbrinutosti i život oslobođen najteže oskudice. Vojnik ili oficir u srpskim stereotipima često je prikazivan kao neko ko dolazi sa sela, iz velike oskudice i siromaštva, ali istovremeno i kao neko ko poseduje visok nivo morala i časti. Istovremeno, materijalna oskudica vezuje se za život monaha i dela sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, pa se i ovom sloju automatski pripisuju osobine moralnog karaktera i časnog ponašanja.

Upravo na osnovu ovakvih stereotipa, većina današnjih anketa pokazuje da se Vojska i Crkva doživljavaju kao najpoštovanije institucije u Srbiji, jer se u njihovoj osnovi prepoznaje skromno, moralno i časno delanje. Politička vlast i vlasnici kapitala, s druge strane, gotovo su uvek povezani sa negativnim stavovima, jer se smatraju nemoralnim, oholim i nečasnim. Ova dihotomija, odnosno crno-belo razumevanje stvarnosti, najviše šteti upravo narodu koji je proizvodi, jer ga čini ranjivim na različite vrste zloupotreba koje mogu nastati kao posledica ove, očigledno, logičke greške koja je vremenom postala društvena norma u Srbiji. Stanovništvom se može lakše manipulisati i ono se može lakše zloupotrebljavati ukoliko se kontinuirano nalazi u oskudici ili lošem finansijskom stanju. Istovremeno, pojedinci se mogu bogatiti na račun naroda koji „moralizuje siromaštvo“.

„SREĆNI LJUDI“ I MORALIZACIJA SIROMAŠTVA

Najživlji i možda najplastičniji primer moralizacije siromaštva jeste televizijska serija „Srećni ljudi“, u kojoj se na najočigledniji način prikazuje stereotip iz srpskog društva koji je ranije opisan. Ova televizijska serija na svojevrstan način ilustruje i logičku grešku u kojoj korelacija povlači kauzalnost. Radnja serije smeštena je u devedesete godine, kada je Srbija bila pod međunarodnim sankcijama zbog podrške i učešća u ratovima na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Ratovi i stradanja u ovim državama ne spominju se, već se samo govori o nekakvim „sankcijama“ i „embargu“ koji su uvedeni Srbiji, bez objašnjenja razloga zbog kojih su te sankcije uvedene.

Glavni likovi u seriji, porodica Golubović, nalaze se u teškoj oskudici i siromaštvu, koje su prouzrokovale „sankcije“, ali likovi uspevaju da „sačuvaju svoje poštenje“ i u društvu koje postaje sve „nepoštenije“. Poruka koju scenaristi i reditelj šalju publici kroz glavne likove u seriji zasnovana je na stereotipu o moralnoj i časnoj nemaštini, koja se suprotstavlja nekom zlokobnom embargu i sankcijama, ali i nemoralnim bogatašima iz njihovog okruženja.

Iako serija ima dosta komičnih trenutaka, koji su, činjenično, ušli u istoriju srpske kinematografije, njena dublja analiza otkriva mnogo paradoksalnih situacija i frustracija unutar srpskog društva, koje samo društvo ne ume da reši, pa pokušava da ih idealizuje ili makar da se našali na sopstveni račun.

Dublja analiza likova iz serije otkriva suštinu logičke greške u kojoj se povezuju korelacija i kauzalnost, odnosno pretpostavku da siromaštvo i oskudica automatski povlače moralno ponašanje, kao i da je bogatstvo samo po sebi suštinski nemoralno.

Glava porodice, Aranđel Golubović, nakon dugog radnog veka, u penziji se suočava sa velikim izazovima, koji, naravno, uključuju i siromaštvo. Serija šalje poruku da je Aranđel častan i moralan čovek koji, uprkos moralnom sunovratu društva, ostaje primer časti. Međutim, ako se njegov lik malo dublje analizira, Aranđel je daleko od „časti i poštenja“ za koje serija agituje. On je sagradio kuću koja ima bezbroj nedostataka i koja je, prema Ostojićevim tužbama, zapravo veoma loše urađena. Relativno je nezainteresovan za svoju ženu Ristanu, dok je ambivalentan u odnosu prema sinu Vukašinu i snahi Loli. On gotovo uvek optužuje druge za svoje nesreće: nekada su krive sankcije, nekada inflacija, nekada policija, a nekada celokupno društvo. Međutim, Aranđel gotovo nikada ne preuzima odgovornost za sopstvene postupke.

