Nedavno se u medijima pojavila vest da je Univerzitet u Beogradu pao na Šangajskoj listi svetskih univerziteta. Naime, Univerzitet u Beogradu se više ne nalazi među 500 najboljih visokoškolskih ustanova na svetu, već u grupi od 501. do 600. mesta. Danima je ova vest kružila javnim diskursom, ostavljajući prostor za mnoga pitanja, ali i za zabrinutost. Među njima se ipak jedno izdvajalo: zbog čega je kvalitet visokog obrazovanja ovako drastično opao?

Ipak, takvo pitanje u sebi već sadrži jednu prećutnu pretpostavku: da pad na rang-listi automatski znači i pad kvaliteta. Pre nego što se ta pretpostavka prihvati kao činjenica, vredi se zapitati šta Šangajska lista zapravo meri, na koji način to čini i koliko se njenim rezultatima može verovati. Drugim rečima, pre nego što pokušamo da objasnimo zašto je kvalitet opao, potrebno je proveriti da li nam rang-lista uopšte daje pouzdan odgovor na to pitanje. Otuda se nameće ključno pitanje: u kojoj meri Akademska rang-lista svetskih univerziteta zaista odražava kvalitet visokog obrazovanja, i kako njena metodologija i primena danas oblikuju ponašanje univerziteta i čitavih nacionalnih obrazovnih sistema?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, potrebno je vratiti se korak unazad i sagledati kako je uopšte nastala ideja o rangiranju univerziteta i na koji se način vremenom razvijala.

Od prebrojavanja „velikih ljudi” do globalne trke za ugledom

Ideja o rangiranju univerziteta nije proizvod digitalnog doba. Njeni koreni sežu do samog početka dvadesetog veka, kada su se u Evropi i Sjedinjenim Državama prebrojavale eminentne ličnosti, naučnici i „geniji” koji su se školovali na određenim ustanovama. Logika je bila jednostavna: uspeh pojedinca pripisivan je kvalitetu ustanove koju je pohađao.

Ipak, u prvoj polovini dvadesetog veka i dalje je preovladavalo uverenje da su kvalitativne procene, akreditacija i standardi mnogo važniji od numeričkog poređenja, tj. ranga. Kada je u Sjedinjenim Američkim Državama početkom 1900-ih pokušano sa zvaničnom državnom klasifikacijom koledža, usledili su oštri protesti ustanova koje su se osećale nepravedno ocenjenim.

Prekretnica je nastupila pedesetih i šezdesetih godina, u jeku Hladnog rata i nadmetanja za naučnu prevlast. Na univerzitete se tada počinje gledati drugačije, odnosno njihov učinak se više ne procenjuje zasebno, već se uz pomoć anketa univerziteti rangiraju u okviru nacionalnog obrazovnog sistema. Drugim rečima, uvođenje reputacionih anketa dovodi do oblika rangiranja koji poznajemo i danas, u kome napredak jedne ustanove neizbežno znači pad druge.

Pravi komercijalni procvat ovog sistema rangiranja usledio je osamdesetih godina, kada su popularni časopisi počeli da objavljuju godišnje rang-liste koledža. Rangiranje je tako iz akademskih krugova prešlo u medije i postalo proizvod namenjen studentima i roditeljima. Od tog trenutka, rang-liste više nisu bile samo izvor informacija. Postale su i pitanje javnog ugleda. Kako su i studenti i univerziteti sve jasnije uviđali njihov značaj za publicitet, rangiranje je preraslo u ono što Hejzelkorn (Hazelkorn) naziva „opsesijom rangiranjem”. Rang-liste su tako postale glavni pokretač trke za reputacijom.

Globalizacija, ekonomija znanja i sve veća međunarodna mobilnost studenata dodatno su pojačale ovu trku i prenele je sa nacionalnog na svetski nivo, dajući joj istovremeno sve šire i snažnije geopolitičke implikacije. Upravo u tom trenutku, 2003. godine, na Šangajskom Đao Tong univerzitetu nastaje Akademska rang-lista svetskih univerziteta (engl. Academic Ranking of World Universities), danas poznatija kao Šangajska lista. Iako je isprva zamišljena za interne potrebe univerziteta, ona će ubrzo postati prva globalna rang-lista univerziteta.

