Nekoliko meseci pre nego što su u Srbiji počeli studentski protesti, zainteresovao sam se za rad američkog politikologa Džina Šarpa (Gene Sharp) i njegovih 198 metoda nenasilne akcije. Do tada sam, priznajem, imao prilično drugačiju predstavu o tome kako se dolazi do velikih političkih promena. Odrastamo uz istorijske priče u kojima se vlast osvaja ili gubi u sukobima, revolucijama, ratovima i pobunama. Kada se govori o rušenju autoritarnih režima, gotovo po pravilu zamišljamo masu koja probija policijski kordon, zauzima institucije ili se fizički obračunava sa onima koji predstavljaju vlast. I sam sam dugo mislio da u društvima u kojima institucije ne funkcionišu nema mnogo prostora za drugačiju vrstu otpora. Da ljudi, ako zaista žele promenu, u jednom trenutku jednostavno moraju da se pobune, a da pobuna gotovo nužno podrazumeva nasilje.

Šarpova istraživanja su me iznenadila upravo zato što su nudila mnogo širu predstavu o političkoj borbi. Njegovih 198 metoda, prvi put sistematizovanih u knjizi The Politics of Nonviolent Action iz 1973. godine, obuhvataju sve od javnih saopštenja, peticija, protesta, ćutanja, simboličkih gestova i komemoracija do štrajkova, bojkota, građanske neposlušnosti, odbijanja saradnje i nenasilnih intervencija. Naizgled obični postupci, kojima ljudi uskraćuju poslušnost, pokazuju nezadovoljstvo ili privremeno prekidaju uobičajeno funkcionisanje društva, mogu postati ozbiljan izvor političkog pritiska. Šarp nije tvrdio da će svaki mirni protest uspeti. Naprotiv, insistirao je na strategiji, izboru odgovarajućih metoda i razumevanju izvora moći protivnika.

Posebno mi je bilo zanimljivo koliko je takvih primera već postojalo u istoriji. U Indiji je Mahatma Gandi 1930. godine organizovao Marš soli, tokom kojeg su učesnici pešačili do mora kako bi javno prekršili kolonijalne propise o soli. U Poljskoj je pokret Solidarnost izrastao iz radničkih štrajkova i sindikalnog organizovanja, da bi kroz dugotrajan društveni pritisak i pregovore učestvovao u promenama 1989. godine. U Istočnoj Nemačkoj građani su se okupljali na ponedeljkom organizovanim demonstracijama, koje su tokom 1989. prerasle u masovni pokret protiv jednopartijskog režima. U Estoniji, Letoniji i Litvaniji oko dva miliona ljudi formiralo je avgusta iste godine ljudski lanac dug više od šest stotina kilometara, tražeći slobodu i nezavisnost od Sovjetskog Saveza.

Ti događaji nisu bili međusobno identični, niti je nenasilni otpor samostalno objasnio sve političke promene koje su usledile. Međunarodne okolnosti, ekonomske krize, političke odluke i ponašanje institucija takođe su bili važni. Ali su pokazali da masovno političko delovanje može imati mnogo više oblika od fizičkog sukoba.

Čak i u Srbiji postoji istorija koju, čini mi se, nedovoljno razumemo. Kada se pomene 5. oktobar 2000. godine, najčešće se prisećamo zapaljene Skupštine, bagera i sukoba na ulicama Beograda. Mnogo ređe govorimo o godinama organizovanja koje su tome prethodile, studentskim protestima, štrajkovima, lokalnim mrežama aktivista, humoru i kampanjama pokreta Otpor. Istraživačica Janjira Sombatpoonsiri detaljno je pokazala koliko je politička satira imala važnu ulogu u suprotstavljanju Miloševićevom režimu. Smehom, javnim akcijama i upornim organizovanjem aktivisti su pokušavali da razbiju strah i osećaj da je vlast nepobediva.

To je istorija koju imamo gotovo pred sobom, a ipak iz nje često pamtimo samo poslednje, najdramatičnije kadrove.