Njegov glavni protivnik u seriji, Ostojić, iako je i sam u oskudici, takođe je daleko od „dobrog lika“. Stalne tužbe protiv Aranđela, špijuniranje Golubovića i neprestano traženje svedoka za svoje tužbe pokazuju da je, uprkos nemaštini u kojoj živi, Ostojić daleko od moralnog i časnog ponašanja za koje tvrdi da se zalaže. Iako su njegove manipulacije sitne, Ostojić ih sam moralno opravdava, čime zapravo dodatno ilustruje samu logičku grešku, odnosno pokušaj da se siromaštvo predstavi kao uzrok moralnog i časnog ponašanja.

Ostojića nemaština i oskudica ne sprečavaju da manipuliše ili provocira i time direktno osporava centralnu tezu TV serije. Aranđel radi isto, čime se pokazuje da ni njega siromaštvo nije sprečilo da napravi kuću sa bezbroj nedostataka, zbog kojih je u stalnim sporovima sa Ostojićem.

Vukašina siromaštvo ne sprečava da prevari svoju ženu Lolu, dok Lolu kašnjenje plate i mala plata ne sprečavaju u njenim beskonačnim raspravama sa Riskom, tokom kojih joj troši „poslednja jaja“ na svoju masku za lice. Lola Golubović, pored nemaštine, pokazuje izrazitu samoživost i sebičnost, stavljajući sebe iznad dobrobiti svoje porodice. Ristanu Golubović, osuđenost na kućne poslove i svakodnevna oskudica ne sprečavaju da nagovara svog sina protiv svoje snahe, niti da demonizuje svoju snahu tokom cele serije.

Ćerka Vukašina i Lole, Đurđina Golubović, iako svoju mladost provodi u finansijski nezavidnoj situaciji, ipak ulazi u vezu sa oženjenim muškarcem koji se tokom trajanja njihove vanbračne veze ne razvodi i sve vreme „toleriše“ činjenicu da dr Popac ima ćerku i da je sve vreme u braku sa Marinom. Većina ostalih likova u seriji takođe ruši logičku pretpostavku o uzročno-posledičnoj vezi između siromaštva i moralnog ponašanja.

Glavna sestra Antonija, iako sama tvrdi da je „bedno plaćena“, vrlo često krši kako prava pacijenata o kojima se stara, tako i prava radnika kojima je nadređena. Iako je njen lik prikazan na dosta komičan način, glavna sestra Antonija se gotovo uvek ponaša neprofesionalno prema pacijentima, čak ih neretko i šamara, čime krši zdravstvene protokole i pravila. Njeno ponašanje prema drugim sestrama, kojima je kao glavna sestra nadređena, danas bi se slobodno moglo okarakterisati kao mobing i povreda prava zaposlenih. Ako sklonimo komičnost njenih postupaka, ta „bedna plata“ je uopšte ne sprečava da krši prava pacijenata i medicinskih sestara kojima je nadređena.

Paradoksalno, lik Maline Vojvodić, koji se u seriji želi prikazati kao deo „nove elite“, koja se „obogatila preko noći“ i koja je, prema piscima scenarija i rediteljima, zapravo negativan lik, jedan je od retkih likova kod kojih se, nakon dublje analize, ne pronalaze negativne osobine koje joj autori serije žele pripisati. Malina Vojvodić ne živi u siromaštvu, ali nije ni zlikovac niti nemoralna osoba. Ona samo suštinski odstupa od balkanskog i srpskog stereotipa prema kojem žena mora biti potpuno podređena muškarcu, poput Riske, ili delimično podređena, poput Lole Golubović. Malina Vojvodić takođe ruši logičku grešku i stereotip na kojima je, između ostalog, zasnovana serija. Malina samo želi da zaštiti sebe u društvu u kojem je njeno bogatstvo istovremeno i svojevrsna presuda njenom karakteru.

