„Vi nas pitate kako smo mi, a danas ja pitam Vas: kako ste Vi?“

Te reči jedne pacijentkinje ostale su mi u mislima.

Lekari svakodnevno postavljaju pitanja. Kako ste? Gde vas boli? Koliko dugo traju tegobe? Da li imate temperaturu? Da li uzimate terapiju?

Navikli smo da lekar bude onaj koji pita, sluša, procenjuje i pomaže.

Ali ko pita lekara:

„Kako ste Vi?“

Nekoliko dana kasnije, koleginica mi je postavila drugo pitanje:

„Da li biste za svoje tegobe, da sa njima dođe pacijent, otvorili bolovanje?“

Zaćutala sam.

Ta tišina bila je možda dovoljan odgovor.

Ali i početak jednog mnogo neprijatnijeg pitanja:

Zašto ono što bih bez razmišljanja savetovala pacijentu ne primenjujem na sebi?

Zašto bih pacijentu rekla da odmori, da ne ignoriše simptome, da ne dolazi bolestan na posao i da potraži pomoć, a kada sam ja bolesna osećam krivicu?

Zašto se od lekara očekuje da zna kada je pacijentu potreban odmor, a tako teško prepoznaje trenutak kada je odmor potreban njemu?

I upravo tu, neočekivano, počela sam da razmišljam o jednoj knjizi koju sam čitala mnogo ranije.

O „Životinjskoj farmi“ Džordža Orvela.

Od ideala do stvarnosti

Na početku Orvelove priče postoji ideja.

Ideja o pravednijem svetu. O jednakosti. O životu u kojem niko neće biti iskorišćavan i u kojem će rad pripadati onima koji rade.

Životinje veruju u tu ideju. Veruju da će posle promene doći bolji život.

A onda se nešto menja.

Ne odjednom.

Ne jednom velikom odlukom.

Menja se malo po malo.

Neka pravila više ne važe baš za sve. Neki postaju privilegovani. Neki počinju da rade više, drugi manje. Jezik počinje da opravdava ono što bi ranije bilo neprihvatljivo. Oni koji su najodaniji sistemu postaju njegovi najkorisniji radnici.

I možda je upravo to ono što Orvelovu priču čini toliko univerzalnom.

Najveća opasnost nije uvek u tome da se pravila otvoreno prekrše.

Ponekad je opasnije kada se na njih toliko naviknemo da više ne primećujemo da su se promenila.

Medicina kao poziv

Kada mlada osoba upiše medicinu, uglavnom ne razmišlja o sistemu.

Razmišlja o čoveku.

O pacijentu kojem će jednog dana pomoći.

O znanju.

O dijagnostici.

O trenutku kada će prvi put obući beli mantil.

O osećaju da radi nešto važno.

Gotovo nijedna mlada osoba koja upisuje medicinu ne zna u potpunosti u šta zaista ulazi.

To se ne može naučiti iz udžbenika.

Ne može se naučiti kako izgleda prvi susret sa smrću pacijenta.

Ne može se unapred osetiti težina odluke od koje može zavisiti nečiji život.

Ne može se u učionici do kraja objasniti kako izgleda rad posle neprospavane noći, kada ste umorni, a pred vama je još mnogo pacijenata.

Ne može se naučiti ni kako da sa sobom kući ne ponesete priču čoveka kojeg ste tog dana videli.

Sve to dolazi kasnije.

Kada beli mantil prestane da bude simbol buduće profesije i postane deo svakog dana.

Tada počinje i razlika između medicine koju smo zamišljali i medicine u kojoj zaista radimo.

Da li postajemo Bokser?

U „Životinjskoj farmi“ postoji konj po imenu Bokser.

On je snažan, vredan, odan i spreman da radi više.

Njegove rečenice postaju simbol njegovog odnosa prema sistemu: „Radiću više“ i „Napoleon je uvek u pravu.“

Bokser ne postavlja mnogo pitanja.

Kada postane teško, on ne preispituje sistem.

On preispituje sebe.

Možda mogu još više.

Možda nisam dovoljno radio.

Možda treba još da izdržim.

U tome je njegova tragedija, ali i jedna od najvažnijih Orvelovih poruka: vrednoća, lojalnost i spremnost na žrtvu mogu biti iskorišćene upravo zato što ih pojedinac ne preispituje. Kroz Boksera vidimo radnika čija se odanost i požrtvovanost koriste u interesu onih koji imaju veću moć.

I upravo je tu jedna od najbolnijih paralela sa medicinom.

Koliko puta lekar, kada je iscrpljen, ne kaže:

„Sistem je previše opterećen.“

Već:

„Moram ja još malo da izdržim.“

Koliko puta ne pomislimo da je problem u količini posla, organizaciji ili uslovima rada, već u tome što mi „nismo dovoljno jaki“?

