Kada pokušavamo da razumemo zašto neko glasa za određenu političku opciju, često prvo gledamo šta ta opcija nudi: program, ekonomske mere, stavove o važnim pitanjima ili rezultate vlasti.

Podrazumevamo da birač prikupi informacije, uporedi alternative i izabere onu koja mu donosi najveću korist. To je logika racionalnog izbora: šta želim, koje su mi opcije i šta će se dogoditi ako izaberem jednu od njih?

Problem je što se stvarni birač ne ponaša baš tako.

Ljudi nemaju ni dovoljno vremena, ni dovoljno informacija, ni dovoljno kognitivne energije da svaku političku odluku pretvore u detaljan proračun. Umesto toga, koristimo ono što Herbert Sajmon (Herbert Simon) naziva ograničenom racionalnošću. To znači da odluke donosimo na osnovu informacija koje imamo i rešenja koje procenjujemo kao dovoljno dobro, uz što manje kognitivnog napora.

U tom procesu važnu ulogu imaju heuristike, kognitivne pristrasnosti, ali i emocije.

Zato pitanje nije samo da li birači glasaju racionalno ili emotivno. Mnogo je korisnije pitati se kako emocije postaju deo načina na koji birač procenjuje političku stvarnost.

Ljutnja, strah i nada ne vode ka istom izboru

Džon Elster (Jon Elster) emocije ne posmatra kao suprotnost mišljenju, već kao mentalna stanja koja utiču i na ponašanje i na formiranje uverenja. Emocija može biti pokrenuta načinom na koji procenjujemo sopstvene postupke, ponašanje drugih ljudi ili određeno stanje stvari.

Tako, na primer, ljutnja može nastati kada tuđe ponašanje procenjujemo kao negativno prema nama, dok ogorčenost ili indignacija mogu biti izazvane procenom da je neko drugi nepravedno tretiran. Strah i nada, sa druge strane, povezani su sa neizvesnošću onoga što bi moglo da se dogodi.

U politici je ova razlika važna jer birač koji je ljut ne procenjuje političku ponudu na isti način kao birač koji je uplašen.

Ljutnja može da poveća spremnost na kažnjavanje onih koje birač vidi kao odgovorne za problem. Tada izbor više nije samo pitanje koji program mi više odgovara, već i ko treba da plati cenu za ono što se dogodilo.

Strah može imati drugačiji efekat. On povećava značaj rizika i može birača učiniti sklonijim sigurnijoj i poznatijoj opciji.

Nada, sa druge strane, može otvoriti prostor za promenu, posebno kada birač počne da veruje da drugačiji ishod nije samo poželjan već i moguć. Nešto slično moglo se videti i tokom talasa studentskih protesta u Srbiji koji se razvio nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024. godine. Osećaj da promena možda jeste moguća može biti politički važan koliko i nezadovoljstvo postojećim stanjem.

Emocije menjaju način na koji tumačimo činjenice

Tu se vidi još jedna važna stvar. Emocije ne moraju direktno da proizvedu politički izbor. One mogu da promene način na koji tumačimo informacije na osnovu kojih taj izbor pravimo.

Elster upravo ukazuje na to da emocije mogu uticati na naša uverenja. Snažna emocija može učiniti da određenu interpretaciju stvarnosti doživimo kao mnogo uverljiviju nego što bi bila kada bismo situaciju posmatrali sa manjim emocionalnim nabojem.

Zamislimo birača koji godinama veruje da „političari samo gledaju svoj interes“. Ako mu pokažemo istraživanje koje govori drugačije, nije dovoljno pretpostaviti da će nova informacija automatski promeniti njegovo mišljenje.

Njegovo nepoverenje nije samo stav o činjenicama. Ono može biti povezano sa iskustvom, razočaranjem i emocijama koje su se vremenom vezale za politiku i institucije. Zato će istu informaciju možda interpretirati potpuno drugačije od birača koji već ima poverenja u institucije.

Ljudi, dakle, ne reaguju samo na informaciju. Reaguju i na značenje koje joj pridaju.

Mentalne prečice političkog izbora

Ovde na scenu stupaju i kognitivne pristrasnosti.

Pristrasnost potvrđivanja (confirmation bias) opisuje našu sklonost da veću pažnju pridajemo informacijama koje potvrđuju ono u šta već verujemo.

