Na izbornim listama za predstojeće parlamentarne izbore nalazi se 2.418 kandidata, od kojih su 1.134 žene, odnosno 46,88 odsto, prema podacima Republičke izborne komisije objavljenim 9. oktobra. Srbija se, posmatrano isključivo kroz zastupljenost polova među kandidatima, približava ravnoteži. Međutim, zakon već zahteva da na svakoj izbornoj listi najmanje 40 odsto kandidata pripada manje zastupljenom polu, uz raspored koji nalaže najmanje dve osobe manje zastupljenog pola u svakoj grupi od pet kandidata. Prema tome, relativno visok udeo žena na listama nije isključivo rezultat dobrovoljnih odluka političkih organizacija. On je u značajnoj meri i posledica zakonske obaveze.
Razlika između prisustva na listi i stvarnog političkog uticaja postaje posebno važna kada se ispunjavanje ili premašivanje izbornog standarda predstavlja kao dokaz opredeljenosti za rodnu ravnopravnost. Sasvim je legitimno da stranka istakne da je kandidovala više žena nego što zakon nalaže. Ali sam broj kandidatkinja ne govori ko odlučuje o politici te stranke, ko sastavlja listu, ko raspoređuje sredstva za kampanju ili ko će nakon izbora predvoditi poslaničku grupu.
Kod tog pitanja zanimljivo je pogledati izbornu kampanju u Sandžaku, gde su dve političke organizacije, Stranka pravde i pomirenja i Sandžačka demokratska partija, javno istakle da žene čine više od polovine njihovih kandidata.
Stranka pravde i pomirenja objavila je 16. septembra da je na predatoj listi prvi put u istoriji stranke više od 50 odsto žena. To je posebno naglasio predsednik SPP-a Usame Zukorlić. Sličan podatak istaknut je prilikom predaje liste Sandžačke demokratske partije i Crnogorske demokratske partije, nazvane „Rasim Ljajić – Ljudski“. Izborne liste obe organizacije nose imena njihovih muških političkih lidera, dok se povećana zastupljenost žena predstavlja kao jedna od pozitivnih karakteristika kandidatura.
Ta činjenica sama po sebi ne dokazuje da žene unutar tih stranaka nemaju mogućnost odlučivanja. Ime nosioca liste ne mora biti isto što i ime prvog kandidata, a prisustvo muškarca na čelu stranke ne znači da kandidatkinje nemaju politički autoritet. Međutim, stvarnu raspodelu političkih mogućnosti možemo jasnije sagledati kada pogledamo redosled kandidata.
Prema analizi objavljenoj na portalu Mahala, lista SPP-a ima 181 kandidata, od čega 96 žena i 85 muškaraca. Žene tako čine 53,04 odsto liste. Međutim, prva kandidatkinja, Misala Pramenković, nalazi se na trećem mestu, dok su prve dve pozicije pripale muškarcima. Među prvih devet kandidata nalaze se četiri žene. Na listi SDP-a i CDP-a nalazi se 126 žena i 124 muškarca, odnosno 50,4 odsto žena. Ali prva tri kandidata su muškarci, dok je prva žena, Jelena Jakovljević, na četvrtom mestu. Rasim Ljajić, čije ime nosi lista, nije kandidat za poslanika. Prvi kandidat je Dženan Palamar.
Ove razlike nisu zanemarljive. U proporcionalnom izbornom sistemu sa zatvorenim listama mandati se, po pravilu, dodeljuju prema unapred utvrđenom redosledu kandidata. Ukoliko bi, primera radi, neka lista osvojila dva mandata, a na prve dve pozicije imala muškarce, njena početna zastupljenost u parlamentu bila bi isključivo muška. Broj žena na poslednjih pedeset ili što mesta te liste tada ne bi imao neposredan uticaj na sastav poslaničke grupe. Naknadna odustajanja i zamene mogu promeniti taj sastav, ali ne i značaj početnog rasporeda.
Zbog toga bi za procenu izborne ravnopravnosti trebalo posmatrati najmanje dve odvojene stvari: koliko žena je kandidovano i na kojim pozicijama se nalaze. Još je važnije pitanje koliko žena ima uticaj na politiku organizacije pre nego što lista uopšte bude sastavljena.