Koliko puta kažemo:

Izdržaću još ovaj dan.

Još ovu smenu.

Još ovo dežurstvo.

Još ovog pacijenta.

Od sutra ću odmoriti.

A onda dođe sutra.

I ponovo kažemo isto.

To više nije samo pitanje radne etike.

To je pitanje granice između odgovornosti i samouništenja.

Kada pomaganje postane teret

Jedan od paradoksa medicinske profesije jeste to što su lekari obučeni da prepoznaju simptome bolesti kod drugih, dok često zanemaruju sopstvene.

Pacijent koji oseća bol traži pomoć.

Lekar koji oseća iscrpljenost često nastavlja da radi.

Zašto?

Možda zato što je navikao da bude onaj koji pomaže, a ne onaj kome je pomoć potrebna.

Možda zato što se plaši da će biti doživljen kao slab.

Možda zato što veruje da „mora da izdrži“.

A možda zato što smo u medicini toliko dugo slavili izdržljivost da smo zaboravili da izdržljivost nije isto što i zdravlje.

Svetska zdravstvena organizacija među značajne psihosocijalne rizike za zdravstvene radnike ubraja vremenski pritisak, dugo radno vreme, smenski rad, nedostatak podrške i moralnu povredu. Produženi stres na poslu može biti povezan sa sagorevanjem, hroničnim umorom, odsustvovanjem sa posla i većom fluktuacijom zaposlenih, kao i sa posledicama po kvalitet zdravstvene zaštite.

Zato me je pitanje koleginice toliko pogodilo:

„Da li biste za svoje tegobe, da sa njima dođe pacijent, otvorili bolovanje?“

Zaćutala sam.

I ta tišina mi je rekla više nego što sam želela da čujem.

Pacijentu bih verovatno rekla ono što sebi nisam dozvoljavala.

Da odmori.

Da se leči.

Da ne mora da bude na poslu bolestan.

Da njegovo zdravlje nije manje važno zato što ima odgovornost prema drugima.

A onda sam se zapitala:

Zašto to ne bih uradila za sebe?

Zašto osećam krivicu kada sam bolesna?

Kada smo kao lekari počeli da verujemo da je naše odsustvo veći problem od našeg zdravlja?

Možda je upravo tu trenutak kada moramo da se zapitamo da li smo postali ono što Orvelov Bokser nikada nije umeo da bude: kritični prema sistemu kojem smo toliko lojalni.

U medicini se mnogo govori o profesionalnoj odgovornosti. Odgovornost prema pacijentu ipak mora da podrazumeva i odgovornost prema sebi.

Lekar koji ne brine o sebi teško može dugoročno da pruža najbolju moguću brigu drugima.

Lekar ne prestaje da bude čovek kada obuče beli mantil.

Mladi lekari između ideala i stvarnosti

Posebno je važno govoriti o mentalnom zdravlju mladih lekara.

Godine školovanja pripremaju mladog čoveka da zna šta treba da uradi.

Iskustvo ga tek kasnije uči kako da živi sa onim što je morao da uradi.

Mnogi mladi lekari tek kada zaista uđu u zdravstveni sistem shvate koliko je velika razlika između slike medicine koju su imali kao studenti i stvarnosti sa kojom se suočavaju kada počnu da rade.

Prvi susret sa teškom bolešću, smrću pacijenta ili sopstvenom greškom može ostaviti dubok trag.

Mladi lekari uče kako da spasu život, ali moraju da nauče i kako da sačuvaju sopstveni mir.

Zato im nije potrebna samo stručna podrška.

Potrebno im je i okruženje u kojem je dozvoljeno reći:

„Teško mi je.“

To nije znak slabosti.

To je znak da smo ljudi.

Ko brine o onima koji brinu o nama?

Ovo pitanje nema jednostavan odgovor.

O lekarima bi trebalo da brinu i oni sami, ali odgovornost ne može biti samo na pojedincu. Zdravstvene ustanove, rukovodioci, kolege i čitav zdravstveni sistem imaju ulogu u stvaranju radnog okruženja u kojem se mentalno zdravlje shvata ozbiljno.

Svetska zdravstvena organizacija naglašava da zaštita mentalnog zdravlja zdravstvenih radnika zahteva i organizacione promene: odgovarajuće radno opterećenje, dovoljan i bezbedan broj zaposlenih, redovne pauze, podršku rukovodilaca i bolje uslove rada.

Potrebno je razvijati kulturu u kojoj razgovor o stresu, sagorevanju, anksioznosti, depresivnosti i emocionalnoj iscrpljenosti nije tabu.