Onda je došao 1. novembar 2024. godine. Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojem je život izgubilo šesnaest ljudi, pokrenuo je proteste koji će se tokom naredne dve godine proširiti gotovo čitavom Srbijom. Zahtevi za odgovornošću, objavljivanjem dokumentacije i funkcionisanjem institucija postepeno su prerasli u širi društveni pokret. Studenti su blokirali fakultete, građani raskrsnice, organizovani su protestni skupovi, štrajkovi, komemoracije i javni razgovori. Tišina za stradale postala je jedan od najprepoznatljivijih oblika protesta.

Sećam se koliko mi je bilo zanimljivo da neke od tih postupaka posmatram kroz Šarpovu klasifikaciju. Minuti ćutanja odgovarali su simboličkom protestu i političkom žalovanju. Pešačenja od jednog do drugog grada podsećala su na protestne marševe i hodočašća. Blokade su predstavljale oblike nenasilne intervencije, dok su obustave rada i nastave bile povezane sa metodama nesaradnje. Studentski plenumi, javne tribine i razgovori sa građanima otvarali su mogućnost da ljudi koji ranije nisu bili politički aktivni postanu deo zajedničkog delovanja. Ne tvrdim da su studenti sve te postupke preuzeli iz Šarpovih knjiga. Zanimljiva je podudarnost između načina na koji su se organizovali i oblika nenasilnog otpora koje je on decenijama ranije sistematizovao.

A onda je došao 15. mart 2025. godine.

Beograd je bio prepun ljudi. Na ulicama se okupio broj građana kakav Srbija veoma retko viđa. Arhiv javnih skupova procenio je da je na protestu bilo između 275.000 i 325.000 ljudi, uz mogućnost da je stvarni broj bio veći. Procene državnih organa bile su znatno niže. Za ljude koji su tog dana stajali na ulicama, međutim, broj se nije mogao svesti na statistiku. Bio je to trenutak u kojem je nezadovoljstvo dobilo razmere koje je bilo teško ignorisati.

Mislim da su mnogi tada očekivali neposrednu promenu. Možda su zamišljali da je dovoljno okupiti toliko ljudi na jednom mestu i da će vlast, suočena sa takvim pritiskom, morati da odstupi. Kada se to nije dogodilo, pojavilo se razočaranje. Počele su rasprave o tome da li je 15. mart bio neuspeh, da li su studenti propustili priliku i da li je uopšte moguće ostvariti promenu bez radikalnijih postupaka.

I sam razumem zašto je takvo razočaranje nastalo. Kada stotine hiljada ljudi izađu na ulice i ništa se odmah ne promeni, lako je pomisliti da miran protest nema dovoljno snage. Posebno kada se mesecima suočavate sa ignorisanjem zahteva, političkim pritiscima i slučajevima nasilja nad demonstrantima.

Tokom leta 2025. protesti su u pojedinim situacijama zaista prerasli u sukobe. Bilo je napada na policiju, razbijanja stranačkih prostorija i drugih nasilnih incidenata. Istovremeno su organizacije za ljudska prava dokumentovale ozbiljne navode o prekomernoj upotrebi policijske sile, povređivanju i proizvoljnom hapšenju demonstranata. Ni ponašanje policije ni postupci pojedinih učesnika ne mogu se pripisati čitavoj grupi. Ali taj period pokazao je koliko je teško sačuvati nenasilnu disciplinu kada protest traje dugo, a frustracije rastu.

Ne mislim da svaki čovek koji je tada izgubio strpljenje zaslužuje osudu bez razumevanja okolnosti. Ali nisam uveren ni da bi pretvaranje čitavog pokreta u nasilni sukob omogućilo ostvarenje njegovih zahteva. Nasilje sužava prostor za učestvovanje. Stariji ljudi, roditelji sa decom, ljudi koji ne mogu fizički da podnesu sukob i građani koji jednostavno ne žele da povrede drugoga mnogo teže postaju deo takvog otpora.

Upravo me je to podsetilo na istraživanja političkih naučnica Erike Čenovet i Marije Stefan, koje su analizirale velike kampanje otpora između 1900. i 2006. godine. Utvrdile su da su nenasilne kampanje u posmatranom periodu bile više nego dvostruko uspešnije od oružanih. Jedno od ključnih objašnjenja nalazi se u mogućnosti da takvi pokreti okupe mnogo šire i raznovrsnije grupe ljudi. Nenasilje samo po sebi ne garantuje pobedu, ali može omogućiti učestvovanje onima koji u oružanom ili fizičkom sukobu nikada ne bi učestvovali.

