Samokritika je stara koliko i sama civilizacija, odnosno politička zajednica koja nije pleme ili rod vezan srodstvom. Na samim počecima civilizacije, odnosno pojavom prvih gradova ili mesta u kojima ljudi trajno žive, polako se menja i psiha ljudi koji ta mesta nastanjuju. Dok su društva nomada, odnosno zajednice plemena i rodova, takva da se lični identitet poistovećuje sa kolektivnim i gde samokritika može biti čak štetna za tu zajednicu jer izdvaja pojedinca i ostavlja ga samog, u prvim civilizacijama, odnosno zajednicama u kojima trajno žive ljudi različitih rodova i plemena, samokritika postaje potrebna, pa čak i civilizacijski alat.

Od plemena do političke zajednice: Nastanak samokritike

Dakle, politička zajednica, odnosno trajno nastanjena ljudska zajednica ili civilizacija, jeste zajednica ljudi različitih rodova i plemena, koje sada mora povezati jedna vrsta ideje, religije ili, jednostavno rečeno, neka vrsta pripadnosti. U prvim ljudskim zajednicama ta pripadnost je obično počivala na istoj vrsti jezika kojim pripadnici govore ili na nekoj vrsti primitivne religije. Radi potrebe opstanka te zajednice formiraju se hijerarhija i autoriteti, a naravno, javljaju se i prvi počeci vlasti ili vladavine.

Dok je u nomadskim ili plemenskim zajednicama vladavina uglavnom „dodeljena“ najstarijem ili najjačem, u prvim političkim zajednicama vladavina postaje nešto što se uspostavlja po određenom setu pravila, što se može menjati i što postaje podložno kritici. Kritika unutar nomadske ili plemenske zajednice svakako postoji kroz različite vrste savetovanja, ali se u političkim zajednicama po prvi put javlja potreba za samokritikom.

Ukoliko bi pojedinac bio samokritičan unutar jedne plemenske zajednice, u kojoj praktično postoji samo kolektivni identitet, to bi moglo značiti i kritiku same zajednice, pa čak i izazvati reakciju pogubnu po samog pojedinca. U plemenskim, naročito nomadskim zajednicama, pojedinac je retko sam i većinu vremena upućen je na ostale članove zajednice. U trajno nastanjenim ljudskim zajednicama, odnosno političkim zajednicama, postoji deo vremena u kojem pojedinac ostaje „sam sa sobom“. Upravo u tom trenutku on počinje da razmišlja o postupcima drugih ljudi, a u konačnici i o sopstvenim postupcima. Ta prvobitna, primitivna proispitivanja samog sebe jesu nešto što možemo nazvati korenima samokritike u istoriji razvoja ljudskog društva.

Grčki filozof Platon u svom delu „Odbrana Sokratova“ pripisuje Sokratu sledeće reči: „Neispitan život nije vredan življenja.“ Antička filozofija staviće veliki fokus na razvoj kritičkog mišljenja, ali i na potrebu za samokritikom. Kroz razvoj hrišćanske misli, samopropitivanje i svojevrsna samokritika vezuju se za sam moral u hrišćanstvu. Tako se formiraju i pokajanje i ispovest, kao svojevrsni oblici svesti o sopstvenim postupcima.

U islamu „muhasaba“ označava samopreispitivanje, obračun sa samim sobom i analizu vlastitih postupaka, misli i namera. To je proces u kojem vernik kritički posmatra svoja dela kako bi utvrdio da li su ona u skladu sa Božijim načelima, sa ciljem da popravi svoje nedostatke i očisti svoje srce.

Savremena evropska misao postaviće samokritiku u centar svojih političkih rasprava. Samokritika postaje racionalna metoda, neodvojiva od promišljanja kao takvog, ali i važan korak u sprovođenju bilo kakvih programa ili projekata u zapadnim društvima. Ljudi koji su imali bilo kakav kontakt sa projektima ili programima koje finansiraju ili sprovode neke evropske organizacije i institucije znaju koliko su važni monitoring i evaluacija jednog projekta. Ovde se upravo samokritika kao racionalna metoda praktično manifestuje kroz jednu aktivnost. Posmatranjem i procenjivanjem efekata jednog postupka preispituje se ostvarivanje ciljeva tog projekta, a zatim razmatraju dalji koraci.

Bez nekog dubljeg filozofiranja, samokritika je jednostavan postupak tokom kojeg pojedinac preispituje svoje odluke i na osnovu tog preispitivanja dalje postupa.