Potrebno je omogućiti dostupnu psihološku podršku, bolje uslove rada, realnije opterećenje i dovoljno vremena za odmor.

Jer malo znači reći zdravstvenim radnicima da „vode računa o sebi“ ako im sistem istovremeno ne omogućava da to zaista učine.

WHO posebno naglašava da mentalno zdravlje zaposlenih nije samo individualno pitanje i da poslodavci i organizacije imaju odgovornost da sprečavaju rizike, podržavaju zaposlene i stvaraju bezbedno i zdravo radno okruženje.

Možda je zato pitanje koje nam je postavila jedna pacijentkinja toliko važno:

„Vi nas pitate kako smo mi, a danas ja pitam Vas: kako ste Vi?“

U toj jednoj rečenici nalazi se ono što bi medicina trebalo da bude: odnos između dva čoveka.

Ljudsko lice medicine

Medicina nije samo nauka.

Ona je odnos između ljudi.

Pacijent ne dolazi samo sa simptomima. Dolazi sa strahom, nadom, pitanjima i poverenjem.

Ali ni lekar ne dolazi samo sa znanjem.

Dolazi sa svojim životom.

Sa svojim problemima.

Sa svojim umorom.

Sa svojim strahovima.

Sa svojim neprospavanim noćima.

Sa porodicom koju je možda tog dana ostavio kod kuće.

Sa sopstvenim bolom.

Zato pravo lice medicine nije samo beli mantil.

Pravo lice medicine je čovek u belom mantilu.

Možda je zato rečenica jedne pacijentkinje toliko važna:

„Vi nas pitate kako smo mi, a danas ja pitam Vas: kako ste Vi?“

U jednom trenutku ona je prestala da bude samo pacijent.

Postala je osoba koja je videla osobu preko puta sebe.

Lekara.

Čoveka.

A šta ako problem nije u tome koliko možemo da izdržimo?

Možda je vreme da prestanemo da pitamo koliko još možemo da izdržimo.

Možda bi trebalo da pitamo:

Zašto moramo da izdržimo toliko?

To je velika razlika.

Jer kada pojedinca stalno učimo da bude jači, možemo prevideti činjenicu da sistem postaje sve teži.

Kada lekaru kažemo da mora bolje da se organizuje, možda ne primećujemo da je opterećenje postalo neodrživo.

Kada mu kažemo da „misli na pacijente“, možemo zaboraviti da je i lekar nečiji pacijent, nečiji roditelj, dete, partner, prijatelj.

I čovek.

Orvelova „Životinjska farma“ nije samo priča o životinjama na jednoj farmi. To je alegorija o moći, promeni ideala, manipulaciji, poslušnosti i načinu na koji se sistem može promeniti tako da oni koji su mu najodaniji na kraju budu među onima koje najviše iskorišćava.

Možda je zato Bokser važan i za medicinu.

Ne zato da bismo prestali da budemo vredni.

Već zato da bismo naučili da vredan čovek ima pravo da kaže:

„Ne mogu više.“

I da to ne bude kraj njegove profesionalne priče.

Već početak brige o njemu.

Beli mantil koji ne sme da sakrije čoveka

Na kraju, možda se sve vraća na dva pitanja.

Jedno je postavila koleginica:

„Da li biste za svoje tegobe, da sa njima dođe pacijent, otvorili bolovanje?“

Drugo pacijentkinja:

„Vi nas pitate kako smo mi, a danas ja pitam Vas: kako ste Vi?“

Dva pitanja koja su me naterala da ćutim.

Ali i da razmišljam.

O medicini.

O mladim lekarima koji tek ulaze u profesiju, a još ne znaju koliko će od njih tražiti.

O kolegama koji svakodnevno daju više nego što imaju.

O pacijentima koji nam veruju.

O sistemu koji mora da bude dovoljno human da zaštiti i one koji ga održavaju.

I o Orvelovom Bokseru, koji nas podseća da nije svaka žrtva plemenita samo zato što je žrtva.

Beli mantil treba da bude simbol znanja, stručnosti i poverenja.

Ali nikada ne sme da bude uniforma iza koje ćemo sakriti sopstveni umor, bolest i strah.

Jer lekar nije mašina za lečenje.

Lekar je čovek koji leči ljude.

A ako želimo medicinu sa ljudskim licem, možda je prvi korak jednostavan:

Da počnemo da pitamo jedni druge kako smo.

I da, kada nas neko pita:

„Kako ste Vi?“

ne odgovorimo automatski:

„Dobro sam.“

Već da, bar ponekad, zastanemo.

I kažemo istinu.

Jer i onaj koji brine o drugima ima pravo da neko brine o njemu.