Postoji jedna greška koja se dešava u svakodnevnom razmišljanju, a odnosi se na poziciju umerene sredine, gde se pretpostavlja da je razumno ponašanje ono koje se nalazi u sredini između dva ekstremna ponašanja, odnosno da je razuman stav onaj koji pravi kompromis između dva dijametralno suprotna stava, ne ulazeći u kvalifikaciju njihovih svojstava, odnosno ne baveći se vrednosnim sadržajima tih stavova.

Kompromis i umerena sredina svakako su poželjni stavovi i poželjne pozicije ukoliko imamo relativno umerene stavove, kao i ponašanja koja ne ugrožavaju nikoga niti se smatraju ekstremnim. Ukoliko bismo kompromise i centrističke stavove predstavili na jednoj horizontalnoj osi, to je moguće ukoliko su pozicije najudaljenije od centra relativno blizu tom centru. Što se te ekstremne pozicije više udaljavaju, odnosno što postaju vrednosno dalje jedna od druge, to pozicija kompromisa postaje sve više upitna. Ovaj tekst ne pokušava da odbaci kompromis kao takav ili poziciju umerene sredine, već da utvrdi na koji način kompromisi i pozicija umerene sredine mogu dovesti do normalizacije ekstremnih ponašanja.

Ako bismo uzeli banalan primer rukovodioca koji pokušava da reši problem unutar kolektiva, gde dva zaposlena imaju spor i tvrde da su njihova prava povređena, mogli bismo lako da vidimo kako kompromisi mogu dovesti do loših posledica. Recimo da jedan zaposleni ima argumente na svojoj strani, dok je drugi emocionalniji u nastupu, ubedljivije govori i ima bolji odnos sa rukovodiocem. Iako su argumenti vidljivi, usled emocionalnijeg nastupa drugog zaposlenog, kao i ličnog odnosa, rukovodilac teži da pronađe kompromisno rešenje. To kompromisno rešenje automatski biva na štetu zaposlenog koji ima argumente na svojoj strani, pa se pravljenjem kompromisnog rešenja zapravo ulazi na teritoriju kršenja prava jednog zaposlenog.

Dakle, veoma je bitno istražiti kvalitet argumenata, ali i sopstvene emocije, pre nego što pristupimo pokušaju da napravimo kompromis. U ovom slučaju kompromis dovodi do kršenja prava jednog zaposlenog i legitimisanja emocionalnog pristupa u sporovima, što dalje otvara mogućnost za nova kršenja prava.

Ako bismo otišli korak dalje pa uzeli aktuelnu situaciju oko smrti Ratka Mladića i pokušaj nekih medija da ovu situaciju medijski obrade, opet dolazimo do pokušaja kreiranja nekog kompromisa koji samo može da legitimizuje ekstremno ponašanje. Neki mediji u Srbiji govore da je Srbija podeljena između dva pola, gde jedni tvrde da je Ratko Mladić ratni zločinac, a drugi da je on heroj odbrane srpskog naroda u BiH. Verovatno je cilj ovakvih natpisa da pronađu neko kompromisno rešenje ili da pokušaju „da pomire zavađene strane“. Ovde se krije fatalnost umerene sredine i kompromisa, jer je ishod ovoga normalizacija ekstremnih ponašanja.

Ratko Mladić, iako postoje jaki argumenti da je odgovoran za ratne zločine u BiH, postaje suprotstavljen fiktivnom Mladiću, koji je predstavljen kao heroj odbrane Srba u Bosni i Hercegovini. Drugi argument je više emocionalne prirode, jer nema zapisa o Mladićevim odbrambenim kampanjama, već samo o njegovom učešću u najgnusnijim ratnim zločinima. Jedan političar iz reda bošnjačke zajednice, sa željom da zatvori priču oko Mladića, rekao je da je „Ratko Mladić čovek koji je osuđen pred Haškim tribunalom i o tome ne treba više da se govori ni reč“. Isti političar je govorio o tome da će „suze Srebreničana biti svedočanstvo Ratku Mladiću na budućem svijetu“.