U zaključku, sama serija ruši stereotip na kojem se delimično zasniva i, potpuno bez namere, dovodi u pitanje uvreženu normu u srpskoj tradiciji i kulturi da siromaštvo uzrokuje čast i poštenje, a bogatstvo nemoral i kriminal. Ove pojave, iako se mogu nalaziti u određenoj korelaciji, odnosno između njih može postojati povezanost, nisu nužno u jasnom uzročno-posledičnom odnosu. Ova logička greška predstavlja drugi tip, odnosno cum hoc ergo propter hoc („sa tim, dakle zbog toga“) – zaključivanje prema kojem se pretpostavlja da sa siromaštvom automatski dolazi i potpuno moralno i časno ponašanje.

LOGIČKE GREŠKE, RATNI ZLOČINCI I KRIMINALCI

Na istoj logičkoj grešci zasnovan je odnos savremenog srpskog društva prema Ratku Mladiću, generalu Vojske Republike Srpske i licu pravosnažno osuđenom za ratne zločine u Bosni i Hercegovini. Ratko Mladić, jer je rođen i odrastao u siromaštvu, nije sposoban za nemoralno ponašanje; samim tim, on je častan i moralan vojnik koji nije počinio nikakve zločine, već je samo „branio“ Srbe tokom rata u BiH. Ovde je, međutim, u pitanju prvi tip iste logičke greške, odnosno post hoc ergo propter hoc („nakon toga, dakle zbog toga“). Kod ove logičke greške pretpostavlja se da je događaj A uzrokovao događaj B samo zato što se A dogodio pre B.

Ratko Mladić je rođen u selu Božinovići, u blizini hercegovačke opštine Kalinovik. Odrastao je bez oca, a detinjstvo i ranu mladost proveo je u oskudici i siromaštvu. Nakon osnovne škole otišao je u Sarajevo, gde je jedno vreme radio kao metalac, pre nego što je započeo vojno školovanje i karijeru u JNA. Kroz JNA je relativno brzo napredovao, a raspad Jugoslavije dočekao je sa činom general-majora. Postoji mnogo dokumentacije o njemu kao disciplinovanom i lojalnom oficiru, kao i brojna svedočenja njegovih nadređenih i podređenih koja ga opisuju kao časnog, moralnog i poštenog vojnika. Upravo pretpostavljena korelacija između detinjstva i mladosti provedenih u siromaštvu i predstave o „časnom i moralnom vojniku“ predstavlja osnovu logičke greške, jer se iz te povezanosti izvodi kauzalnost, odnosno uzročno-posledični odnos tamo gde on nije dokazan.

To što je neko bio siromašan i disciplinovan vojnik ne znači da taj čovek ne može biti odgovoran za genocid i druge ratne zločine. Iako su sprovedena stotine različitih istraživanja, još uvek nije pronađen jedan „uzrok svih uzroka“, odnosno objašnjenje koje bi precizno pokazalo šta čoveka čini sposobnim da počini najteže zločine. Postoje brojne teorije koje se bave nedostatkom empatije, psihopatijom i sociopatijom, kao i različitim biološkim i društvenim faktorima, ali nijedna od njih sama po sebi ne daje potpuno i jedinstveno objašnjenje zbog čega ljudi čine najteže zločine.

Jedino što se sa sigurnošću može zaključiti, koliko god to zvučalo jednostavno, jeste da ljudi koji počine genocid jesu ljudi sposobni da počine genocid. Time se razbija pretpostavljena uzročno-posledična veza između siromaštva, discipline ili bilo koje druge pojedinačne osobine i moralnog karaktera čoveka. Dakle, A ne proizvodi automatski B samo zato što mu prethodi ili sa njim postoji određena povezanost. Postojanje jedne osobine ne predstavlja dokaz da će iz nje nužno proisteći određeno ponašanje.

