U svetlu predstojećih parlamentarnih izbora i očigledne polarizacije društva u Srbiji, ponovo se otvara pitanje mogućeg zaoštravanja odnosa unutar društva i potencijalnog građanskog rata, odnosno oružanog sukoba između pristalica SNS-a, odnosno Aleksandra Vučića, i pristalica Studentske liste, odnosno studentskog pokreta koji se formirao nakon pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici pre nepune dve godine.

Dok se pristalice okupljene oko Aleksandra Vučića nazivaju „ćacijima“, pristalice studenata nazivaju se „blokaderima“. U poslednje vreme tenzije su učestale, pa sve veći broj društvenih analitičara govori o „neverovatnim podelama“ u srpskom društvu, kao i o „tenzijama koje prete da se preliju u građanski rat“.

Cilj ovog teksta jeste da pokaže da, iako u Srbiji postoji visok stepen političke i društvene polarizacije, ona gotovo izvesno neće prerasti u građanski rat.

DUBOKA PODELJENOST NE ZNAČI GRAĐANSKI SUKOB

Zagovornici ove teze, sa obe suprotstavljene strane, govore o neviđenoj polarizaciji koja vlada u srpskom društvu i čestim fizičkim sukobima između dve sukobljene strane, koji se zaista dešavaju. Ovo samo po sebi nikako nije dobro, ali istovremeno nije nikakav dokaz da društvo ide ka građanskom sukobu. Čak suprotno, društvo može biti veoma polarizovano, i to dugi niz godina, a da takva polarizacija nikada ne dovede do stvarnog građanskog rata.

Dobri primeri za to su izraelsko i američko društvo. Iako unutar izraelskog društva postoji visok stepen podela, pa čak i društvene grupe koje između sebe gotovo da nemaju nikakav kontakt, građanski rat se jednostavno ne dešava. Američko društvo je već skoro deceniju ekstremno polarizovano, međutim ni tamo ne dolazi do građanskog rata. Iako je društvo duboko podeljeno oko podrške trenutnom predsedniku Trampu i njegovim politikama, iako ima mnogo protesta i iako se obe populacije žestoko verbalno sukobljavaju, građanski rat se ne dešava.

Iako je situacija u Srbiji drugačija, i ovde je mogućnost da trenutna politička polarizacija preraste u građanski rat veoma mala. Sama činjenica da postoje duboke podele, snažan politički antagonizam i povremeni fizički sukobi nije dovoljna da bi se zaključilo da društvo ide ka oružanom sukobu. Za takav scenario potrebno je mnogo više od političke mržnje i društvene podele.

OBE STRANE SU ŽRTVE, OBE STRANE SU AGRESORI

Pre svega, ovde se mora izneti stavka koja povezuje i „ćacije“ i „blokadere“, a to je status žrtve koji obe grupe pripisuju same sebi i koji najviše sprečava kreiranje uslova za građanski rat. Deo građana koji podržava studente stalno govori o tome da su žrtve trenutnog sistema, odnosno ličnog režima Aleksandra Vučića i „ćacija“ koji mu pomažu u vršenju lične vlasti. Sa druge strane, građani koji podržavaju Vučića istovremeno tvrde da su oni žrtve „blokadera“, koji su prethodne dve godine blokirali celu Srbiju i pokušali da „nanesu zlo državi“. Obe strane žele status žrtve, ali istovremeno i provociraju drugu stranu na sukob, odnosno povremeno ulaze u fizičke okršaje. Obe strane istovremeno smatraju drugu stranu izdajničkom, dok je njihova strana zadužena da spasi Srbiju.

Posledično, obe strane crpe svoju snagu iz desnih narativa, te je nacionalizam ideološka baza za obe grupe. Ovo se vrlo lako može videti kroz ideološke stavove obe grupe. Obeležava se godišnjica „Oluje“ i početka NATO bombardovanja, dok se ćuti o genocidu u Srebrenici. Studentska lista, kao i SNS, protivi se uvođenju sankcija Rusiji, dok su obe nezainteresovane za dešavanja u Gazi. Ni SNS ni Studentska lista nisu jasno osudili delovanje Izraela u Pojasu Gaze, niti ga okvalifikovali kao genocid. SNS i Studentska lista imaju vrlo sličan odnos prema Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, te su studenti nedavno bili u „poseti braći sa druge strane“ Drine.

Iako Studentska lista želi da se pokaže kao pokret koji je neideološki i usredsređen je „na sistem u Srbiji“, upravo u toj neodređenosti leži njihovo ideološko opredeljenje. Pojedinac ili grupacija koji se ideološki ne identifikuju, a žele da budu popularni u nekoj zajednici, automatski prihvataju dominantni narativ te zajednice. Što se tiče Srbije, taj narativ je desni, odnosno srpski nacionalizam.