Kada je uvek neko drugi kriv

Ukoliko nema preispitivanja, govorimo o pojedincu koji nema hrabrosti da se suoči sa samim sobom, odnosno o nekome ko ne može sebi da prizna da greši. Ovakvi pojedinci vrlo često bivaju nasilni, upravo zato što nisu raščistili sami sa sobom, pa „stalno pokušavaju da raščiste sa drugima“. Zajednice sastavljene od takvih pojedinaca vrlo često su konfliktne, emocionalne u svojim postupcima i sklone tome da za svoju sudbinu ili situaciju u kojoj se nalaze okrivljuju sve druge osim sebe. Ovde na scenu stupaju procesi heroizacije i viktimizacije: junaštvo je moguće jedino u odnosu prema drugima, a ne prema sebi, dok je zajednica gotovo uvek predstavljena kao „nesrećna žrtva velikih sila, geopolitike ili nekog stranog centra moći“.

Ovde su vrlo upečatljivi primeri balkanskih naroda, a naročito Srba i Bošnjaka. U narativu Srpske viktimizacije, Srbi su „večite žrtve Zapada i Istoka“ i „stalna moneta za potkusurivanje između velikih sila“. Kod Bošnjaka ulogu glavnog krivca nekada preuzima Beograd, nekada Zagreb, nekada Turska, a nekada Evropa. Vrlo retko, može se reći gotovo nikada, problem se traži unutar sebe i sopstvene zajednice, niti se ozbiljno preispituju sopstvene odluke. Ovde sada na scenu stupa problem teorije i prakse.

Usled prethodno pomenutih pojava, odnosno nedostatka samokritike kao takve, javlja se i dubok jaz između teorije, odnosno apstraktnih pravila, i prakse, odnosno stvarne implementacije tih pravila. Ako je za „sve probleme kriv neko sa strane“ i ako smo „stalno gušeni“, onda nam ne ostaje ništa drugo nego svojevrsni „beg u teoriju ili ceremoniju“. U srpskom društvu to se vidi kroz veoma razvijen sistem pravila i bogate teorijske rasprave u gotovo svim naučnim oblastima, ali i kroz slabu primenu pravila i zaključaka proisteklih iz teorijskih rasprava. Sve ovo stvara izvesnu vrstu „društvene šizofrenije“, u kojoj se o jednom razmišlja i piše, dok se sasvim drugo radi i sprovodi.

Ovaj dubok jaz posebno je vidljiv kada se posmatraju Srbi u Beogradu i sandžački Bošnjaci, odnosno društveni prostor Novog Pazara.

Znanje bez samokritike je neznanje: Od Beogradskog univerziteta do geopolitike

U srpskom slučaju, nedostatak samokritike možda je najvidljiviji u Beogradu, i to naročito među univerzitetskim profesorima, posebno onima koji su desno orijentisani, odnosno onima koji za sve optužuju „strane sile i nesrećnu geopolitiku“ u kojoj se Srbija i srpski narod nalaze. Univerzitet u Beogradu jeste mesto izvrsnih teoretičara sa bogatim bibliografijama. Međutim, kada ti isti profesori dobiju ulogu ili funkciju koja je praktične prirode, onda se zapravo vidi da bogata naučna građa može biti samo svojevrsni „beg u teoriju“, a nikako sama po sebi dokaz znanja određene oblasti. Tu se vidi i važna veza između samokritike i implementacije: najlakše je opisivati događaje i pojave u teoriji, a pravi problem nastaje onda kada ta pravila treba primeniti.

Plastičan primer jednog takvog profesora jeste Vladan Petrov, profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i predsednik Ustavnog suda Srbije. Ako bi se gledalo načelno, sam Petrov ima veoma bogatu bibliografiju, a napisao je i udžbenik iz ustavnog prava. Ovde govorimo i o višedecenijskom profesorskom štažu koji bi svakako trebalo da iznedri veoma sposobnog ustavnog pravnika ili, u najmanju ruku, sposobnog „čuvara Ustava“. Sam Petrov je dugo godina bio i sudija Ustavnog suda, pa bi se očekivalo da taj štaž predstavlja značajnu prednost u obavljanju funkcije predsednika istog organa.

Međutim, nakon stupanja na funkciju predsednika Ustavnog suda, Petrov se pretvara u čuvara predsednika Vučića, dok sam Ustav Srbije postaje sporedno pravilo. Ukoliko bi se, međutim, dublje ušlo u analizu Petrovljevih dela o ustavnom pravu, može se pronaći mnogo više politike nego samog ustavnog prava, i to politike srpskog nacionalizma. On sam, kao vrstan „poznavalac ustavnog prava“, u svojim knjigama ulazi u vidljivo političke analize i optužuje različite aktere za stanje u srpskom pravu, ali retko same Srbe. Od Ustava iz 1974. godine, svi su krivi za probleme srpskog pravosuđa, osim samih Srba, pa, ironično, i samog Petrova.

