Gledam snimke protesta iz Albanije. Na ulicama Tirane gore kontejneri, demonstranti pomeraju metalne ograde, razbijaju semafore i bacaju kamenice. Policija odgovara suzavcem, vodenim topovima i palicama. U jednom trenutku požar zahvata i zgradu ministarstva. Ljudi trče, čuje se lomljava, a grad koji je prethodnih meseci bio mesto uglavnom mirnih demonstracija sada izgleda potpuno drugačije.
Onda otvorim komentare na društvenim mrežama.
I dok gledam reakcije, primećujem nešto što mi postaje gotovo podjednako zanimljivo kao ono što se dešava na ulicama. Deo ljudi otvoreno podržava eskalaciju. Razbijanje i paljenje doživljavaju kao trenutak kada su demonstranti konačno odlučili da pokažu snagu. Mirne proteste predstavljaju kao nešto što je iscrpljeno, slabo ili beskorisno. Nasilje, sa druge strane, za njih postaje znak da je stvar konačno ozbiljna.
Ne znam koliko je takvih ljudi među svim građanima koji prate proteste. Komentari koje vidim nisu reprezentativno istraživanje javnog mnjenja. Ali sama pojava zaslužuje pažnju.
Posebno zato što me podseća na reakcije koje smo mogli da vidimo tokom protesta u Srbiji, ali i na prizore iz Nepala prošle godine, kada su nakon policijskog ubijanja demonstranata usledili napadi na državne institucije, paljenje zgrada i obračuni na ulicama.
Sve češće razmišljam o tome koliko je lako podržavati nasilje dok ga posmatramo sa bezbedne udaljenosti. Iz svoje sobe, sa kauča, dok večeramo ili ležimo u krevetu. Gledamo ljude koji rizikuju povrede, hapšenje ili život, a njihov sukob sa državom u našim rukama postaje video koji možemo pogledati, lajkovati, podeliti i nastaviti dalje.
Pitam se koliko bi ljudi koji navijaju za takve scene zaista želelo da učestvuje u njima. Koliko bi njih ostalo na ulici kada bi se prema njima zaleteo policijski kordon? Kada bi nekoliko metara dalje eksplodirala šok-bomba? Kada bi njihov prijatelj bio povređen ili uhapšen?
Moguće je da bi neki ostali. Neki bi se možda i sami uključili u sukob. Ali podrška nasilju preko ekrana ne govori nam pouzdano kako bi se ista osoba ponašala kada bi se našla među demonstrantima.
A ta razlika je mnogo važnija nego što na prvi pogled izgleda.
Kada miran protest više nije dovoljan
Da bismo razumeli šta se danas dešava u Albaniji, potrebno je pogledati šta je prethodilo nasilju.
Protesti nisu počeli razbijanjem semafora.
Prema izveštajima Reutersa i Associated Pressa od 15. oktobra 2026, demonstracije su se razvile iz višemesečnog nezadovoljstva projektom luksuznog turističkog kompleksa na jugu Albanije, povezanim sa investicionom kompanijom koju je osnovao Jared Kushner, zet američkog predsednika Donalda Trumpa. Studentske grupe priključile su se širem pokretu, zahtevajući reforme obrazovanja, bolje uslove studiranja i odgovor na optužbe za korupciju.
Studenti govore i o visokim troškovima života i slabim mogućnostima zapošljavanja. Protesti su se proširili, a zahtev za ostavkom premijera Edija Rame postao je jedna od centralnih političkih poruka.
Rama odbacuje optužbe za korupciju i zahteve za ostavkom. Osudio je napade na javnu imovinu, dok su pojedini demonstranti poručili da su mesecima protestovali mirno, bez rezultata.
Dakle, postoji stvarna politička pozadina. Postoje ljudi koji smatraju da ih vlast ne sluša. Postoji sukob oko zemljišta, razvoja, obrazovanja i načina upravljanja državom.
Kada nekoliko meseci protestuješ i veruješ da institucije ignorišu tvoje zahteve, frustracija može prerasti u bes. To je ljudski razumljivo.
Ali postoji razlika između razumevanja porekla besa i zaključka da je svaka njegova manifestacija politički korisna ili opravdana.
Neko može imati potpuno legitiman razlog za protest, a zatim učiniti nešto što ozbiljno ugrožava drugog čoveka. Isto tako, država može opravdano reagovati na konkretan napad, ali pritom upotrebiti prekomernu silu protiv ljudi koji nisu učestvovali u nasilju.