To nije problem ograničen na dve sandžačke stranke.
Organizacija FemPlatz je u analizi objavljenoj 9. oktobra utvrdila da na šest od osamnaest izbornih lista žene čine više od polovine kandidata. Među tim listama nalaze se SPP, SDP-CDP, Ruska stranka, Pokret snaga Srbije Bogoljuba Karića, Albanska koalicija i lista Majka Srbija – Gruda. Istovremeno, na prvom kandidatskom mestu čak sedamnaest od osamnaest lista nalazi se muškarac.
Posebno je zanimljiv primer Pokreta snaga Srbije, koji ima 150 žena među 250 kandidata, odnosno 60 odsto. Bogoljub Karić je tu odluku u kampanji predstavio kao izraz poverenja u žene, posebno ističući majke i porodicu. Ipak, FemPlatz je u posmatranim promotivnim video-materijalima na Facebooku zabeležio obraćanja samo Karića, bez predstavljanja programa od strane kandidatkinja.
Takav nalaz ne može dokazati kakvu ulogu kandidatkinje imaju u unutrašnjem radu te stranke, niti obuhvata svaki mogući oblik njihove javne aktivnosti. Ali otvara pitanje koje prevazilazi broj žena na listi. Ukoliko politička organizacija kandiduje većinu žena, zašto njihove političke ideje, profesionalna iskustva i predlozi nisu podjednako prepoznatljivi deo njene javne kampanje?
Slična pitanja mogu se postaviti i većim izbornim listama. Prema analizi FemPlatza, na listama „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ i „Studentska lista – Studenti pobeđuju“ žene čine po 44 odsto kandidata. Među prvih deset mesta na obe liste nalaze se po četiri žene. U prvih trideset mesta na Studentskoj listi zastupljenost žena raste na 50 odsto, dok je na listi okupljenoj oko SNS-a približno 43 odsto.
Ovo pokazuje da se zakonska kvota može ispunjavati na različite načine. Ali ni takva poređenja ne mogu sama odgovoriti na pitanje unutrašnje demokratičnosti političkih organizacija. Potrebno je znati kako su kandidati birani, ko je imao mogućnost da predlaže imena, da li su postojali otvoreni postupci kandidovanja i koliko su članice učestvovale u odlučivanju.
Skupština u kojoj su žene prisutne, ali nisu ravnomerno zastupljene u rukovodstvu
U februaru 2025. Kancelarija OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR), uz saradnju sa Narodnom skupštinom Srbije i podršku Misije OEBS-a, završila je izveštaj o participativnoj rodnoj reviziji parlamenta. Istraživanje je obuhvatilo dokumentaciju, intervjue, fokus grupe i anketu sa 327 narodnih poslanika i zaposlenih u skupštinskoj službi, sprovedenu tokom 2024. godine.
Njegovi nalazi posebno su važni za razumevanje današnje izborne kampanje zato što pokazuju šta se dešava nakon što izborni proces proizvede relativno visok broj poslanica.
Prema tada prikupljenim podacima, Narodna skupština imala je 94 poslanice, odnosno 37,6 odsto od ukupnog broja narodnih poslanika. Međutim, u septembru 2024. žene su predsedavale samo dvema od šesnaest poslaničkih grupa, što je 12,5 odsto. Od devetnaest predsednika skupštinskih odbora, sedam su bile žene. Na pozicijama zamenika predsednika odbora nalazile su se samo tri žene i petnaest muškaraca.
Brojevi daju drugačiju sliku kada se pređe sa broja skupštinskih mesta na raspodelu rukovodećih odgovornosti.
Istovremeno, podaci nisu jednoznačno negativni. U tadašnjem rukovodstvu Narodne skupštine, kada se zajedno posmatraju predsednica i potpredsednici, žene su bile većina. U skupštinskoj službi činile su većinu zaposlenih i zauzimale značajan deo rukovodećih pozicija.
Upravo zato je važno da se rodna ravnopravnost ne procenjuje jednim opštim procentom. Ona može napredovati u jednoj oblasti, a istovremeno zaostajati u drugoj.