Taj vidljivi nedostatak samokritike i ubeđenost da ne postoji ništa loše ni u sopstvenom narodu ni u sopstvenom delovanju dovode Petrova do mesta predsednika Ustavnog suda. Njegov odgovor da se „nije promenio Ustav, ali su se promenila značenja delova Ustava“, kada se govori o njegovoj primeni, može se posmatrati kao primer problema koji ovaj tekst pokušava da opiše: znanje bez preispitivanja sopstvenog znanja može postati neznanje, a teorijsko poznavanje pravila bez spremnosti da se ta pravila primene može prerasti u političku lojalnost.

Petrov se, iz ove perspektive, kao predsednik Ustavnog suda više ne razlikuje od političkog aktera čiji interes treba da bude predmet institucionalne kontrole i time, paradoksalno, dovodi u pitanje sopstvenu dugogodišnju karijeru ustavnog pravnika. Paradoksalno je i to što je značajan deo Ustava Srbije posvećen ljudskim i manjinskim pravima, dok je čitav ustavni poredak iz 2006. godine postavljen oko ideja slobode, vladavine prava i zaštite ljudskih prava. Petrov, međutim, u funkciji predsednika Ustavnog suda, gostujući na različitim televizijama, govori o „zloupotrebi ljudskih prava zarad politike“, što se može razumeti kao duboko nerazumevanje same prirode ljudskih prava. Dakle, Petrov je, uprkos bogatoj teorijskoj zaostavštini, primer neuspešnog pokušaja sprovođenja ustavnih pravila u delo. Paradoks je u tome što se, sa pozicije predsednika Ustavnog suda, može doći u situaciju da se brane upravo oni politički interesi koji su suprotni načelima Ustava koje bi taj organ trebalo da štiti.

Ovde se vidi da je samokritika važna civilizacijska osobenost i da bez nje čovek može da srlja u negaciju vrednosti koje bi trebalo da brani i kojima je, u načelu, posvetio celokupnu karijeru. Vladan Petrov, naravno, nije usamljen primer, već samo veoma plastičan i aktuelan. Ako se pogledaju i druge naučne oblasti, mogu se pronaći vrlo slični primeri. Na Beogradskom univerzitetu rade profesori arhitekture, dok je Beograd istovremeno suočen sa ozbiljnim urbanističkim i arhitektonskim problemima. Rade profesori ekonomije, dok se korupcija opisuje kao sistemski problem, a javne finansije ostaju snažno povezane sa političkim odlučivanjem. Godišnje se objavljuju desetine kvalitetnih radova iz oblasti pejzažne arhitekture i šumarstva, dok se parkovi uništavaju, a šume seku i degradiraju. Objavljuju se brojni radovi iz hidrologije, dok se reke suočavaju sa ozbiljnim pritiscima. Objavljuje se ogroman broj radova o demokratskim političkim procesima, dok političke institucije istovremeno mogu pokazivati ozbiljne znake slabljenja.

Desetine profesora svakodnevno obrazuju buduće učitelje, dok pojedinci koji iz tog sistema prelaze u političke funkcije mogu podržavati politike koje dodatno marginalizuju prosvetne radnike. Paradoksi i ironije mogu se nabrajati veoma dugo, ali bez implementiranja samokritike u svakodnevni život ne može se doći do ozbiljnog rešenja bilo kog problema.

Možda najvidljiviji dokaz u prilog tezi da je samokritika civilizacijska osobenost jeste pojava „sistemske neuređenosti“ u samom centru koji tvrdi da je bedem i centar nauke – Beogradu. Beogradski univerzitet, sa stotinama nastavnika, desetinama instituta i hiljadama objavljenih radova, suočava se sa surovom realnošću kada se pogleda stanje grada u kojem taj univerzitet deluje. Delovi Beograda i dalje nemaju adekvatno regulisanu kanalizacionu i vodovodnu infrastrukturu, dok se na samo nekoliko kilometara od Rektorata Univerziteta u Beogradu nalaze naselja koja ni nakon decenija postojanja nemaju uređenu osnovnu infrastrukturu. Otpadne vode iz beogradskog kanalizacionog sistema u značajnoj meri se bez odgovarajućeg tretmana ispuštaju u Savu i Dunav, dok su zeleni prostori unutar i oko Beograda pod stalnim pritiskom.

Ovo je upravo taj ključni dokaz da je samokritika civilizacijska osobenost: bez nje ne možemo ni govoriti da smo civilizovani, a kamoli da je jedan grad „višemilionska evropska metropola“. Problemi, umesto da se rešavaju i preispituju u jednom akademskom i naučnom maniru, ponovo se objašnjavaju tako što se za njih krivi neko drugi.

