Nekim građanima Srbije istekao je rok za žalbu na odluku koja se ticala njihovih socijalnih prava zato što nisu znali da imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć ili nisu uspeli da je ostvare. Na takve slučajeve ukazala je Inicijativa A 11, a Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ih je naveo u zvaničnoj preporuci lokalnim samoupravama iz juna 2025. godine.
Zamislimo šta to praktično znači. Čovek pokušava da ostvari socijalnu pomoć jer nema dovoljno novca za osnovne potrebe. Dobije nepovoljnu odluku. Da bi je osporio, mora da razume šta u njoj piše, koji rok važi, kome se obraća i kako da obrazloži žalbu. Ako pogreši ili zakasni, posledice mogu biti ozbiljne.
Za nekoga ko poznaje zakon, to je administrativni postupak. Za čoveka koji se prvi put susreće sa pravnim sistemom, možda je to dokument od nekoliko stranica napisan jezikom koji jedva razume.
Onda dolazimo do pitanja koje se retko postavlja kada govorimo o ljudskim pravima: koliko nam zapravo vrede prava ako nemamo novca, znanja ili pomoći da ih zaštitimo?
U teoriji, svi smo jednaki pred zakonom. U praksi, ljudi u sudnicu ulaze sa veoma različitih pozicija. Jedan dolazi sa advokatskim timom, drugi sa dokumentima koje je sam pokušao da sastavi. Jedan može godinama da finansira postupak, drugi već na početku razmišlja kako će platiti sudsku taksu ili izostanak sa posla.
Obojica imaju pravo da traže sudsku zaštitu.
Ali njihove mogućnosti da to pravo iskoriste nisu jednake.
Kada si previše siromašan za advokata
Ustav Srbije u članu 67 garantuje pravo na pravnu pomoć. Od oktobra 2019. primenjuje se i Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, koji predviđa da određene kategorije građana mogu dobiti pravni savet, pomoć pri sastavljanju podnesaka, zastupanje ili odbranu bez plaćanja naknade.
Pravo prvenstveno obuhvata ljude koji ispunjavaju uslove za novčanu socijalnu pomoć ili dečiji dodatak, kao i one koji bi zbog plaćanja pravne pomoći dospeli u takvu materijalnu situaciju. Zakon predviđa i posebne osnove za određene grupe, uključujući decu u propisanim postupcima, žrtve nasilja u porodici koje traže pravnu zaštitu, osobe sa invaliditetom, tražioce azila i ljude pogođene prinudnim iseljenjem. Pomoć nije automatski dostupna za svaku vrstu spora.
Na papiru, to je ozbiljan mehanizam.
U stvarnosti, postoji grupa ljudi o kojoj se govori mnogo manje. Oni rade, imaju neku platu, ponekad i imovinu, ali jednostavno nemaju dovoljno novca da započnu i iznesu sudski postupak. Neki mogu ispuniti zakonski uslov jer bi ih troškovi pravne pomoći doveli do materijalne ugroženosti. Drugi ostaju izvan propisanih kriterijuma, iako bi im angažovanje advokata ozbiljno poremetilo kućni budžet.
To je prostor u kojem ekonomska nejednakost postaje pravna nejednakost.
Radnik koji smatra da je nezakonito dobio otkaz može da se suoči sa poslodavcem koji raspolaže novcem za pravno zastupanje. Stanarka koja osporava postupanje stanodavca mora sama da proceni da li će pokušati da zaštiti svoje pravo. Čovek koji smatra da je diskriminisan možda odustane jer ne zna kako se diskriminacija dokazuje, a plaši se i troškova neuspešnog postupka.
Naravno, advokat nije neophodan u svakom postupku. Postoje jednostavniji pravni mehanizmi, a građani u određenim slučajevima mogu sami da preduzimaju pravne radnje. Ipak, formalna mogućnost da se čovek sam zastupa ne znači mnogo kada je predmet komplikovan, a druga strana raspolaže znatno većim resursima.
Evropski sud za ljudska prava je još 1979. godine, u predmetu Airey protiv Irske, utvrdio da je ženi koja nije mogla da plati advokata, zbog složenosti postupka za sudsku rastavu, praktično bio uskraćen pristup sudu. Sud nije uspostavio opšte pravo na besplatnog advokata u svakom građanskom sporu. Utvrdio je da država u određenim okolnostima mora omogućiti stvaran pristup sudu, što može zahtevati i pravnu pomoć.
Ta razlika između formalnog prava i njegove stvarne dostupnosti ostaje jedno od centralnih pitanja ljudskih prava.
Sistem koji postoji, ali do kojeg ljudi teško dolaze
Koliko je besplatna pravna pomoć zaista dostupna pokazuje podatak koji je 2025. objavio Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Prema izveštaju Ministarstva pravde za 2023. godinu, u 84 od ukupno 202 evidentirane opštine i grada nije podnet nijedan zahtev za besplatnu pravnu pomoć. Ta evidencija obuhvata i jedinice lokalne samouprave na Kosovu.
To samo po sebi ne dokazuje da u tim sredinama nikome nije bila potrebna pravna pomoć. Mnogo je verovatnije da broj zahteva ne prikazuje sve stvarne potrebe stanovništva. Poverenik je zato preporučio lokalnim samoupravama da uspostave službe tamo gde ih nema i bolje informišu građane o njihovim pravima.