Kineski eksperiment koji je promenio pravila igre

Šangajska lista je u početku bila interni projekat Instituta za visoko obrazovanje Šangajskog Đao Tong univerziteta. Njen cilj je bio da se utvrdi gde se kineski univerziteti nalaze u odnosu na svetske lidere, kako bi se obezbedila državna podrška i trasirao put ka stvaranju ustanova svetske klase. Tek kada su rezultati besplatno objavljeni na internetu, lista je privukla pažnju svetske javnosti i dobila međunarodni značaj. Već naredne godine evropski ministri pozivali su se na Šangajsku listu kako bi opravdali krupne obrazovne reforme, spajanje univerziteta i preusmeravanje sredstava. Ono što je počelo kao interni alat ubrzo je preraslo u konsultantsku kuću koja danas univerzitetima širom sveta nudi širok spektar plaćenih analiza i savetodavnih usluga.

Ali, šta se, zapravo, krije iza jednog mesta na Šangajskoj listi? Da bismo razumeli zašto se ministri i rektori toliko oslanjaju na nju, ali i zašto je stručnjaci toliko kritikuju, vredi pogledati kako se univerziteti na njoj rangiraju.

Selekcija univerziteta za Šangajsku listu zasniva se na jasno definisanim naučnim parametrima. Obuhvaćene su samo institucije koje se mogu pohvaliti nobelovcima, dobitnicima Fildsove medalje, vodećim svetskim autorima po broju citata, te publikacijama u vodećim naučnim časopisima i priznatim naučnim bazama. Drugim rečima, iako se metodološki procenjuje preko 2.500 univerziteta, zvanična rang-lista prikazuje samo 1.000 najuspešnijih.

Svaki univerzitet se zatim ocenjuje u četiri oblasti:

  • Kvalitet obrazovanja (10%). Broji se koliko je bivših studenata, koji su na tom univerzitetu diplomirali, magistrirali ili doktorirali, kasnije dobilo Nobelovu nagradu ili Fildsovu medalju. Što je diploma starija, to manje vredi, ali se i dalje računaju diplome stečene još dvadesetih godina prošlog veka.

  • Kvalitet nastavnog osoblja (40%). Polovina ove ocene zavisi od toga koliko zaposlenih na univerzitetu ima Nobelovu nagradu ili Fildsovu medalju. Nagrada pripada univerzitetu na kom laureat radi u trenutku dodele, a ne onom na kom je sproveo istraživanje. Druga polovina zavisi od broja istraživača koji se nalaze na međunarodnoj listi najcitiranijih naučnika.

  • Istraživački rezultati (40%). Polovina ove ocene zavisi od broja radova objavljenih u časopisima Nature i Science u poslednjih pet godina. Druga polovina zavisi od ukupnog broja radova u međunarodnim naučnim bazama tokom jedne godine, pri čemu se radovi iz društvenih nauka računaju dvostruko.

  • Učinak po zaposlenom (10%). Rezultati iz prethodnih oblasti dele se brojem nastavnika i istraživača. Ovako se donekle ublažava prednost koju imaju veliki univerziteti.

Na kraju se svi rezultati sabiraju. U svakoj oblasti najbolji univerzitet dobija 100 poena, a ostali onoliko koliko iznosi njihov rezultat u odnosu na njega. Ti poeni se zatim ponderišu prema navedenim procentima i sabiraju u jedan konačan broj, prema kome se univerziteti redaju na listi.

Kritika metodološkog privida: Šta Šangajska lista zapravo (ne) meri?

Na prvi pogled, ovakva metodologija deluje jasno i uverljivo. Podaci dolaze iz nezavisnih izvora, pravila su unapred poznata, a rezultat je jedan broj koji svako može da razume. Upravo zbog toga Šangajska lista ima brojne zagovornike među kreatorima politika i upravama univerziteta. Ipak, kada se pravila bodovanja pažljivije razmotre, postaje jasno da iza svakog od argumenata u njenu korist stoji i ozbiljna kritika.

1. Objektivni podaci, nevidljive odluke

Zagovornici liste najčešće ističu njenu objektivnost, jer se, za razliku od drugih rang-lista, ne oslanja na ankete i podatke koje dostavljaju sami univerziteti, već isključivo na javno dostupne izvore. Subjektivnost time ipak ne nestaje, već se premešta u odluke koje javnost ne vidi. Sirovi podaci nisu dostupni, statističke korekcije nisu objašnjene, a o tome kome pripada neka nagrada ili rad odlučuju sami autori liste.