Čuvena autorka Hana Arent u oblasti izučavanja ratnih zločina uvela je termin „banalnost zla“, kojim opisuje pojavu da najgnusnije zločine mogu počiniti sasvim obični ljudi koji ne razmišljaju o posledicama svojih postupaka, već samo „slušaju naređenja“. Međutim, Arent objašnjava ko su ti ljudi, ali ne

i zašto se odlučuju na takve postupke. Dakle, ni njena teorija o „prosečnom Ajhmanu“ i „banalnosti zla“ ne objašnjava u potpunosti uzroke koji dovode do katastrofalnih posledica.

Današnje srpsko društvo, kao i stereotipi i norme koji su često prisutni među pripadnicima srpskog naroda, između ostalog su zasnovani i na jednoj običnoj logičkoj grešci, odnosno na mešanju pojmova korelacije i kauzalnosti. Od svakodnevnog života, preko televizijskih serija, pa sve do najozbiljnijih političkih odluka, veliki broj ljudi u Srbiji ne razume najjednostavniju razliku između korelacije i kauzalnosti, te pripisuje uzročno-posledičnu vezu tamo gde postoji samo određena korelacija.

Slična logička greška, odnosno ponovno nerazumevanje odnosa između korelacije i kauzalnosti, može se uočiti i u odnosu prema Naseru Oriću, bivšem komandantu Armije Republike Bosne i Hercegovine u

Srebrenici. Iako je Orić pravosnažno oslobođen optužbi za ratne zločine počinjene nad srpskim civilima u selima oko Srebrenice, veliki deo javnosti u Srbiji i Republici Srpskoj smatra ga ratnim zločincem, između ostalog i zbog njegovog kasnijeg života.

Naser Orić je nekoliko puta gonjen zbog ilegalnog posedovanja oružja i krivičnih dela iznude i ucene, a pravosnažno je osuđen za protivzakonito posedovanje oružja. Postoji i veliki broj komentara na društvenim mrežama u kojima se građani i privrednici iz Sarajeva žale da Naser Orić sprovodi „reketiranje“ ugostitelja, odnosno da ucenama i iznudama protivpravno uzima novac od sarajevskih ugostitelja i privrednika. Međutim, takve tvrdnje same po sebi nisu dovoljne da se utvrdi da se Orić zaista bavi takvim protivpravnim radnjama, ukoliko za njih ne postoje pravosnažne sudske odluke ili drugi pouzdani dokazi.

Ako ovu tvrdnju uzmemo kao istinitu, a postoje i sudske odluke koje potvrđuju deo navoda o njegovim krivičnim delima, mogli bismo pogrešno doći do zaključka da je Naser Orić verovatno bio i ratni zločinac samo zato što se danas povezuje sa kriminalnim aktivnostima. Ponovo dolazimo do iste logičke greške kao u slučaju Ratka Mladića – post hoc ergo propter hoc („nakon toga, dakle zbog toga“). Iz činjenice da je Orić danas osuđivan ili povezivan sa kriminalnim aktivnostima ne može se zaključiti da je zbog toga bio ratni zločinac tokom rata u Bosni i Hercegovini. Ponovo se pojavljuje kauzalnost tamo gde postoji samo moguća korelacija.

Tačno je da mogu postojati određeni stepeni korelacije između različitih oblika kriminala, kao što je moguće govoriti i o određenoj povezanosti između siromaštva i određenih obrazaca ponašanja. Međutim, sama korelacija ne predstavlja dokaz kauzalnosti, odnosno uzročno-posledične veze.

Siromaštvo i oskudica ne garantuju da će osoba imati dobar i moralan karakter, isto kao što bogatstvo automatski ne znači da je osoba loša ili nemoralna. Na isti način, činjenica da neko krši zakon, bavi se reketiranjem ili iznudama ne znači da je počinio i ratne zločine, niti da je za njih odgovoran po osnovu komandne odgovornosti.