Rodna revizija ukazala je i na podelu rada koja podseća na tradicionalne predstave o „ženskim“ i „muškim“ političkim temama. Žene su bile brojnije u odborima koji se bave pravima dece, socijalnim pitanjima, zdravstvom i evropskim integracijama, dok su bile manje zastupljene u odborima za finansije, budžet, odbranu, bezbednost, poljoprivredu i pitanja Kosova.
Takva raspodela ne znači da žene nisu zainteresovane za ekonomiju ili bezbednost niti da muškarci nisu zainteresovani za socijalnu zaštitu. Ali navodi na ozbiljno preispitivanje načina na koji se parlamentarne odgovornosti raspodeljuju.
Jedna od najozbiljnijih primedbi ODIHR-a odnosila se na nedostatak podataka o samom političkom delovanju poslanika i poslanica. Narodna skupština, prema nalazima revizije iz 2024, nije sistematski prikupljala podatke o tome koliko su zakona ili amandmana predlagale žene, koliko često su govorile na plenarnim sednicama i koliko dugo su učestvovale u raspravama i radu odbora.
Bez tih podataka veoma je teško odvojiti formalnu zastupljenost od stvarnog parlamentarnog učestvovanja.
Još jedan nalaz odnosio se na političke stranke. Revizija je utvrdila da većina nije imala akcione planove za unapređenje rodne ravnopravnosti niti je redovno objavljivala izveštaje o rodnoj zastupljenosti u sopstvenim organima. Nedostajale su sistematske obuke, kao i odgovarajuće politike protiv rodno zasnovane diskriminacije i nasilja nad političarkama.
Izveštaj se odnosi na stanje zabeleženo tokom 2024. godine i ne može sam po sebi potvrditi da se nijedan od ovih problema u međuvremenu nije promenio. Ali predstavlja dokumentovanu osnovu za pitanje koje bi političkim strankama trebalo postavljati i u aktuelnoj kampanji: šta su, osim kandidovanja žena, uradile da promene uslove u kojima žene učestvuju u politici?
Ravnopravnost se proverava i kada nema izbora
Položaj žena u politici ne završava se trenutkom kada dobiju mandat. Poslanica može biti formalno ravnopravna sa kolegama, a istovremeno se suočavati sa dodatnim preprekama koje utiču na njeno političko delovanje. Među njima su neujednačena raspodela porodičnih obaveza, seksističko ponašanje, ograničena podrška za usklađivanje posla i roditeljstva ili nedovoljna uključenost u neformalne krugove odlučivanja.
ODIHR je, između ostalog, utvrdio da tadašnji parlament nije imao dovoljno razvijene mehanizme za rad na daljinu, fleksibilne oblike rada ili podršku za čuvanje dece. Ukazao je i na potrebu za jasnijim procedurama zaštite od seksističkog jezika, uznemiravanja i rodno zasnovane diskriminacije.
Ovo su pitanja koja je mnogo teže pretvoriti u jednostavnu izbornu poruku nego tvrdnju da žene čine 50 ili 60 odsto kandidata. Ona zahtevaju promene u organizaciji rada, pravilima, budžetu i odnosima unutar institucija.
Naročito je važno što rodno osetljiv parlament podrazumeva i drugačiji način donošenja zakona. Predlog koji se odnosi na javni prevoz, poresku politiku, zdravstvenu zaštitu ili radne odnose može različito uticati na žene i muškarce. Zbog toga bi posledice takvih propisa trebalo procenjivati i iz perspektive rodne ravnopravnosti.
Prema nalazima revizije, Narodna skupština nije imala sistematsku praksu procenjivanja rodnog uticaja predloženih zakona. Odgovornost za ova pitanja često se vezivala gotovo isključivo za odbor nadležan za ravnopravnost polova, umesto da bude sastavni deo rada svih skupštinskih odbora. ODIHR je preporučio uvođenje rodne analize, unapređenje skupštinskog nadzora i praćenje primene usvojenih zakona.
Takve preporuke pokazuju koliko je usko posmatrati rodnu ravnopravnost samo kroz pitanje ko sedi u skupštinskoj klupi.