Sada su „beogradskoj eliti“, odnosno takozvanim Drugosrbijancima, krivi Srbi van Beograda i ponovo se nastavlja isti obrazac: umesto da se problem potraži unutar sopstvenih redova, traži se spoljašnji krivac. Tako se javlja jedna bizarna situacija. Nasuprot velikosrpskom nacionalizmu, odnosno konceptu u kojem država Srbija želi da dominira prostorom bivše Jugoslavije, sada se, po sličnom principu, javlja Beograd kao grad koji želi da dominira regionom. Dakle, ne menja se princip, već samo nosilac tog principa.

Umesto da se srpskom nacionalizmu suprotstavi koncept Srbije koja je okrenuta sebi i koja pokušava da uredi i modernizuje sopstveno društvo, javlja se koncept Beograda koji želi da dominira nad ostalim gradovima u regionu. U toj bizarnosti položaj Beogradskog univerziteta na čuvenoj šangajskoj listi poredi se sa položajem zagrebačkog, sarajevskog ili ljubljanskog univerziteta, što je svojevrstan nonsens. I po istoriji i po veličini, Beogradski univerzitet treba da se poredi sa bečkim, praškim, budimpeštanskim, varšavskim, sofijskim ili atinskim univerzitetom.

Idući suprotno od ideja čuvene Latinke Perović o Srbiji koja mora da se okrene sebi i o Beogradu kao snazi koja treba da okreće Srbiju sebi i sopstvenoj modernizaciji, sada dobijamo jednu „drugosrbijansku“ Srbiju koja Beograd stavlja u centar regiona bivše Jugoslavije. Beograd to, po svojoj veličini, ekonomskoj i političkoj snazi, jeste, ali upravo tu leži i problem takvog pristupa.

Trenutni studentski pokret u Srbiji, kao i profesori okupljeni oko njega, predstavljaju koncept koji želi da bude suprotnost nacionalističkom državnom konceptu, ali koji u određenim elementima zapravo reprodukuje njegov obrazac. Primera ima i u drugim oblastima. Dobar primer jeste poređenje Beograda po broju turista koji dolaze sa gradovima iz bivše Jugoslavije, dok se izbegava poređenje sa, recimo, Budimpeštom, Bukureštom, Pragom ili Sofijom – gradovima sa kojima bi, prema logici ovog argumenta, trebalo da se poredi.

U svim tim poređenjima dolazi se do narednog problema: usled nedostatka samokritike, ali i samopouzdanja koje se gradi poređenjem sa univerzitetima i centrima sa prostora bivše Jugoslavije, Beogradski univerzitet izbegava „svoj kalibar“, odnosno univerzitete u Pragu, Budimpešti, Bukureštu ili Sofiji, pa se prelazi na „odmeravanje snaga“ sa akademskim centrima u Parizu, Moskvi, Berlinu, Rimu, Pekingu ili sa univerzitetima u Velikoj Britaniji i SAD. Tada dolazi do suočavanja sa znatno većim i moćnijim akademskim centrima, pa se ponovo vraća objašnjenje da su svi okrenuti protiv Beograda ili da „zavide srpskoj inteligenciji“.

Sličan obrazac može se prepoznati i u geopolitičkim odnosima Srbije sa drugim državama. Srbija pokušava, a u pojedinim slučajevima i uspeva, da ostvari dominantniju poziciju u odnosu sa državama bivše Jugoslavije. Onda se stvara određeno samopouzdanje, pa se izbegava „odmeravanje snaga“ sa Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Češkom ili Slovačkom, a prelazi se direktno na SAD, Rusiju i Kinu. Ponovo se javlja isti obrazac: nedostatak samosvesti o sopstvenim ograničenjima i nedostatak samokritike vraćaju nas u začarani krug „svetske zavere protiv Srba i Srbije“ i „nesrećnih geopolitičkih odnosa“ kojima je Srbija navodno prepuštena.

Pritom se gotovo uopšte ne uviđa da je Srbija sama ulazila u pojedine geopolitičke sukobe, često bez dovoljno realne procene sopstvene snage i ograničenja. Dakle, samokritika, pored toga što je civilizacijska osobenost, predstavlja i praktičnu veštinu preživljavanja: ona je istovremeno način da čovek postane svestan sopstvenih sposobnosti i ograničenja i zaštita od ulaska u bitke koje ne može da dobije.