Ratko Mladić je ratni zločinac jer je pravosnažnim sudskim postupkom utvrđena njegova odgovornost za niz ratnih zločina i drugih krivičnih dela, uključujući progon, deportaciju, terorisanje civilnog stanovništva Sarajeva, istrebljenje i genocid u Srebrenici. To što je Mladić deo svog života proveo u siromaštvu, što je bio disciplinovan vojnik tokom službe u JNA ili što su ga pojedini podređeni i nadređeni opisivali kao časnog i moralnog čoveka, ne predstavlja dokaz da nije odgovoran za zločine za koje je pravosnažno osuđen.

Isto tako, činjenica da je Naser Orić bio odgovoran za iznude, ucene ili protivpravno posedovanje oružja ne znači da je odgovoran i za ratne zločine počinjene u selima oko Srebrenice. O odgovornosti za ratne zločine ne može se zaključivati na osnovu kasnijeg kriminalnog ponašanja, kao što se ni o karakteru čoveka ne može zaključivati samo na osnovu njegovog materijalnog statusa. U svim ovim slučajevima neophodno je razlikovati korelaciju od kauzalnosti i dokazane činjenice od naknadno konstruisanih paralela i spekulativnih narativa.

MORALIZACIJA SIROMAŠTVA I PROIZVODNJA DRUŠTVENIH ZABLUDA

U širem kontekstu, siromaštvo ne sprečava ljude da čine loše stvari drugima, uključujući i one najgnusnije. Čovek koji živi u oskudici i dalje može biti prevarant, spekulant, lopov ili ubica, dok čovek koji je rođen i živi u bogatstvu ne mora biti lošeg karaktera; naprotiv, može biti veoma human i empatičan. Čovek koji se bavi kriminalom ili iznudama ne mora zbog toga biti i ratni zločinac, ali isto tako njegovo kriminalno ponašanje ne može biti dokaz časnog i moralnog karaktera. Međutim, ni nečasno i nemoralno ponašanje samo po sebi ne čini pojedinca ratnim zločincem. Odgovornost za ratne zločine utvrđuje se na osnovu dokaza o njihovom izvršenju, učešću u organizaciji zločina, komandnoj odgovornosti i drugim konkretnim okolnostima koje sud utvrđuje u postupku.

Logičke greške i moralizacija siromašnog života dovele su deo društva u Srbiji gotovo do stanja kolektivne zablude, u kojem se čovek pravosnažno osuđen za ratne zločine može proglašavati herojem i braniocem srpskog naroda samo na osnovu činjenice da je život pre rata proveo u siromaštvu ili da je bio disciplinovan vojnik. Takav način razmišljanja predstavlja opasnu zamenu teza: umesto da se o nečijim postupcima sudi na osnovu činjenica i dokaza, moralni karakter pokušava se izvesti iz porekla, socijalnog statusa ili profesionalne biografije. Takvo stanje dugoročno može doneti ozbiljne probleme srpskom društvu, jer će se uvek pojaviti neko ko je spreman da manipuliše neznanjem i neko ko je spreman da na tom neznanju zarađuje, bez obzira na to koliko protesta građana bilo „protiv sistema“.

Ako se svest u Srbiji ne promeni, teško je očekivati da se promeni i sistem. Sistem na kraju može ponovo proizvesti nekog novog Ratka Mladića, ali i politički ambijent u kojem bi se takvoj ličnosti, čak i nakon pravosnažne osude za najteže ratne zločine, priređivala državna sahrana uz najviše državne i vojne počasti. Ratko Mladić se ne nalazi samo u istoriji, već i u delu kolektivne svesti srpskog društva. Upravo zato problem nije samo u pojedincu, već u društvenim obrascima koji omogućavaju da se zločinac posmatra kroz prizmu siromaštva, vojničke discipline, nacionalne pripadnosti ili navodne časti. Bez promene takve svesti teško je promeniti i sistem koji iz nje nastaje.