Možda je baš to jedna od najvažnijih stvari koje su studenti razumeli tokom narednih meseci.

Nastavili su da idu među ljude. Pešačili su, vozili bicikle, organizovali skupove u manjim mestima, razgovarali sa građanima koji nisu dolazili na velike proteste i nisu nužno pratili studentske objave na društvenim mrežama. Biciklima su stigli čak do Strazbura, a maratonci do Brisela. U Srbiji su razvijali mrežu kontakata koja je postepeno povezivala univerzitetske gradove sa selima, prigradskim naseljima i sredinama koje su u velikim političkim kampanjama često ostajale po strani.

Posebno mi je zanimljiva akcija „Od vrata do vrata“. Reportaža nedeljnika Vreme iz septembra 2026. opisuje kako su studentski timovi obilazili stanove na Novom Beogradu, razgovarali sa građanima, prihvatali odbijanja i nastavljali dalje. Prema podacima iz te reportaže, inicijativa „Student u svakom selu“ prethodno je obišla više od četiri stotine mesta i desetine hiljada domaćinstava.

To ne izgleda naročito revolucionarno kada se poredi sa prizorima mase ispred Skupštine. Nema vatrometa, probijanja kordona niti dramatičnog trenutka koji će postati naslovna fotografija. Postoji osoba koja pritisne zvono, predstavi se i pokuša da razgovara sa nekim ko možda misli potpuno drugačije.

Ali upravo u takvim razgovorima politika može izaći iz zatvorenog kruga ljudi koji se već međusobno slažu. Protest koji ostaje samo među istomišljenicima ima ograničen domet. Kada dođe do ljudi koji nisu sigurni, koji ne veruju političkim organizacijama ili godinama ne izlaze na izbore, otvara se mogućnost da javno nezadovoljstvo preraste u šire društveno učestvovanje.

Ne možemo tvrditi da je upravo kucanje na vrata samo po sebi donelo izbornu pobedu. Za tako precizan zaključak potrebna su ozbiljna istraživanja biračkog ponašanja. Ali možemo videti da je dugotrajan neposredni rad sa građanima postao prepoznatljiv deo studentskog pokreta, a da je na izborima 25. oktobra zabeležena izuzetno velika izlaznost.

Prema preliminarnim rezultatima Republičke izborne komisije od 26. oktobra uveče, Studentska lista osvojila je 2.267.615 glasova, odnosno 52,71 odsto, što bi joj donelo 140 od ukupno 250 poslaničkih mandata. Lista „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“ osvojila je 39,17 odsto i 104 mandata. Rezultati još nisu konačni, ali je već potvrđena velika izborna promena. Posmatračka misija Crte procenila je izlaznost na oko 69 odsto i ukazala na značaj izuzetne mobilizacije birača.

Nema potrebe da ovu pobedu predstavljamo kao čudo. Ona je rezultat mnogo različitih okolnosti: dugotrajnog nezadovoljstva, protesta, organizovanja, političkih odluka, izborne kampanje i izlaska velikog broja građana na birališta. Posmatrači su istovremeno dokumentovali ozbiljne probleme u uslovima izborne utakmice, medijskoj zastupljenosti i izbornom procesu. Ni te okolnosti ne treba izbrisati iz priče zato što je rezultat postao poznat.

Ali za mene je važna jedna druga stvar.

Kada sam pre dve godine čitao Šarpove metode, prvi put sam ozbiljnije pomislio da politička promena ne mora imati oblik koji smo navikli da gledamo u filmovima i istorijskim dokumentarcima. Sada smo imali priliku da posmatramo čitav jedan društveni proces u kojem je ogroman broj ljudi koristio različite, pretežno nenasilne oblike delovanja, istrajavao kroz više faza i na kraju došao do izbornog ishoda koji je donedavno mnogima delovao teško ostvariv.

Naravno da mi se nije dopadalo sve što se tokom te dve godine događalo. Bilo je odluka koje su mi delovale pogrešno, poteza sa kojima se nisam slagao i trenutaka u kojima nisam razumeo šta studenti pokušavaju da postignu. Mislim da takve stvari ne treba prećutkivati ni sada. Nijedan politički pokret nije iznad kritike, a njegova pobeda ne može naknadno učiniti svaku raniju odluku ispravnom.