Višak normi, manjak implementacije

U zaključku ovog dela može se dodati i ogroman broj zakona i pravila koje je Srbija usvojila u procesu pristupanja Evropskoj uniji. U normativnom smislu, Srbija je u velikoj meri usklađena, međutim, u praktičnom smislu, mnoge od tih normi ostaju nedovoljno implementirane. To je vidljivo u oblasti pravosuđa, odnosno vladavine prava, slobode medija i izražavanja, a naročito u oblasti političkog pluralizma, gde jedna partija praktično guši različite oblike opozicionog delovanja već duže od decenije.

Dakle, Srbija nema manjak normi, nego višak normativnosti u odnosu na institucionalnu sposobnost njihove primene. Mnogo je lakše proizvesti zakon nego proizvesti društvo koje je spremno da prihvati njegove posledice. Zato se problem ne nalazi na početku pravila, već na njegovom kraju – u trenutku kada pravilo treba da postane ponašanje.

Posledica takvog raskoraka jeste stvaranje društva u kojem zakon gubi autoritet, izuzetak postaje važniji od pravila, lične veze zamenjuju institucije, a odgovornost se prebacuje na druge umesto da se greške priznaju i ispravljaju. Poseban problem predstavlja upravo nedostatak samokritike: umesto pitanja „gde smo pogrešili i šta moramo da promenimo“, mnogo češće se traži opravdanje, krivac ili okolnost koja će objasniti neuspeh. Tako se ista greška može ponavljati godinama, dok se oko nje proizvode nove analize, strategije i teorije, bez stvarne promene ponašanja.

Rešenje zato nije u proizvodnji još većeg broja normi, već u kulturi njihovog sprovođenja, odgovornosti i samokritike – u kojoj priznanje greške nije poraz, već uslov za napredak. Uspeh se ne meri time koliko smo dobro objasnili šta treba uraditi, već koliko smo spremni da sprovedemo, proverimo i promenimo ono što ne funkcioniše.

Muhasaba koja je izostala: Beg u ceremoniju i naraciju

U slučaju Bošnjaka u Sandžaku, nedostatak samokritike je najviše vidljiv u pitanjima vere, ali i u delovanju verskih službenika. U islamskoj tradiciji postoji snažan koncept muhasabe – svođenja računa sa samim sobom. Čovek nije pozvan samo da prepoznaje greške drugih, već da neprestano preispituje sopstvene postupke, namere i odluke. Muhasaba podrazumeva spremnost da čovek sebi postavi neprijatna pitanja: gde sam pogrešio, šta sam mogao drugačije i da li su moji postupci zaista bili ispravni. Njena suština nije u samookrivljavanju, već u sposobnosti da čovek vidi sopstvenu grešku pre nego što počne da je traži kod drugih. Zato je samokritika u ovom smislu oblik lične odgovornosti: čovek koji nije sposoban da preispita sebe teško može da ispravlja društvo oko sebe. Muhasaba tako postaje svojevrsna unutrašnja kontrola koja sprečava čoveka da se sakrije iza sopstvene ideologije, grupe, autoriteta ili uverenja.

Verski službenici u Sandžaku, nasuprot beogradskim profesorima koji „beže u teoriju“, odlučuju se za „beg u ceremoniju i naraciju“. Taj svojevrsni „beg u ceremoniju“ podrazumeva veliki broj dersova, hutbi i predavanja koje drže verski službenici, ali nizak intenzitet sprovođenja tih pravila u delo. Ovde je, isto tako, samokritika jedna od ključnih stvari, pa i za verske službenike, koji se, bez obračuna sa samima sobom, odlučuju da se „obračunavaju“ sa nemoralom zajednice i pokušavaju da isprave zajednicu, a da prethodno ne isprave sebe. To, naravno, daje sasvim suprotne rezultate.

Najbolji primer za to je Mevlud Dudić, muftija i predsednik organizacije koja sebe naziva Mešihat Islamske zajednice u Srbiji, a koja i dalje ne uspeva da reši svoj pravni status u Republici Srbiji. Ako bismo pregledali njegovu biografiju, kao i doktorsku disertaciju, naći ćemo da se Dudić bavio islamskim odgojem i pedagogijom, te da je jedna od najvažnijih knjiga koje je objavio „Ilmihal za prvi stupanj vjeronauke“. Dakle, fokus Dudića jeste pedagogija i islamski odgoj dece, dok u svojim obraćanjima važi za tradicionalistu, odnosno ne može se ubrojiti u verske službenike sklone selefizmu. Nominalno, Dudić je neko ko važi za autoritet kako u verskim krugovima u BiH, tako i u onima u Sandžaku. Ako bismo pogledali njegove istupe, on nije nigde ulazio u polemisanje i sektarske rasprave, kruto se držeći tradicionalnog islama, odnosno islama istorijski vezanog za prostor Sandžaka i Bosne i Hercegovine. Dudić ima sve preduslove da bude jedan jako uspešan muftija i da uspešno organizuje vođenje jedne islamske organizacije.