Ovakve formulacije upravo su produkt pokušaja da se pronađe kompromis tamo gde on suštinski nije moguć. Ovi termini su svakako veoma loš i neinteligentan pokušaj kompromisa i dogovora, gde sam pokušaj dovodi do normalizacije jednog ekstremnog stava, odnosno priznaje se mogućnost da je Ratko Mladić heroj odbrane Srba u BiH. Tehničke formulacije da je reč o licu osuđenom pred Haškim tribunalom, bez kvalifikacije dela za koja je osuđen, otvaraju mogućnost i kvalifikaciji da je nepravedno optužen. Izlivi emocija koji govore o „nekakvoj kazni na budućem svijetu“ takođe vrše istu funkciju, jer zanemaruju dela za koja je Mladić osuđen. Ovakvi potezi uglavnom su vođeni ličnim interesom: u prvom slučaju potrebom da se „izglade odnosi sa Beogradom“, a u drugom slučaju emotivno-religijska komponenta treba da donese političke poene i popularnost u bošnjačkoj zajednici.

Ovime Ratko Mladić kao ličnost postaje predmet sporenja, a time i predmet mogućeg kompromisa. To dovodi do toga da se činjenice o njegovoj odgovornosti za najteže ratne zločine proglase ekstremnim stavom, a on sam postaje predstavljan kao kontroverzna ličnost. Pre više od 25 godina tako je i otvorena priča o odnosu četnika i partizana tokom Drugog svetskog rata. Prvo su Draža Mihailović i njegovi četnici postali „kontroverzni“ i „faktori koji dele Srbiju“, da bi potom usledila rehabilitacija Draže Mihailovića, dok su četnici i partizani izjednačeni i objema grupama pripisana borba protiv okupatora. Sada se nalazimo u fazi u kojoj je i učešće partizana postalo kontroverzno, a uskoro ćemo se, verovatno, naći u situaciji u kojoj će partizani biti proglašeni saradnicima okupatora, a period socijalizma „komunističkom okupacijom Srbije“. Sve su to posledice pravljenja kompromisa i potrebe da se bude u sredini, čak i onda kada je na jednoj strani činjenica, a na drugoj njena negacija.

Još jedan vrlo plastičan primer jeste tretiranje genocida u Srebrenici od strane dela javnosti u Srbiji. Postoji snažan narativ koji pokušava da predstavi da u definisanju događaja iz Srebrenice u leto 1995. godine postoje dva suprotstavljena tabora: jedan koji tvrdi da se u Srebrenici dogodio genocid nad bošnjačkim civilnim stanovništvom i drugi koji tvrdi da je sve izmišljeno, da se genocid nije dogodio, već da su Srbi bili ti koji su preživeli genocid na teritoriji Srebrenice. Narativ koji pokušava da pronađe kompromis i koji govori o važnosti umerenih stavova nudi jedan veoma maliciozan i licemeran stav koji kaže da se u Srebrenici dogodio strašan zločin, ali da nije bilo genocida.

Malicioznost i manipulativnost ovakvog razmišljanja prisutne su već u velikom delu srpske javnosti, pa čak i među zagovornicima Studentske liste i samim predstavnicima studenata, koji smatraju da „tema deli, a ne ujedinjuje“ i da „postoje različita viđenja“. Mnogi od njih, veoma maliciozno, govore da su zločini bili počinjeni na svim stranama, da se žrtve ne smeju deliti po nacionalnoj osnovi i time, svesno ili nesvesno, legitimizuju negiranje genocida. Problem ovakve pozicije jeste u tome što, usled emotivnog naboja i potrebe da se pronađe „sredina“, vrlo lako može doći do njenog daljeg pomeranja ka potpuno suprotnoj strani. Tako možemo doći u situaciju da se za nekoliko godina dominantni narativ više ne zasniva na činjenici da je u Srebrenici počinjen genocid nad Bošnjacima, već na tvrdnji da se tamo dogodio zločin nad srebreničkim Srbima, da bi se na kraju čak i genocid počeo pripisivati Srbima. Kada jedno mišljenje postane dovoljno široko rasprostranjeno, ono prestaje da se doživljava kao ekstremno i počinje da se predstavlja kao „normalno“ mišljenje koje „ne deli narod“. Ono što je juče bilo neprihvatljivo, kroz stalno traženje „sredine“ postepeno, kroz relativizaciju, postaje prihvatljivo, zatim normalno, a na kraju i deo većinskog razmišljanja. Tako se granica između ekstremnog i normalnog pomera korak po korak, sve dok ekstrem više niko ne prepoznaje kao ekstrem.

