Godinama nam govore da radimo dok smo mladi kako bismo jednog dana mogli da živimo.

Ali šta ako, kada taj dan konačno dođe, više nemamo ni zdravlje, ni energiju, ni ljude sa kojima smo želeli da ga provedemo?

Postoji jedna neobična stvar kojom se gotovo hvalimo.

„Nikad nisam otvorio bolovanje.“

„Imao sam temperaturu, ali sam došao na posao.“

„Nisam mogao da hodam od bolova, ali nisam hteo da ostavim kolege.“

„Radio sam i kad sam bio bolestan.“

U mnogim sredinama ove rečenice nisu znak upozorenja. One su gotovo znak časti. Dokaz odgovornosti. Dokaz da smo „borci“, da nas je teško savladati i da na nas poslodavac može da računa.

Ali šta se zapravo krije iza tog ponosa?

Možda činjenica da smo naučili da sopstveno zdravlje posmatramo kao potrošnu robu zarad posla.

A onda, jednog dana, kada konačno dođe penzija, odjednom želimo da vratimo sve ono što smo godinama trošili.

Tražimo način da ponovo budemo mladi.

Tražimo pravi suplement, terapiju, tretman, operaciju, rehabilitaciju, „eliksir mladosti“.

Tražimo još dvadeset godina energije.

A telo nas tada podseća na ono što smo decenijama pokušavali da ignorišemo.

Bolovanje nije slabost

Možda bi trebalo promeniti jednu opasnu društvenu poruku: bolovanje nije odsustvo odgovornosti.

Ponekad je upravo suprotno.

Ostati kod kuće kada smo bolesni može biti odgovornost prema sopstvenom zdravlju, prema porodici, prema kolegama i prema ljudima kojima bismo mogli preneti infekciju.

Dolazak na posao bolestan nije automatski dokaz posvećenosti.

Nekada je samo dokaz da smo napravili društvo u kojem se čovek plaši da će biti manje vredan ako se razboli.

I tu dolazimo do neprijatnog pitanja:

Zašto smo ponosni na to što smo bili bolesni na poslu?

Zašto se „nikad nisam koristio bolovanje“ govori kao da je to medalja?

Nijedan radni odnos ne može da nam vrati san koji smo izgubili, zdravlje koje smo godinama zanemarivali ili vreme koje je prošlo.

I to ne znači da je svaki poslodavac loš čovek.

Jednostavno znači da posao nije porodični odnos.

Poslodavac vodi organizaciju.

Mi imamo jedan život.

Posao može da nastavi bez nas. Naše telo ne može

To je možda jedna od najvažnijih lekcija koju moramo da naučimo.

Kada se razbolimo, posao će uglavnom pronaći način da se nastavi.

Neko će preuzeti našu smenu.

Neko će odgovoriti na mejl.

Neko će završiti projekat.

Firma će reorganizovati posao.

Ali naše telo nema rezervnog radnika.

Ako ga godinama guramo preko granice, posledice ostaju nama.

Zato je posebno problematična kultura u kojoj se odsustvo zbog bolesti doživljava kao slabost, a dolazak na posao sa temperaturom kao herojstvo.

Takva kultura ne proizvodi zdravije radnike.

Ona proizvodi ljude koji odlažu suočavanje sa sopstvenim zdravljem.

A odlaganje nije isto što i rešavanje problema.

Medicina ne poznaje koncept „izdržaću do penzije“

Ljudski organizam ne funkcioniše po principu radnog štaža.

Ne postoji unutrašnji dogovor:

„Izdrži još pet godina, pa ćemo posle penzije sve popraviti.“

Dugotrajan stres, nedostatak sna, fizičko preopterećenje, nedovoljno kretanja, loša ishrana, smenski rad i profesionalna izloženost različitim štetnostima mogu ostaviti trag na zdravlju.

Neke posledice nastaju postepeno i godinama ostaju neprimetne.

A onda dođe penzija.

I prvi put čovek ima vreme.

Ali nema više isto telo.

Prvi put nema obavezu da ustaje u šest ujutru.

Ali ga bole kolena.

Prvi put može da putuje.

Ali mu zdravstveno stanje to otežava.

Prvi put može više da se posveti porodici.

Ali nema dovoljno energije.

Prvi put ima slobodu.

Ali mora da ide od lekara do lekara.

To je surova ironija modela u kojem smo naučeni da život odložimo za kasnije.

„Čuvao sam se za penziju“, a šta ako se nismo čuvali?

Kada govorimo o zdravlju, često pojedinca pitamo:

Da li se dovoljno krećeš?

Da li se zdravo hraniš?

Da li ideš na preventivne preglede?

Da li dovoljno spavaš?

Sve su to legitimna pitanja.

Ali postoji još jedno koje se ređe postavlja:

Kakve ti je uslove za to omogućilo društvo?

Ako čovek radi fizički težak posao deset sati dnevno, brine o deci, ima dug put do posla i neizvesna primanja, teško je njegovo zdravlje svesti na pitanje lične discipline.

Zdravlje jeste lična odgovornost.

Ali nije samo lična odgovornost.

Na zdravlje utiču i radni uslovi, prihodi, obrazovanje, stanovanje, dostupnost zdravstvene zaštite i socijalna sigurnost.

Zato nije isto „čuvati zdravlje“ kada imate kontrolu nad sopstvenim vremenom i kada vam je gotovo čitav dan organizovan oko rada, brige o drugima i preživljavanja.