Međutim, nakon smrti Muamera Zukorlića, bivšeg neprikosnovenog vođe Islamske zajednice, Mevlud Dudić započinje jako blizak, čak poslušnički odnos prema vlastima u Beogradu, tačnije Aleksandru Vučiću, tadašnjem predsedniku države. Upravo suprotno od krilatice koju je zastupao Muamer Zukorlić, koji je govorio o „partnerstvu, a ne poltronstvu“, Dudić postaje „pravi poltron“ predsednika države. U većini javnih obraćanja, pa čak i u nedavnom, on govori veoma pohvalno o politici Aleksandra Vučića, pritom zaboravljajući sva moralna i verska načela kojima bi trebalo da se rukovodi jedan verski službenik, a naročito neko ko sebe smatra muftijom.

Muftija, kao verski autoritet, ne bi trebalo da bude neko ko javno hvali predsednika države zbog njegove političke moći, jer islam od učenjaka traži nezavisnost savesti i govora pred vlašću. U islamskoj tradiciji učenjak ima obavezu da govori istinu i da savetuje vlast, a ne da joj daje legitimitet kroz laskanje. Postoje hadisi u kojima se upozorava na opasnost približavanja vladarima radi lične koristi, dok je klasična islamska misao posebno cenila učenjaka koji pred moćnikom ne menja kriterijume istine i pravde. To ne znači da muftija treba da bude protiv predsednika ili da ignoriše ono što je vlast dobro uradila; naprotiv, može javno priznati konkretno dobro delo. Ali pohvala ličnosti vlastodršca, naročito kada postane učestala i nekritička, lako pretvara verski autoritet u produženu ruku političke vlasti. Zadatak muftije nije da bude glasnogovornik vlasti, već moralna savest društva – da pohvali dobro, ukaže na nepravdu i ostane jednako pravedan prema svakome, bez obzira na njegovu funkciju.

Upravo ovde dolazimo do kontradikcije njegovog formalnog obrazovanja sa onim što Dudić radi u praksi. Upitno je onda koliko je njegovo znanje o islamskom i moralnom odgoju i kako Dudić može pisati knjige o odgoju dece ako se u svom delanju protivi načelima islama. Međutim, Dudić nije nikakav izuzetak od pravila. Nažalost, većina verskih službenika u Sandžaku vrlo često se ponaša poput Dudića. Ovde vidimo suštinu tog „bega u ceremoniju i naraciju“ – veoma su vešti u držanju propovedi i moralisanju, dok je upitna njihova implementacija.

Po nekim istraživanjima, na samom prostoru deluje nekoliko stotina pojedinaca koji su završili verske srednje škole ili čak fakultete. Ovaj broj je veoma visok naspram opšte muslimanske populacije u Sandžaku. Ovoliki broj je takođe kontradiktoran sa masovnim „neislamskim“ pojavama u društvu. Islam se svodi na ceremoniju, odnosno verske obrede unutar džamija, ili vešte propovedi o moralnom delanju, dok se nakon završetka tih obreda populacija vraća svojim pravilima. Nažalost, slično se dešava i sa verskim službenicima, pa će verovatno sam Dudić ili neki drugi verski službenik govoriti načelno kritično o odnosima učenjaka sa vlastima, međutim, u praksi će vrlo lako postojati „politički poltroni“. Ovaj „beg u ceremoniju“ posledica je nedostatka muhasabe, odnosno obračuna sa samim sobom, te se, usled nemogućnosti da se pravila sprovedu, beži u obrede, teorijske rasprave i moralne kritike drugih oko sebe.

Najvidljivije štetno delanje islamskih verskih službenika u Sandžaku može se videti u velikom broju kladionica i kazina koji uspešno posluju u Novom Pazaru, dok većina populacije može istovremeno i da se kocka, ali i da obavlja sve islamske obrede, ne videći problem u tome. U suprotnosti sa punim džamijama i stotinama verskih predavanja, Novi Pazar i dalje ostaje mesto koje u suštinskom smislu ne poštuje islamska moralna načela. Korupcija, davanje prednosti vezama nad pravdom, političko licemerje, ogovaranje i klevetanje, nepoštovanje tuđeg dostojanstva, materijalizam i pretvaranje vere u sredstvo ličnog ili političkog interesa jesu pojave koje su itekako raširene u Novom Pazaru. Islam ne meri čoveka po tome koliko se poziva na veru, već i po tome koliko je pravedan, pošten i odgovoran prema drugima. Zato je posebno opasno kada se verski jezik koristi da bi se prikrile lične slabosti ili opravdali interesi grupe.