Koliko to može biti presudno, pokazuje slučaj Nobelove nagrade Alberta Ajnštajna. Ajnštajn i više drugih nobelovaca radili su pre Drugog svetskog rata na Berlinskom univerzitetu. Posle podele grada, na njegovo nasleđe pozvala su se dva univerziteta. Jedan je Slobodni univerzitet, osnovan 1948. godine u Zapadnom Berlinu, a drugi je Humboltov univerzitet, koji se nalazio u istočnom delu grada. Na prvoj listi, 2003. godine, autori su predratne nagrade pripisali Slobodnom univerzitetu, koji je zahvaljujući tome zauzeo 95. mesto. Nakon protesta Humboltovog univerziteta, sledeće godine iste nagrade pripisane su njemu, pa se on popeo na 95. mesto, dok je Slobodni univerzitet pao za više od što pozicija. Kada je i Slobodni univerzitet uložio protest, autori liste su oba univerziteta jednostavno uklonili sa liste, a oni se nisu vratili ni 2007. godine.

Kvalitet nijednog od ova dva univerziteta se u tom periodu nije promenio. Promenila se samo odluka o tome kome pripada nagrada dodeljena pre gotovo jednog veka.

2. Nobelove nagrade ne predaju u učionici

Nobelove nagrade, Fildsove medalje i visoka citiranost zagovornicima liste deluju kao jasni pokazatelji vrhunskog kadra i podsticajnog okruženja, ali oni pre svega mere istorijski prestiž, a ne ono što studenti danas dobijaju. Poene i dalje donose diplome stečene dvadesetih godina prošlog veka, a nagrada se pripisuje univerzitetu na kome laureat radi u trenutku dodele, iako je istraživanje često sprovedeno mnogo ranije i na drugom mestu.

Ajnštajn je nagrađeno istraživanje sproveo dok je radio u patentnom zavodu u Švajcarskoj, a nagradu je primio kao profesor u Berlinu. Nobelova nagrada Endrjua Fajera iz 2006. godine pomogla je Univerzitetu Stanford da se popne sa trećeg na drugo mesto, iako je istraživanje sprovedeno u drugoj ustanovi.

Pošto se boduju samo nagrade iz fizike, hemije, medicine, ekonomije i matematike, humanističke nauke, umetnost i većina društvenih disciplina ostaju potpuno nevidljive.

3. Broj radova nije mera vrednosti nauke

Čak i oni koji sumnjaju da lista meri kvalitet obrazovanja često prihvataju da ona pouzdano meri naučnu produkciju, ali ni ta slika nije potpuna. Naučne baze izrazito su naklonjene radovima na engleskom jeziku i prirodnim naukama. Pritom se uglavnom ne računaju knjige, ključne u društvenim naukama, niti zbornici sa konferencija, presudni u inženjerstvu i računarstvu.

Lista, osim toga, broji koliko je radova objavljeno, a ne koliko su oni uticajni, iako se većina objavljenih radova gotovo nikada ne citira. Ovakav pristup posebno pogađa ustanove koje se bave društvenim i humanističkim naukama. Uprkos tome, Londonska škola ekonomije i političkih nauka, jedna od najuglednijih svetskih ustanova u ovoj oblasti, 2006. godine našla se tek u grupi od 201. do 300. mesta. Iste godine rang-lista britanskog časopisa Tajms hajer edukejšn saplement svrstala ju je na 17. mesto.

Indikatori otvaraju i prostor za manipulacije. Petina ukupne ocene zavisi od broja izuzetno citiranih istraživača koji kao svoju ustanovu navode određeni univerzitet. Neki saudijski univerziteti zato su počeli da angažuju ugledne strane istraživače na honorarnim ugovorima, pod uslovom da u svojoj afilijaciji navedu i saudijsku ustanovu.

Od 170 izuzetno citiranih istraživača koji su se 2014. godine vodili pod univerzitetima u Saudijskoj Arabiji, čak 139, odnosno 82 odsto, imalo je glavno zaposlenje u drugoj zemlji. Samo Univerzitet kralja Abdulaziza imao je 122 takva istraživača. Saudijska Arabija je 2004. godine bila bez ijednog univerziteta među prvih 500, a deset godina kasnije imala je dva među prvih 200 i još dva među prvih 500.

Plasman je tako popravljen prijavljivanjem imena na listi, a ne razvojem domaće nauke. Autori liste danas uzimaju u obzir samo primarnu ustanovu istraživača, što se može tumačiti kao odgovor upravo na ovakve prakse.

4. Jednostavan broj, složena greška

Svođenje svih rezultata na jedan broj, u kome najbolji univerzitet dobija 100 poena, zagovornici vide kao prednost, ali metodolozi upozoravaju da upravo ta jednostavnost krije ozbiljne matematičke slabosti. Pošto najbolji univerzitet u svakoj oblasti svake godine iznova dobija 100 poena, a težine ostaju iste, promena rezultata samo jednog vodećeg univerziteta menja vrednost poena svih ostalih.