Najplastičniji primer takvog razmišljanja jeste odnos većine stanovništva u Srbiji prema NATO bombardovanju iz 1999. godine. Početkom 2000-ih o tome se retko govorilo, ali je postojao deo javnosti koji je razumeo širi kontekst koji je doveo do bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije, uključujući oružani sukob na Kosovu, kao i zločine i teško kršenje prava kosovskih Albanaca od strane snaga pod kontrolom tadašnjih jugoslovenskih i srpskih vlasti. Međutim, kroz postavljanje ovog pitanja kao polarizujućeg, danas se došlo do većinskog stava da je NATO bombardovanje bilo čin vojne agresije na Srbiju, pri čemu se često potpuno potiskuje kontekst koji mu je prethodio. Predstavnici studentskog pokreta čak su obeležavali ovaj datum, pri čemu uopšte nije bilo pitanje koliko su oni imali godina kada se dogodila Srebrenica ili NATO bombardovanje, već kakav je odnos društva prema ovim pitanjima. Da se studentska pobuna dogodila nekih desetak godina kasnije, verovatno bi studenti obeležavali i genocid nad Srbima u Srebrenici i Podrinju, jer bi do tada takav stav, kroz proces njegove normalizacije, verovatno bio predstavljen kao normalan i „uravnotežen“.

Zato se ponovo moramo vratiti na političku poziciju centra i način na koji ona, kada se pretvori u dogmu, može da razjeda jedno društvo. Problem sa politikom koja po svaku cenu traži sredinu jeste u tome što ona često ne zaustavlja ekstreme, već ih postepeno normalizuje. Svaki put kada se ekstremnom zahtevu napravi ustupak zarad „kompromisa“, granica prihvatljivog pomera se malo dalje. Ono što je juče bilo nezamislivo, danas postaje predmet rasprave, sutra kompromis, a prekosutra – novo normalno. Tako ekstrem prestaje da izgleda kao ekstrem, jer se društvo na njega navikava korak po korak. Najopasnija posledica politike koja po svaku cenu traži sredinu zato nije samo loš kompromis, već sistematsko pomeranje granice prihvatljivog. Kada se stalno ide prema ekstremu da bi se pronašla „sredina“, na kraju se ne dobija sredina – dobija se društvo koje je svojom popustljivošću ekstremu pomoglo da postane normalan.

Zato se ekstremizam ne suzbija tako što se njegovi zahtevi razvodne do tačke na kojoj postaju prihvatljivi, već jasnim postavljanjem granica. Kompromis treba praviti oko načina i sredstava, ali ne oko osnovnih principa, činjenica i elementarnih vrednosti. Društvo mora imati dovoljno političke i intelektualne hrabrosti da kaže da nešto nije prihvatljivo čak i kada je to najlakši put do prividnog mira i konsenzusa. Jer kada se zarad mira stalno popušta onima koji pomeraju granice, ne dobija se mir, već se proizvodi nova granica prihvatljivog. A kada se jednom dovoljno puta pređe granica, više se ni ne primećuje da je pređena. Upravo tako ekstrem postaje normalnost – ne jednim velikim korakom, već stotinama malih kompromisa.