Ne mislim ni da je jedna izborna pobeda dovoljna da se govori o završenoj demokratskoj promeni. Tek predstoji ono što je često mnogo teže od mobilizacije: rad institucija, odgovornost izabranih predstavnika, zaštita prava političkih protivnika i prihvatanje činjenice da se demokratska pravila moraju primenjivati i onda kada nam njihov rezultat ne odgovara. Ljudi koji su dobili poverenje birača moraće da pokažu kako će ga koristiti. Pravo na kritiku vlasti ne prestaje promenom ljudi koji je obavljaju.

Ipak, postoji razlog zbog kojeg mi je 25. oktobar važan i izvan samog izbornog rezultata.

On me je podsetio koliko smo skloni da potcenimo strpljenje. Živimo u vremenu u kojem gotovo svaka politička rasprava traži trenutni odgovor, trenutno rešenje i trenutnu pobedu. Kada se to ne dogodi, brzo zaključujemo da je pokušaj propao. Posle 15. marta upravo je takva nestrpljivost bila razumljiva. Ali politička borba ne mora biti određena jednim datumom, koliko god on bio važan.

Ponekad je najteži deo nastaviti kada veliki skup prođe, kamere se sklone, ljudi se vrate svakodnevnim obavezama, a institucije ostanu iste.

Studenti su nastavili.

To mi je možda i najveća lekcija čitavog ovog perioda. Da između ćutanja i nasilja postoji ogroman prostor za delovanje koji često ni ne pokušavamo da istražimo. Da postoji mnogo načina da se ospori vlast, pokaže nezadovoljstvo, organizuju ljudi i zatraži odgovornost. Da upornost nije isto što i pasivnost i da nenasilje ne znači da čovek mora mirno prihvatiti nepravdu.

A postoji i nešto zanimljivo u činjenici da su upravo mladi ljudi, koje tako često opisujemo kao nezainteresovane, zavisne od telefona i nesposobne za ozbiljno političko organizovanje, postali pokretačka snaga jednog tako dugotrajnog procesa.

Generaciji Z se mnogo toga pripisivalo. Da ne čita, da nema strpljenja, da ne razume politiku, da joj pažnja traje nekoliko sekundi. I sigurno se o čitavoj generaciji ne može suditi na osnovu jednog pokreta. Ali ono što smo gledali tokom ove dve godine pokazalo je koliko takve generalizacije mogu biti površne. Među tim mladim ljudima bilo je onih koji su prelazili stotine kilometara, organizovali kompleksne akcije, učili kako funkcionišu institucije i pokušavali da razgovaraju sa sugrađanima koji su od njih stariji nekoliko decenija.

I možda će mi upravo to najduže ostati u sećanju.

Ne slika izborne noći, ni procenat glasova, pa čak ni prizori stotina hiljada ljudi na ulicama Beograda. Više me zanima ono što je između tih velikih događaja često prolazilo gotovo neprimećeno. Svi oni kilometri, razgovori, odbijanja, ponovni pokušaji i dani u kojima se naizgled ništa nije menjalo.

Ne znam da li je Srbija 25. oktobra postala bolja država. To se ne može utvrditi dva dana nakon izbora. Ne znam ni koliko će očekivanja koja su nastala tokom protesta biti ispunjeno.

Ali znam da više nemam isti odnos prema nenasilnom otporu kao pre dve godine.

Tada sam pokušavao da razumem kako ljudi uspevaju da menjaju društvo bez nasilne pobune. Danas imam pred sobom iskustvo koje pokazuje koliko daleko može stići uporno, organizovano i široko građansko delovanje, čak i kada se u početku čini da nema realne izglede za uspeh.

Nije svaka promena počela velikim govorom, sukobom ili istorijskom scenom.

Neke su se gradile mnogo sporije, gotovo neprimetno, dok je neko pešačio do sledećeg sela, razgovarao sa komšijom ili ponovo pozvonio na vrata koja prethodnog puta niko nije otvorio.

Možda smo upravo taj deo istorije najčešće zaboravljali.