Prava muhasaba upravo počinje tamo gde smo spremni da priznamo da problem nije uvek „kod drugih“, već i u nama samima – jer društvo koje stalno traži tuđe greške, a ne preispituje sopstvene, teško može govoriti o istinskom islamskom moralu. U drugom ekstremu, verski službenici će političke predstavnike Bošnjaka Sandžaka optuživati za sve probleme sa kojima se suočava stanovništvo, opet ne menjajući sopstveno moralno ponašanje, već samo prebacujući krivicu na drugog za sopstveno društvo.

Na primeru Novog Pazara, odnosno Novopazaraca, ovo se vidi na stepenu samosvesti o sopstvenoj veličini i značaju. Tako se vrlo često mogu čuti vrlo oštre kritike o žiteljima mesta u Sandžaku koje Novopazarci smatraju „nedovoljno prosvećenim ili zaostalim“. Institucije kulture i obrazovanja porede se sa istim institucijama u mestima nekoliko puta manjim od Novog Pazara, a stanovništvo poreklom sa Pešterske visoravni proglašava se divljačkim i nedostojnim života u gradu. U tom „obračunu Pazara sa ostalim mestima u Sandžaku“ dobija se nerealno samopouzdanje, te umesto da se Pazar poredi sa gradovima slične veličine i razvoja u državi i regionu, poput Užica, Čačka, Niša, Zrenjanina, Zenice, Tuzle ili Osijeka, Pazarci se vole „obračunavati“ sa Beogradom ili Sarajevom, sa kojima taj „spor“ neminovno gube.

Tako se i „nesrećna objedinjena islamska zajednica u Sandžaku“ formalno stavlja pod upravu Sarajeva, ali Beograd je taj koji odlučuje o pravnom statusu, te se taj spor automatski gubi. Tako Dudić, od najvećeg lojaliste države i predsednika, postaje neko ko vrši čin „veleizdaje“, seli središte Islamske zajednice u Sarajevo, te pravni status „ujedinjene islamske zajednice“ postaje upitan, a time i radno-pravni status svih uposlenika ove organizacije.

Na ovom primeru jasno vidimo kako nedostatak muhasabe ili samokritike dovodi do fatalnih posledica i kako je, zapravo, samokritika jedna civilizacijska osobenost, te se bez nje gube i sve civilizacijske karakteristike, pa tako i pravni status neke organizacije. U ovoj konkretnoj situaciji ne postavlja se pitanje kolika je odgovornost ljudi koji rukovode ovom organizacijom, već se po starom receptu optužuju „udbaške strukture“, Beograd koji je stalni neprijatelj Bošnjaka i njegove želje da pokori ili iseli muslimansko stanovništvo iz Sandžaka.

Od stvarnog neprijatelja do alibija: Kako nedostatak samokritike postaje naš najveći problem

U svojstvu ograđivanja, kako u srpskom, tako i u bošnjačkom narativu, „strani neprijatelj“ nije uopšte izmišljen niti neutemeljen pojam. Velike sile kroz istoriju nisu uvek bile blagonaklone prema Srbiji, kao što ni Beograd nije uvek bio blagonaklon prema muslimanima, odnosno Bošnjacima u Sandžaku. Naprotiv, tokom poslednjih stotinu godina postojali su brojni planovi, politike i pokušaji koji su za posledicu imali iseljavanje ili pritisak na muslimansko stanovništvo sa prostora na kojem vekovima živi. To su istorijske činjenice koje ne treba ni umanjivati ni prećutkivati.

Ali upravo tu počinje ono o čemu ovaj tekst govori. Problem nastaje onda kada stvarni neprijatelj postane univerzalno objašnjenje za sve sopstvene neuspehe. Tada istorijska nepravda prestaje da bude predmet analize i postaje alibi. Ako je za svaki neuspeh odgovoran Beograd, Zapad, Istok, velike sile, komšije, politički protivnici ili neka „strana struktura“, onda više nije potrebno postaviti neprijatno pitanje: šta smo mi sami pogrešili? Isto važi i za srpski narativ. Ako su za svaki neuspeh Srbije odgovorni strani centri moći, zavere, pritisci i geopolitički interesi, onda ni srpsko društvo više ne mora da preispituje sopstvene odluke, institucije, političke elite i sopstvene greške.

Ovde, dakle, nije reč o tome da neprijatelja nema. Reč je o tome da postojanje neprijatelja ne oslobađa zajednicu obaveze da pogleda sebe u ogledalo. Čak i kada je pritisak spolja stvaran, pitanje unutrašnje odgovornosti ostaje. Samokritika ne znači negiranje istorijske nepravde, već odbijanje da se istorijskom nepravdom objasni baš sve što nam se događa.