U maju 2026. Dragiša Ćalić iz Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM upozorio je da im se i sedam godina nakon početka primene zakona obraćaju ljudi koji imaju pravo na besplatnu pravnu pomoć, ali ne znaju da mogu da je dobiju. Ukazao je i na finansijske probleme lokalnih samouprava, nedovoljne kapacitete službi i činjenicu da je mali deo opredeljenih sredstava u prvim godinama bio iskorišćen.
Tu se pojavljuje ozbiljan institucionalni paradoks.
Država uspostavi pravo kako bi pomogla ljudima kojima nedostaju sredstva za pravnu zaštitu. Zatim pristup tom pravu zavisi od toga koliko dobro lokalna administracija funkcioniše, koliko su građani informisani i da li opština ima dovoljno zaposlenih i novca.
Čovek kome je pomoć najpotrebnija često ima najmanje mogućnosti da istražuje procedure, obilazi institucije ili čeka da se one međusobno dogovore.
Evropska komisija je u izveštaju o Srbiji za 2025. godinu takođe upozorila da je potrebno povećati finansijsku podršku na državnom nivou, ojačati kapacitete lokalnih samouprava za odlučivanje o zahtevima i unaprediti pristup pravdi za žene koje trpe rodno zasnovano nasilje i diskriminaciju.
Problem je, dakle, dovoljno dokumentovan da više ne može da se objašnjava samo neinformisanošću pojedinaca.
Odgovornost imaju i institucije koje su dužne da sistem učine dostupnim.
Siromaštvo kao prepreka pravdi
Novac utiče i na nešto što je mnogo teže izmeriti: spremnost čoveka da uopšte pokuša da zaštiti svoje pravo.
Ako očekuje da će ga postupak finansijski iscrpeti, moguće je da neće ni podneti tužbu. Ako zavisi od plate koju mu poslodavac isplaćuje, može se plašiti da započne spor. Ako se već suočava sa dugovima, trošak pravne zaštite može izgledati kao još jedan rizik koji ne sme da preuzme.
Ponekad druga strana ne mora ni da pobedi na sudu. Dovoljno je da zna da protivnik ne može lako da izdrži dug postupak.
To je posebno problematično kada se pojedinac suočava sa državom, velikom kompanijom ili institucijom koja raspolaže stalnom pravnom službom. Novac tada ne služi samo za plaćanje advokata. Omogućava vreme, stručnost, pripremu i sposobnost da se postupak nastavi.
Čovek slabijeg imovnog stanja mora da razmišlja o svakom sledećem trošku.
Čak i kada dobije besplatnu pravnu pomoć, potrebno je razlikovati troškove advokatskog zastupanja od drugih mogućih troškova postupka. Besplatna pravna pomoć ne znači automatski oslobađanje od svih sudskih taksi i drugih izdataka. Za neke od njih postoje posebna pravila i mehanizmi oslobađanja.
Zbog toga dostupnost pravde ne možemo meriti samo brojem advokata upisanih u registar ili brojem odobrenih zahteva. Moramo znati da li su ljudi uspeli da pokrenu postupke, da li su dobili odgovarajuću pomoć na vreme i da li ih je finansijski teret primorao da odustanu.
U suprotnom, možemo imati uredno administriran sistem koji propušta upravo ljude zbog kojih je osnovan.
Koliko onda vrede ljudska prava?
Ljudska prava ne gube pravnu snagu zato što neko nema novca. Ona mu pripadaju bez obzira na materijalni položaj.
Ali između toga da čovek ima pravo i toga da može da ga ostvari nalazi se čitav niz praktičnih prepreka.
Kada govorimo o ljudskim pravima, često navodimo međunarodne konvencije, ustavne garancije i zakone. Mnogo ređe govorimo o ljudima koji nemaju novca da pokrenu postupak, koji ne razumeju službeni dopis ili koji izgube pravo na žalbu dok pokušavaju da pronađu nekoga ko može da im pomogne.
Pristup pravdi zato ne može zavisiti samo od toga koliko je zakon dobro napisan. Zavisi i od toga može li običan čovek, bez poznanstava, pravnog obrazovanja i značajne ušteđevine, da se suprotstavi onome ko mu je povredio pravo.
Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći predviđa da se zahtev podnosi nadležnoj opštinskoj ili gradskoj upravi, pisano, usmeno na zapisnik ili elektronskim putem. Na zahtev se ne plaća taksa. Redovni rok za odlučivanje je osam dana, a u hitnim slučajevima, kada preti nenadoknadiva šteta ili isticanje procesnog roka, tri dana. Protiv odbijanja zahteva postoji pravo žalbe Ministarstvu pravde.
To su važne informacije koje bi trebalo da budu poznate svakom građaninu, a naročito onima koji žive na granici siromaštva.
Jer postoji nešto duboko pogrešno u društvu u kojem čovek mora da poznaje pravo da bi saznao da ima pravo na besplatnu pravnu pomoć.
I još nešto opasnije u sistemu u kojem bogatiji čovek može godinama da brani svoj interes, dok siromašniji odustaje pre nego što je njegov slučaj uopšte razmotren.
Pravda ne mora da bude besplatna u svakom svom delu da bi bila dostupna. Ali ako cena njenog ostvarivanja određuje ko će moći da se bori za svoja prava, jednakost pred zakonom ostaje obećanje koje neki ljudi sebi ne mogu da priušte.
Komentari