Dakle, obe strane su nacionalističke i obe strane žele ulogu žrtve kako bi mogle da „spasu Srbiju od izdajnika“. Međutim, ovde se dolazi u sukob sa sopstvenim narativima. Kada obe strane zastupaju isti ideološki narativ, nemoguće je da ijedna strana iskoristi nasilje kao sredstvo ostvarivanja političkog cilja. Paradoksalno, želeći ulogu žrtve, obe strane bivaju žrtve, međutim, žrtve svojih sopstvenih postupaka, jer nasilje jedino postaje legitimno ukoliko je druga strana makar ideološki drugačija, što ovde svakako nije slučaj. Tenzije rastu, društvo se polarizuje, ali oružani konflikt je nemoguć.

Apsurd ovog stanja mogao se videti u leto 2025. godine tokom velikog broja fizičkih obračuna između pristalica studentskog protesta i SNS-a. Tokom velikog broja međusobnih susreta, „blokaderi“ su „ćacije“ nazivali „Šiptarima“, dok su sa druge strane stizali povici „Ustaše!“. Dakle, obe strane smatraju da je druga strana izdajnička naspram nacionalističkog narativa i koriste fraze koje se koriste u desnim krugovima za uvrede prema albanskoj i hrvatskoj populaciji.

Apsurd svega toga je da sa obe strane stoje pripadnici srpskog naroda, koji je itekako neprijateljski raspoložen kako prema „Šiptarima“, tako i prema „Ustašama“. Dakle, ovde se gubi bilo kakav legitimitet za korišćenje nasilja, jer obe strane delegitimišu same sebe kao potencijalnu metu za obračun. Paradoksalno, sa željom da postanu žrtve, obe strane postaju svojevrsni „pasivni agresori“, odnosno agresori koji ne mogu da u potpunosti ispune svoju ulogu.

Ovo dalje dovodi do frustracije, koja povećava jaz u društvu, ali time i jača desni narativ. Tako obe strane postaju agresivnije i „nacionalističkije“ i ubeđenije da druga strana izdaje Srbiju, pa nastavljaju začarani krug viktimizacije i agresije.

Poslednji primer je fizički sukob između gradonačelnika Beograda i pristalica pokreta „Kreni-promeni“. Javnost ostaje poprilično zbunjena da li je Šapić bio isprovociran pa u samoodbrani, slučajno udario jednu ženu, ili je on taj koji se odlučio na napad. Autor naglašava da ovakva situacija može praktično da traje večno, jer je jednostavno matrica takva da je nemoguće da dođe do pravog nasilja među većim brojem pripadnika obe grupe.

AKO NEMA DVE DRUŠTVENE GRUPE, NEMA NI GRAĐANSKOG RATA

Sledeći argument koji govori u prilog tome da je građanski rat gotovo nemoguć jeste činjenica da, pored vrlo sličnog, ako ne i istog ideološkog narativa koji pristalice obe strane zastupaju, obe strane nisu ni politički, ni ekonomski, ni društveno različite klase. Evidentno je da među obe strane ima pripadnika različitih nacija i vera, te da ovaj kriterijum ne može biti okidač za sukob. U političkom smislu, iako obe strane počivaju na desnim narativima, obe strane istovremeno podržavaju i „desni i levi“, i liberali i konzervativci, a šta u ideološkom smislu znače „ćaci“ ili „blokaderi“ i dalje ostaje nejasno.

Dalje, u ekonomskom smislu, nemoguć je i konflikt na osnovu ekonomskog raslojavanja. Na samom početku, studentski pokret jeste pozivao na generalni štrajk, ali nikada suštinski nije dobio podršku među radničkom populacijom. Dakle, ne možemo govoriti ni da je većina podrške među „obespravljenom radničkom klasom“. Studente podržavaju i radnici, ali i vlasnici kapitala, kako neoliberali, tako i krajnja levica. Još jedan paradoks je u tome što veliki deo „obespravljenih radnika“ u Srbiji podržava SNS i politiku Aleksandra Vučića, te veliki deo podrške SNS-u upravo dolazi od „radničke klase“.

U generacijskom smislu, tu, međutim, imamo neke razlike, jer je veliki deo mladih naklonjen studentima, dok su sredovečna populacija i penzioneri naklonjeni studentima. Međutim, i ovde je upitno koliko je moguće doći do nekog većeg sukoba, jer nema tog ideološkog konflikta. Možemo imati porodicu u kojoj su svi desno orijentisani, ali da su mladi na strani studenata, a stariji na strani SNS-a, ili da su svi levo orijentisani i ponovo da imamo istu situaciju u smislu podrške. Dakle, ta generacijska razlika postoji, ali ona postaje nebitna ukoliko nema ideološke razlike.