Na jednostavnom primeru pokazano je da to može potpuno obrnuti redosled univerziteta ispod njega, pa čak i da univerzitet koji napreduje u svim oblastima padne sa drugog na poslednje mesto. Kako se većina indikatora zasniva na apsolutnim brojevima, lista sistematski favorizuje velike univerzitete.

Među ustanovama rangiranim otprilike od 400. do 500. mesta, više od 90 odsto nema nijedan poen za Nobelove nagrade i Fildsove medalje. Za većinu univerziteta na listi, složena metodologija se tako u praksi svodi na prosto prebrojavanje radova.

5. Reforme koje menjaju mesto, a ne kvalitet

Najubedljiviji argument u korist liste jeste to što podstiče države i univerzitete na promene. Kina se najčešće navodi kao primer. Kroz posebne državne programe za razvoj vodećih univerziteta, poznate kao projekti 211 i 985, Kina je ulagala velika sredstva u svoje najbolje ustanove. Broj kineskih univerziteta među prvih 500 na Šangajskoj listi porastao je tako sa 14 u 2003. na 24 u 2009. godini. U ovom slučaju lista je poslužila kao jasan cilj koji je pokrenuo ulaganja u nauku.

Problem je u tome što se bolji plasman može postići i bez stvarnog unapređenja nauke i nastave. Grupa metodologa to je pokazala kroz jedan misaoni eksperiment. Uprava univerziteta koja želi da se brzo popne na listi mogla bi da zatvori pravo, humanističke i većinu društvenih nauka, jer one donose malo poena. Ušteđeni novac mogla bi zatim da preusmeri na istraživačke grupe iz medicine ili prirodnih nauka, koje donose nagrade, citirane istraživače i radove u prestižnim časopisima.

Lista bi takav potez nagradila, iako bi univerzitet time izgubio veliki deo svoje obrazovne misije.

Isti autori su pokazali da se sličan efekat može postići i spajanjem univerziteta. Pošto se većina indikatora zasniva na ukupnom broju nagrada, istraživača i radova, veća ustanova automatski dobija više poena. Nekadašnji Pariski univerzitet podeljen je početkom sedamdesetih godina na trinaest manjih univerziteta, od kojih nijedan pojedinačno nije mogao da se meri sa najvećim svetskim univerzitetima.

Autori su izračunali da bi spajanje četiri od njih, usmerena na prirodne nauke i medicinu, prema podacima iz 2007. godine, stvorilo ustanovu približno na nivou Harvarda. To bi se postiglo bez ijednog dodatnog evra i bez ijednog novog naučnog rada, samo sabiranjem postojećih rezultata. Ovaj primer nije ostao samo teorijski. Francuska je 2009. godine spojila tri univerziteta u Strazburu i nastavila je sa sličnim spajanjima, a istraživači navode da je jedan od ciljeva upravo bio bolji plasman na Šangajskoj listi.

Postoji i dublji problem. Pošto mesto na listi zavisi od poređenja sa drugima, napredak jednog univerziteta nužno znači pad nekog drugog. Lista zato ne može da pokaže da je čitav obrazovni sistem postao bolji, već samo ko je koga pretekao. Istraživanja pokazuju i da se univerziteti na samom vrhu liste gotovo nikada ne menjaju, jer samo najbogatiji mogu da plaćaju vrhunske naučnike koji se boduju. Umesto da podstiče ravnomeran razvoj, lista tako usmerava pažnju i novac ka ustanovama koje su već bogate i ugledne.

6. Vodič koji studentima ne pokazuje put

Za studente koji planiraju studije u inostranstvu lista može biti koristan prvi orijentir, ali jedan broj za ceo univerzitet teško može da odgovori na sva pitanja koja su im važna. Pri izboru studija studentima su najčešće potrebne informacije o konkretnim studijskim programima, kvalitetu nastave, troškovima, smeštaju i mogućnostima zaposlenja, a ti podaci nisu deo Šangajske liste.

Slično važi i za poslodavce, kojima su pri zapošljavanju verovatno važnija znanja i veštine diplomaca nego broj Nobelovih nagrada koje je univerzitet osvojio pre nekoliko decenija. Treba imati u vidu i da različite rang-liste često dolaze do različitih rezultata. Od prvih 100 univerziteta na tri vodeće globalne liste, samo 35 se pojavljuje na sve tri.

Najzad, prvih 100 univerziteta čini manje od jednog procenta od više od 15.000 visokoškolskih ustanova u svetu. Za veliki broj studenata lista stoga pruža tek ograničen uvid u ustanove koje će zaista pohađati.

