Posle buke ne dolazi tišina. Dolazi umor. Onaj tupi, teški umor koji ne prolazi ni kad se isključe vesti, ni kad se telefon spusti na sto, ni kad se kaže sebi da je dosta za danas. To nije fizički umor. To je osećaj da si stalno izložen, stalno pozvan da reaguješ, stalno u nekoj vrsti pripravnosti. Dugo sam mislio da je to lična stvar. Da sam samo prezasićen informacijama, da mi treba pauza, da previše razmišljam. Ali vremenom je postalo jasno da isti osećaj dele i ljudi oko mene, čak i oni koji tvrde da ih politika ne zanima. Zapravo, često baš oni deluju najiscrpljenije. Umor nije nastao zato što se previše toga dešava, nego zato što se previše toga dešava bez jasnog ishoda. Skandali se smenjuju, afere se otvaraju i zatvaraju, izjave se demantuju i ponovo potvrđuju, ali retko šta ima kraj. Sve ostaje otvoreno, nedovršeno, u nekoj vrsti večitog procesa. I posle nekog vremena, čovek prestane da očekuje rasplet. Tu umor postaje politička činjenica. Ne slabost pojedinca, nego stanje društva. Umoran čovek ne traži promenu, on traži predah. Ne traži pravdu, nego normalnost. I što je najvažnije, umoran čovek je spreman da spusti kriterijume, samo da bi prestao da bude napet. Sećam se razgovora u kojem mi je neko rekao: “Znam da nije u redu, ali ne mogu više.” Ta rečenica mi se urezala više od bilo koje parole. U njoj nema cinizma, nema ideologije, nema opravdavanja. Samo priznanje iscrpljenosti. I u toj iscrpljenosti krije se ogroman politički potencijal, koji se vrlo često zloupotrebljava. Jer umor ne proizvodi pobunu. Umor proizvodi prilagođavanje. Ljudi počinju da biraju manje zlo ne zato što veruju u njega, nego zato što nemaju snage da se bore sa većim. Počinju da ćute ne zato što se slažu, nego zato što ne vide smisao u ponavljanju istih rečenica koje ništa ne menjaju. U tom trenutku, politika prestaje da se bavi uverenjima i počinje da se bavi pragovima izdržljivosti. Koliko još ljudi može da podnese. Koliko još može da se zategne pre nego što pukne. I umesto da se to vidi kao problem, često se vidi kao prednost. Stabilnost se gradi na iscrpljenosti, a ne na poverenju. Opozicija često pogrešno čita taj umor kao ravnodušnost. Kao nezainteresovanost, kao lenjost, kao kukavičluk. A vlast ga često koristi kao dokaz da “nema alternative”, da su ljudi umorni od promena, od eksperimenata, od nestabilnosti. U oba slučaja, umor se ne razume, nego instrumentalizuje. Najopasniji trenutak je onaj kada ljudi počnu da se stide svog umora. Kada pomisle da su loši građani jer nemaju snage da stalno budu angažovani. Kao da je problem u njima, a ne u sistemu koji od njih traži stalnu mobilizaciju bez ikakvog rezultata. I tu se zatvara krug iz prvog poglavlja. Buka proizvodi umor. Umor proizvodi povlačenje. Povlačenje proizvodi još više prostora za buku. I sve se ponavlja, samo sa manjim očekivanjima i nižim standardima. Ali umor nije kraj priče. On je signal. Signal da nešto ne funkcioniše kako treba. Da se energija troši pogrešno. Da se od ljudi traži da stalno reaguju, umesto da učestvuju na smislen način. Ova knjiga ne traži od čitaoca da se vrati u borbeni stav. Ne traži ni optimizam. Traži samo da se umor prepozna kao politička činjenica, a ne kao lični neuspeh. Jer tek kada prestanemo da krivimo sebe što smo iscrpljeni, možemo početi da postavljamo ozbiljna pitanja o sistemu koji nas takvima čini. Iz tog umora ne izlazi se galamom. Izlazi se promenom ritma, kriterijuma i očekivanja. A da bismo to razumeli, moramo prvo da razumemo alat koji sve to održava na okupu. Poluistinu.