Poslanica koja glasa za budžet ima odgovornost da razume kako će se javna sredstva odraziti na građane. Poslanik koji predlaže zakon o radu trebalo bi da razume kako će taj zakon uticati na zaposlene žene i muškarce. Članovi odbora za bezbednost moraju moći da ispituju posledice određenih politika po različite društvene grupe.
Ravnopravnost nije zasebna tema kojom se parlament bavi samo kada na dnevni red dođu ženska prava. Ona je pitanje kvaliteta javnih politika i odgovornosti svih koji ih donose.
Ko predstavlja žene?
Postoji i drugo pitanje koje se često zanemaruje u ovakvim raspravama. Veći broj poslanica sam po sebi ne garantuje da će sve one zastupati iste politike ili imati jednake stavove o pravima žena.
Žene nisu jedinstvena politička grupa. Među njima postoje konzervativne i liberalne političarke, levičarke i desničarke, zagovornice različitih ekonomskih modela, različitih predstava o porodici, reproduktivnim pravima, obrazovanju, socijalnoj zaštiti i odnosu države prema pojedincu.
Kandidatkinja ima pravo da zastupa političke stavove sa kojima se drugi ne slažu, baš kao i muškarac na izbornoj listi. Njena politička samostalnost ne može se meriti time da li pripada određenoj ideološkoj grupi.
Ipak, može se ispitivati da li je imala priliku da svoj stav formira i javno zastupa, da li učestvuje u radu stranačkih organa i da li je spremna da obrazloži politiku za koju traži mandat.
Važno je i koje žene dobijaju priliku da budu kandidovane. U pomenutom izveštaju ODIHR-a posebno je ukazano na potrebu većeg uključivanja žena iz nedovoljno zastupljenih grupa, među kojima su žene sa invaliditetom, Romkinje, pripadnice nacionalnih manjina i mlađe žene.
Položaj žene koja godinama obavlja visoku političku funkciju nije isti kao položaj žene koja želi da uđe u politiku bez stranačkih veza, značajnih finansijskih sredstava ili društvenog ugleda. Ako se politička zastupljenost razvija samo unutar uskog kruga već uticajnih ljudi, povećavanje broja žena ne mora ukloniti druge oblike isključenosti.
Zato bi političke organizacije koje se pozivaju na rodnu ravnopravnost trebalo posmatrati kroz njihove javno proverljive postupke: način kandidovanja, raspodelu rukovodećih mesta, zaštitu članica od diskriminacije, mogućnost unutrašnjeg neslaganja, vidljivost kandidatkinja u kampanji i politike koje nameravaju da sprovode.
U tom smislu i muškarci imaju odgovornost za rodnu ravnopravnost. Ona ne može ostati zadatak samo ženskih foruma ili pojedinačnih poslanica. Ako su najvažnije odluke u političkoj organizaciji koncentrisane u njenom rukovodstvu, od tog rukovodstva zavisi i koliko će prostora biti otvoreno za različite glasove.
Predstojeći parlamentarni izbori pokazuju da su žene u Srbiji, barem kada je reč o kandidatskim listama, zastupljene znatno više nego pre nekoliko decenija. To je stvaran napredak, kojem su doprinele zakonske kvote i višegodišnji napori da politika prestane da bude prostor dominantno rezervisan za muškarce.
Ali podatak koji dobro izgleda u saopštenju nije dovoljan da bi se procenilo koliko je taj napredak dubok.
Od političkih stranaka koje ističu procenat kandidatkinja može se očekivati i da javnosti objasne ko se nalazi na početnim mestima liste, kako su kandidatkinje birane, ko učestvuje u njihovim organima odlučivanja i kakve konkretne promene predlažu u oblasti rodne ravnopravnosti.
Isti standard treba primeniti na svaku političku organizaciju, bez obzira na ideologiju, veličinu, nacionalnu pripadnost ili odnos prema vlasti.
Jer procenat žena na listi govori koliko ih je stranka kandidovala. Raspodela odgovornosti i političkog uticaja govori mnogo više o tome kakvo mesto imaju u njenom radu.
A upravo taj drugi podatak ostaje daleko teže pronaći u izbornim kampanjama.
Komentari