Na kraju, u širem društvenom smislu i dalje se ne može utvrditi koji to delovi društva podržavaju SNS, a koji studente. Ukoliko bismo govorili o sukobu selo–grad, i tu je situacija nejasna, naročito nakon velikih akcija studenata po srpskim selima. Ako pak govorimo o progresivnijim ili konzervativnijim delovima društva, opet ne možemo povući jasnu liniju. Dosta progresivnijih pojedinaca nalazi se u redovima SNS-a, dok je dosta konzervativaca na strani studenata, i obratno.

Slična je situacija i u odnosu na podelu liberali–autoritarci. Ni tu jednostavno ne možemo povući jasnu liniju podele. Ako nema jasne društvene, ekonomske, političke ili ideološke granice između dve grupe, onda je teško govoriti o dve jasno formirane društvene strane koje bi mogle da prerastu u dva suprotstavljena tabora u građanskom ratu.

DOBRO I ZLO NISU POLITIČKE KATEGORIJE

Autor teksta i dalje ostaje zbunjen po pitanju podele „ćaciji“ vs. „blokaderi“. Jasno je da je uključen moral i da pristalice studenata vide „ćacije“ kao moralno iskvarene, nazadne i suštinski loše, dok pristalice SNS-a vide „blokadere“ kao plaćenike koji pokušavaju da Srbiju vrate unazad i, opet, suštinski loše. Međutim, autor teksta zapaža da je sama podela na dobre i loše u svojoj srži apsurdna i nemoguća i da ne može ništa razrešiti, a sigurno ne može dovesti do građanskog rata.

Moralne kategorije kao što su „dobro“ i „loše“ jasne su i moguće kada imamo ratno stanje, te se jedna strana mora okarakterisati kao zla kako bi se podigao moral i time uticalo na ishod rata. Koristiti podelu „dobro protiv zla“ u mirnodopskom stanju, i to bez ikakvih političkih definicija šta je dobro, a šta zlo, samo može dodatno zbuniti stanovništvo neke zemlje i razoriti politički proces kao takav. Dakle, ovde ne govorimo o razaranju demokratskih političkih procesa, već o razaranju političkih procesa kao takvih.

Uvođenjem dobrog i lošeg, normalnog i nenormalnog, ljudskog i neljudskog u politički prostor, razaramo sam politički proces koji ne može da integriše ove termine na vrednosnom nivou. Dobro i loše, ljudski i normalno, ispravno i neispravno nisu političke kategorije niti mogu postati političke kategorije. Ovakva svojevrsna „institucionalizacija“ nepolitičkih kategorija u politici može razgraditi politički proces kao takav, bez toga da pokaže šta je alternativa.

Od razaranja političkih procesa mogu dobiti i strani centri moći, jer se razara legitimitet moći na domaćem terenu, ili čak vojni i bezbednosni krugovi koji svakako ne vode računa o političkim procesima. Dakle, ovde se želi istaći da, iako građanski rat nije moguć jer nemamo adekvatnu podelu društva, može doći do razaranja političkih procesa kao takvih i time otvoriti vrata za nepolitičke oblike delovanja, koji mogu delovati kako iz inostranstva, tako i iz same države, naročito iz bezbednosnih i vojnih krugova.

GRANICA KOJA SE LAKO PRELAZI

Sledeći argument koji govori u prilog tezi jeste relativno lak prelazak iz jedne u drugu grupu, odnosno sa kojom lakoćom neko od „ćacija“ može postati „blokader“ i obratno. Kako pravila nisu jasno definisana i izričito su vezana za podršku ili protivljenje politici Aleksandra Vučića i SNS-a, prelazak je relativno lak i bez nekih većih posledica.

Obe grupe su spremne da „prihvate“ one koji promene mišljenje jer su „spoznali istinu“, iako upravo lakoća prelaska sa jedne na drugu stranu govori o tome koliko se dve grupe zapravo razlikuju. Autor zapaža da tako verovatno čitaoci ovog teksta imaju dosta primera ljudi iz svog okruženja koji poslednje dve godine „menjaju stranu“, odnosno, procenjujući situaciju u društvu, odlučuju da sebe pozicioniraju na stranu koja trenutno izgleda bolje po njih.

Sam ovaj podatak dovoljan je da dovede u pitanje i polarizaciju kao takvu. Ako se granica između dve navodno nepomirljive grupe može relativno lako preći, onda se postavlja pitanje koliko je ta podela zaista duboka i koliko ona predstavlja stvarni društveni sukob, a koliko privremeno političko svrstavanje.