7. Merilo skrojeno po jednoj meri

Zagovornici predstavljaju listu kao neutralno globalno merilo koje omogućava poređenje univerziteta i praćenje promena u raspodeli naučne moći, ali merilo ne može biti neutralno ako to nisu ni njegovi kriterijumi.

Analizom indikatora pokazano je da lista prećutno nagrađuje stare univerzitete koji kroz istoriju nisu menjali ime, nalaze se u stabilnim zemljama engleskog govornog područja, imaju veliku samostalnost i raspolažu velikim budžetima. Takav opis gotovo savršeno odgovara najpoznatijim američkim i britanskim univerzitetima, koji se i nalaze na vrhu liste.

Veza sa bogatstvom države takođe je upadljiva. Nijedna zemlja sa univerzitetom među prvih 50 nema bruto domaći proizvod po stanovniku manji od 36.000 dolara prema paritetu kupovne moći, dok je svetski prosek oko 14.350 dolara. Sistemi u kojima se veliki deo nauke odvija u zasebnim istraživačkim institutima, kao u Francuskoj, u nepovoljnom su položaju, jer rad tih instituta ne doprinosi rangu na Šangajskoj listi.

Zašto osporavana lista i dalje ima toliku moć?

Iako je u stručnoj literaturi metodološki ozbiljno kritikovana, Šangajska lista i dalje snažno utiče na kreatore politika i uprave univerziteta. Istraživači objašnjavaju da brojevi i rang-liste stvaraju privid neutralne, „tvrde” istine.

Stalno merenje navodi ustanove da preuzmu tuđe kriterijume kao svoje i da sopstveno delovanje samoinicijativno prilagode njima. Ankete pokazuju da velika većina univerziteta ima zvanične mehanizme za praćenje svog plasmana. Većina rukovodilaca veruje i da rang direktno utiče na spremnost inostranih partnera na saradnju.

U takvom okruženju, samo pojavljivanje na listi za pojedinačni univerzitet postaje važnije od suštinskih metodoloških pitanja.

Može li se gledati na visoko obrazovanje izvan okvira jedinstvene rang-liste?

Pregled naučne literature pokazuje da Šangajska lista ne pruža verodostojnu sliku ukupnog kvaliteta visokog obrazovanja. Njen stvarni domet je skromniji, jer ona pre svega pokazuje akumulirani istraživački prestiž i veličinu ustanove u pojedinim prirodno-naučnim oblastima.

Podaci na kojima počiva dolaze iz javnih izvora, ali odluke o tome kako se ti podaci tumače i kome se pripisuju ostaju van pogleda javnosti. Nagrade i citiranost govore više o prošlim uspesima istraživača nego o kvalitetu današnje nastave, a prebrojavanje radova zapostavlja društvene i humanističke nauke. Jedan zbirni broj deluje jednostavno, ali je osetljiv na metodološke odluke i favorizuje velike ustanove.

Lista jeste podstakla mnoge države na ulaganja u nauku, ali je istovremeno nagradila i poteze koji popravljaju plasman bez stvarnog napretka. Studentima pruža tek ograničen uvid u ono što im je pri izboru studija zaista važno. Kao globalno merilo, ona pre odražava postojeće razlike u bogatstvu i tradiciji univerziteta nego što ih objektivno meri.

Zbog toga je rezultate Šangajske liste najbolje tumačiti s oprezom, kao uvid u naučnu vidljivost pojedinih oblasti, a ne kao ocenu ukupnog kvaliteta jedne ustanove. Godišnje promene na listi često ne odražavaju stvarne promene u nastavi i istraživanju, pa odluke ne bi trebalo donositi na osnovu pojedinačnih mesta.

Korisnije je osloniti se na alate koji prikazuju više odvojenih pokazatelja i omogućavaju korisnicima da sami izaberu ono što im je važno. Pored toga, ulaganje u razvoj celokupnog visokoškolskog sistema dugoročno donosi više od napora da se jedna ili dve ustanove po svaku cenu popnu na listi.

U tom svetlu treba posmatrati i vest s početka ovog teksta. Pad Univerziteta u Beogradu u grupu od 501. do 600. mesta sam po sebi ne dokazuje da je kvalitet visokog obrazovanja drastično opao. On pre svega pokazuje kako se Univerzitet trenutno kotira prema jednom specifičnom skupu istraživačkih pokazatelja.

Pravo pitanje o kvalitetu zahteva širi i pažljiviji odgovor od jednog mesta na rang-listi.