Upravo nedostatak takve samokritike proizvodi začarani krug koji traje decenijama. Umesto da se greška prizna i ispravi, proizvodi se nova teorija koja objašnjava zašto je greška zapravo bila neizbežna. Umesto promene ponašanja, donosi se nova deklaracija. Umesto funkcionalne institucije, donosi se novi pravilnik. Umesto odgovornosti, pronalazi se novi krivac. Tako nastaje prevelika normativnost uz slabu sposobnost primene: društvo proizvodi sve više pravila, tumačenja, strategija, deklaracija, programa i ceremonija, ali sve manje stvarne promene u ponašanju.

Tada dolazi do onoga što smo već nazvali „begom u teoriju i ceremoniju“. Kada teorija ne može da promeni praksu, proizvodi se još teorije. Kada vera ne menja ponašanje, proizvodi se još ceremonije. Kada institucije ne funkcionišu, proizvode se novi propisi. Kada zajednica ne želi da prizna sopstvenu odgovornost, proizvodi se nova priča o neprijatelju. I tako se problem ne rešava, već se samo premešta iz jedne naracije u drugu.

Najopasniji deo ovog procesa jeste što vremenom postaje deo kolektivne psihologije. Generacije nasleđuju već gotova objašnjenja: „oni su krivi“, „uvek su nam to radili“, „mi smo žrtve“, „da nije bilo njih, sve bi bilo drugačije“. Neka od tih objašnjenja mogu biti istorijski potpuno opravdana. Ali ako postanu jedina objašnjenja, onda zajednica prestaje da uči iz sopstvenih grešaka. A zajednica koja ne uči iz sopstvenih grešaka može decenijama ponavljati iste obrasce, samo sa novim imenima, novim institucijama i novim zastavama.

Zato je samokritika mnogo teža od optuživanja neprijatelja. Neprijatelja je lako pronaći, posebno kada za njegovo postojanje postoje istorijski dokazi. Mnogo je teže priznati da je deo problema nastao u nama samima. Prava muhasaba i prava samokritika upravo počinje na toj tački: ne kada prestanemo da vidimo tuđu odgovornost, već kada konačno budemo sposobni da, pored nje, jasno vidimo i sopstvenu.

Ako se taj krug ne prekine, ostajemo zarobljeni između istorijske traume, teorijskog objašnjenja, ceremonijalnog odgovora i praktičnog neuspeha. Neprijatelj ostaje isti, makar se njegovo ime menjalo, a mi ostajemo isti jer nikada nismo dovoljno ozbiljno preispitali sebe. Tada problem više nije samo u onome što nam drugi rade. Problem je u tome što iz onoga što nam drugi rade ništa ne učimo.

Civilizacija počinje priznanjem greške

Na kraju, izlaz iz ovog začaranog kruga nije u još jednoj velikoj teoriji, još jednom manifestu ili još jednom obračunu sa onima koji su jači od nas. Ako posle svakog neuspeha proizvodimo novo opravdanje, a ne novu lekciju, onda problem više nije samo u okolnostima – već i u nama. Prvi čin stvarne hrabrosti zato je muhasaba, odnosno samokritika: da čovek, pre nego što optuži svet, preispita sopstvenu slabost; pre nego što napadne protivnika, preispita sopstvenu strategiju; i pre nego što napiše novu teoriju, proveri šta je od prethodne zaista funkcionisalo.

Bez toga teorija postaje utočište od odgovornosti, a junaštvo samo lepše ime za nerazumno trošenje snage. Ne treba nam društvo koje stalno dokazuje da je u pravu, već društvo koje ume da prizna da je pogrešilo, da iz poraza nešto nauči i da sledeći put postupi drugačije. Jer najopasniji poraz nije izgubiti od jačeg, već izgubiti sposobnost da iz poraza nešto naučimo.

Samokritika zato nije znak slabosti niti luksuz razvijenih društava, već jedna od osnovnih civilizacijskih osobina. Ona omogućava čoveku, instituciji i društvu da prepoznaju grešku, isprave je i nastave dalje. Tamo gde samokritika nestane, greška se pretvara u ponos, neuspeh u opravdanje, a sukob u način postojanja. A kada čovek izgubi sposobnost da preispituje sebe, ne gubi samo mogućnost napretka – počinje da izlazi iz same logike civilizacije. Jer civilizacija počiva upravo na sposobnosti da svoje greške prepoznamo, ispravimo i pretvorimo u iskustvo, a ne u sudbinu.