NEMA DRUGE NAORUŽANE STRANE

Na kraju dolazimo do ključnog elementa, a to je kontrola fizičke sile, koja je i dalje pod strogom kontrolom države i nema nikakvih naznaka da bi mogla biti podeljena. Za pravi građanski rat potreban je i oružani sukob, a potrebno je da se sami pripadnici oružanih i bezbednosnih snaga (policija, vojska, bezbednosne službe itd.) podele na dve grupe, do čega ni u jednom trenutku nije došlo, niti postoji izvesnost da će doći.

Naravno, do oružanog sukoba može doći i bez podele unutar aparata fizičke sile, ali bi morao postojati neki faktor unutar društva koji bi makar indirektno govorio o tome, o čemu dosad nema ni tragova. Postoje izuzeci i pojedinci koji su procesuirani od strane državnih organa zbog potencijalnog napada na ustavni poredak i sličnih krivičnih dela, ali organizovanijeg delovanja nije bilo, niti suštinski može biti.

Paradoks koji sprečava ovaj finalni korak jeste to što druga grupa mora biti smatrana drugačijom i time proglašena neprijateljem, a upravo to obe grupe i tvrde. Međutim, vraćajući se ponovo na iste argumente, grupe su veoma slične u političkom, ekonomskom i društvenom smislu, te je bilo kakav oružani sukob teško zamisliv jer, čak i da do njega dođe, ne bi bilo načina da se pripadnici jedne grupe razlikuju od pripadnika druge.

Upravo to dodatno potvrđuje tezu da je građanski rat u Srbiji gotovo nemoguć: imamo dve politički suprotstavljene grupe, ali nemamo dve jasno odvojene društvene zajednice, dve ideološki jasno definisane strane, niti dve organizovane strukture sposobne da vode oružani sukob. Polarizacija zato može biti duboka, tenzije mogu rasti, a fizički sukobi se mogu ponavljati, ali između svega toga i građanskog rata i dalje postoji ogromna razlika.

OD POLARIZACIJE KA PRETPOLITIČKOM STANJU

Srbija nije na putu ka građanskom ratu, već ka nečemu možda manje dramatičnom na prvi pogled, ali dugoročno mnogo opasnijem: beskrajnom političkom ratu bez jasnog fronta, bez jasne ideologije i bez stvarnog političkog ishoda. Dve strane mogu još dugo da se međusobno optužuju za izdaju, da jedna drugoj osporavaju legitimitet i da svaku novu krizu predstavljaju kao konačni obračun. Ali sama polarizacija ne proizvodi građanski rat. Za njega su potrebne organizovane strukture, spremnost na trajno nasilje i raspad institucija koje politički sukob drže u granicama politike.

Problem Srbije je upravo u tome što se sukob uglavnom vodi protiv nekoga, a ne za nešto. Jedna strana svoju legitimnost gradi na otporu drugoj, druga na odbrani od prve, dok između njih ostaje prazan prostor u kojem bi trebalo da postoje jasna ideologija, politički program i predstava o tome kakvo društvo zapravo žele da izgrade. Dok god toga nema, tenzije mogu trajati gotovo u nedogled. Protest će smenjivati protest, izbori izbore, a svaka nova kriza samo će postajati nova epizoda istog sukoba.

Zato se ovaj konflikt neće završiti time što će jedna strana konačno „uništiti“ drugu. Prekinuće se tek kada jedna od njih bude primorana da izađe iz udobnosti čistog negiranja protivnika i da se ideološki profiliše: da kaže šta je, šta brani, šta odbacuje i kakvu Srbiju želi da izgradi. Sve dok toga nema, Srbija će ostati zarobljena u najgoroj vrsti polarizacije — u političkom sukobu koji je dovoljno snažan da društvo deli, ali nedovoljno jasan da ga promeni.

A upravo tu leži najveća opasnost. Ako građani godinama budu gledali kako se politika svodi na sukob, optužbe, izdaju, blokade i borbu za prevlast, a ne na konkurenciju različitih ideja i programa, može biti uništeno ono malo poverenja koje još postoji u sam politički proces. Tada problem više neće biti samo u tome ko će pobediti na sledećim izborima. Problem će biti u tome što će sve veći broj ljudi prestati da veruje da se bilo šta može rešiti politikom.

A društvo koje izgubi veru u politički proces počinje da traži rešenja izvan politike, izvan institucija i izvan pravila. Upravo tako Srbija može trajno biti vraćena u pretpolitičko stanje — u društvo u kojem više nije presudno ko ima bolji program i jači argument, već ko ima jaču grupu, veću lojalnost i veću sposobnost da nametne svoju volju.