Birač koji već veruje da je određeni političar korumpiran lakše će prihvatiti vest koja potvrđuje tu sumnju, dok možda neće istu pažnju posvetiti informacijama koje joj protivreče.

Heuristika dostupnosti funkcioniše tako što procenjujemo verovatnoću ili značaj nekog događaja na osnovu toga koliko ga se lako možemo setiti.

Ako je birač upravo gledao prilog o nasilju, korupciji ili migrantskoj krizi, ta tema može postati psihološki mnogo važnija nego što je bila samo nekoliko sati ranije. Ne zato što je objektivno postala značajnija, već zato što je postala mentalno dostupnija.

Slično funkcioniše i efekat uokvirivanja (framing effect).

Ista ekonomska mera može se predstaviti kao „povećanje plata za 20.000 dinara“ ili kao „novo poresko opterećenje kojim se finansira povećanje plata“. Sama mera može biti ista, ali način na koji je predstavljena može proizvesti različitu emocionalnu reakciju.

U političkoj komunikaciji zato nije dovoljno pitati šta je biraču rečeno. Važno je i kako je informacija uokvirena i kakvu emociju taj okvir proizvodi.

Kampanja koja govori o „opasnosti“, „pretnji“ i „gubitku“ ne prenosi samo politički program. Ona aktivira emocionalni okvir kroz koji birač potom može posmatrati političke opcije.

Isto važi i za poruke koje proizvode ponos, pripadnost, nadu ili osećaj nepravde.

Efekat sidrenja (anchoring bias) funkcioniše tako što se pri donošenju odluke previše oslanjamo na informaciju koju smo prvo dobili.

Ako političar prvi kaže da će neki projekat koštati milijardu evra, kasnija procena od 700 miliona može biraču delovati razumno ili čak povoljno, iako zapravo nema dovoljno informacija da proceni da li je ijedna od te dve cifre realna. Prva cifra postavila je psihološku referentnu tačku.

Sa druge strane, reaktivna devalvacija (reactive devaluation) pokazuje da politički predlog ne procenjujemo samo na osnovu njegovog sadržaja, već i na osnovu toga ko ga iznosi.

Isti predlog birač može odbaciti kada dolazi od političkog protivnika, a prihvatiti kada ga čuje od političke opcije kojoj veruje. Poreklo predloga tada utiče na procenu njegove vrednosti.

Birač, drugim rečima, ne reaguje samo na ono što je rečeno, već i na to ko govori, kako govori i šta ta poruka već znači unutar njegovog postojećeg pogleda na svet.

Emocija nije isto što i iracionalnost

Važno je naglasiti da činjenica da emocije utiču na birače ne znači automatski da je birač „iracionalan“, niti da se politička komunikacija može svesti samo na manipulaciju emocijama.

Emocije su deo načina na koji ljudi daju značenje političkim događajima.

Strah može biti potpuno opravdan odgovor na stvarnu pretnju. Ljutnja može biti reakcija na nepravdu. Nada može nastati kada se pojavi realna mogućnost promene. Problem nastaje kada emocionalna reakcija zatvori prostor za proveru činjenica, promenu mišljenja ili ozbiljno razmatranje drugačijeg argumenta.

Problem nastaje kada emocija zameni svaku mogućnost preispitivanja.

Zato je za razumevanje političkog ponašanja korisnije posmatrati birača kao homo (almost) economicus, nekoga ko želi da donese dobru odluku, ali želi i da do nje dođe uz što manje kognitivnog napora.

Politički izbor tada postaje kombinacija interesa, iskustva, identiteta, emocija, društvenih normi i mentalnih prečica.

Kako političko mišljenje zapravo nastaje

Na kraju, možda je najvažnije upravo to što emocije ne dolaze tek nakon političkog mišljenja. One često učestvuju u tome kako mišljenje uopšte nastaje.

Birač ne bira samo između kandidata i programa. On bira između različitih interpretacija sopstvenog iskustva: kome veruje, čega se plaši, na šta je ljut, čemu se nada i šta smatra pravednim.

Kada razumemo te mehanizme, postaje jasnije zašto najbolji politički argument nije uvek onaj koji je formalno najlogičniji.

Često je politički najubedljivija ona poruka koja uspe da se poveže sa onim što birač već oseća, pamti i smatra važnim.