Penzija nije nagrada za to koliko smo izdržali

Penziju često zamišljamo kao nagradu.

Kao da društvo kaže:

„Sada si dovoljno radio. Sada smeš da živiš.“

Ali zašto bi čovek morao da zasluži pravo na život?

Zašto bi slobodno vreme, porodica, kultura, putovanja, rekreacija, prijatelji i lični razvoj bili nešto što počinje tek kada više nismo ekonomski produktivni?

Penzija bi trebalo da predstavlja pravo na dostojanstvenu starost, a ne nagradu za to koliko smo dobro podnosili loše uslove.

I upravo zato ovo nije samo pitanje životnog stila.

To je i pitanje ljudskih prava.

Pravo na zdravlje.

Pravo na odmor.

Pravo na bezbedne i zdrave uslove rada.

Pravo na socijalnu sigurnost.

Pravo na porodični i privatni život.

Pravo na dostojanstvo.

To nisu privilegije koje čovek dobija kada prestane da radi.

To su prava koja bi trebalo da uživa tokom celog života.

Ne čuvamo zdravlje dok radimo, a onda želimo da ga kupimo

Možda se ovde nalazi srž problema.

Tokom radnog veka zdravlje često tretiramo kao nešto što možemo da trošimo.

„Samo još danas.“

„Samo ova nedelja.“

„Samo da završim projekat.“

„Samo da izguram sezonu.“

„Samo da dočekam penziju.“

A kada penzija konačno stigne, shvatimo da se zdravlje ne može vratiti jednostavnom odlukom.

Tada počinje potraga za eliksirom mladosti.

Za tabletom koja će vratiti energiju.

Za tretmanom koji će vratiti pokretljivost.

Za terapijom koja će poništiti posledice decenija.

Ali medicina nije vremenska mašina.

Ona može mnogo toga da leči, uspori i popravi.

Ne može da nam vrati godine.

Nisu svi radnici u penziju ušli sa istim telom

Postoji još jedna nepravda o kojoj se nedovoljno govori.

Nije svako četrdeset godina radio isti posao.

Neko je sedeo za računarom.

Neko je radio u fabrici.

Neko na građevini.

Neko u zdravstvu.

Neko je radio noću.

Neko je decenijama dizao teret.

Neko je radio sa hemikalijama, bukom, prašinom ili ekstremnim temperaturama.

Neko je svakog dana nosio tuđu odgovornost, emocionalno iscrpljenje i stres.

A na kraju svi dobijaju isti naziv: penzioner.

Ali njihova tela ne dolaze u penziju u istom stanju.

Zato pitanje penzione pravde ne može biti samo pitanje novca.

Mora biti i pitanje zdravih godina života.

Koliko godina nakon penzionisanja čovek zaista može samostalno da živi, da se kreće, putuje, druži, brine o sebi i radi ono što voli?

Možda je kvalitet godina nakon penzionisanja jednako važno pitanje kao i sam broj godina života.

Ne treba nam život koji počinje sa 65

Možda je vreme da odbacimo ideju da život ima tri faze:

školovanje, rad, život.

Zašto bi poslednja faza počinjala tek u penziji?

Čoveku je potreban život i sa 25 i sa 35 i sa 45 i sa 55 godina.

Potrebni su mu odmor, porodica, prijatelji, zdravlje, kultura, rekreacija, ljubav, san, smisao i vreme za sebe.

Ne možemo četrdeset godina ljudima govoriti da će „jednog dana“ imati vremena, a onda se iznenaditi kada u starosti imaju hronične bolesti i malo energije da to vreme koriste.

Društvo koje želi zdraviju starost mora početi da je gradi dok su ljudi još radno aktivni.

Ne suplementima.

Ne čudesnim terapijama.

Već boljim uslovima rada, prevencijom, dostupnom zdravstvenom zaštitom, pravom na odmor, zaštitom mentalnog zdravlja, ranom intervencijom i kulturom u kojoj bolovanje nije sramota.

Možda odgovornost izgleda upravo suprotno

Možda više ne bi trebalo da budemo ponosni kada kažemo:

„Nikada nisam bio na bolovanju.“

Možda bi zdravija rečenica bila:

„Kada sam bio bolestan, ostao sam kod kuće i izlečio se.“

Jer radnik koji ode na bolovanje nije izdao posao.

On je sačuvao sebe.

A firma koja može da funkcioniše dok je jedan čovek bolestan pokazala je da je organizovana.

Firma koja ne može da funkcioniše bez čoveka koji ima temperaturu možda nema problem sa njegovom odgovornošću.

Možda ima problem sa sopstvenom organizacijom.

Zato bi trebalo da prestanemo da glorifikujemo iscrpljenost.

Nije hrabrost ignorisati sopstveno telo.

Nije odgovornost razboleti se zbog posla.

Nije uspeh dočekati penziju po svaku cenu.

Pravi uspeh bio bi dočekati je sa što više sačuvanog života u sebi.

Jer poslodavac može da pronađe nekoga ko će nas zameniti na poslu.

Ali ne postoji zamena za naše telo.

Ne postoji zamena za naše zdravlje.

Ne postoji zamena za propuštene godine.

I ne postoji penzija koja može da vrati život koji smo decenijama odlagali.

Zato pitanje više nije samo:

„Kolika će nam biti penzija?“

Treba da pitamo:

„U kakvom ćemo stanju dočekati penziju?“

I možda još važnije:

Da li je cilj društva da čoveku obezbedi penziju ili da mu omogući da ne mora da čeka penziju da bi imao pravo na život?