U Tirani su dokumentovani i napadi na imovinu i sukobi s policijom, ali i policijsko udaranje demonstranata koji beže. Evropska unija pozvala je na proporcionalnu reakciju i izrazila zabrinutost zbog navoda o prekomernoj upotrebi sile.
Sve te činjenice moraju stati u istu priču.
Međutim, na društvenim mrežama često opstane samo jedan kadar. Onaj koji izazove najjaču emociju.
Kako smo postali publika tuđeg rizika
Nasilje je vizuelno privlačno. To možda zvuči neprijatno, ali teško je osporiti da eksplozija, požar ili fizički sukob mnogo brže privlače pažnju nego snimak ljudi koji mirno stoje na trgu i slušaju govor.
Društvene mreže dodatno menjaju način na koji takve događaje doživljavamo.
Kada gledamo protest uživo, vidimo ljude oko sebe. Primećujemo strah, umor, paniku, povrede i pokušaje da se situacija smiri. Moramo da razmišljamo kuda ćemo se pomeriti ako policija krene prema nama. Moramo da donesemo odluku da li ćemo ostati ili otići.
Na telefonu nemamo iste obaveze.
Možemo da želimo nastavak sukoba jer nam je snimak uzbudljiv, a da pritom ne snosimo neposredne posledice te želje.
Psiholog John Suler je još 2004. opisao online disinhibition effect, pojavu zbog koje ljudi na internetu ponekad izražavaju stavove ili se ponašaju znatno slobodnije i intenzivnije nego u neposrednoj komunikaciji. Anonimnost, fizička nevidljivost i odsustvo trenutne reakcije druge osobe mogu smanjiti društvene kočnice.
To ne znači da svaki korisnik interneta postaje agresivniji, niti da su komentari nužno lažni. Ali objašnjava deo razlike između onoga što smo spremni da izgovorimo preko ekrana i onoga što bismo učinili kada bi posledice bile neposredne.
Zato mi je zanimljiva mogućnost da deo publike zapravo uživa u samoj predstavi pobune.
Čovek gleda kako neko razbija ulaz u državnu instituciju i oseća određeno zadovoljstvo. Možda prezire vlast. Možda je godinama nezadovoljan sopstvenim životom. Možda se identifikuje sa demonstrantima. Možda mu snimak predstavlja zamišljenu osvetu za nepravde koje je lično doživeo.
Sve su to moguća objašnjenja. Ne možemo iz komentara jednog čoveka znati koje je tačno.
Ali možemo primetiti koliko se lako politička solidarnost pretvara u navijanje.
A kada protest postane predmet navijanja, ljudi na ulici počinju da se posmatraju kao učesnici utakmice. Od njih se očekuje da budu odlučniji, glasniji i spremniji na sukob.
Problem je što se posledice te utakmice ne završavaju kada ugasimo ekran.
Bes se na internetu nagrađuje
Postoji još jedan razlog zbog kojeg su reakcije na nasilje tako upadljive.
Istraživači sa Yalea i drugih univerziteta analizirali su 12,7 miliona objava na Twitteru, uz dodatne eksperimente, i 2021. pokazali da pozitivne reakcije drugih korisnika mogu povećati verovatnoću da će osoba ponovo javno izražavati moralni gnev.
Jednostavnije rečeno, ako čovek dobije pažnju, lajkove i podršku zbog izrazito besne poruke, raste verovatnoća da će sličnu poruku ponoviti. Ponašanje drugih korisnika takođe oblikuje ono što unutar određene internet zajednice počinjemo da smatramo normalnim.
Druga studija, objavljena 2023. u časopisu Nature Human Behaviour, pokazala je da ljudi na društvenim mrežama često precenjuju koliko su drugi zapravo besni. Iz javno izraženog gneva zaključujemo da postoji mnogo veće neprijateljstvo nego što ga sami autori objava prijavljuju.
Ova istraživanja nisu direktno merila podršku nasilju na protestima. Bave se moralnim gnevom i njegovim izražavanjem. Ipak, pomažu da razumemo okruženje u kojem se oblikuju reakcije na snimke sukoba.
Zamislimo da neko objavi video zapaljenog kontejnera i dobije hiljade pozitivnih reakcija uz komentare koji podržavaju eskalaciju. Sledeći korisnik može steći utisak da većina ljudi želi nasilniji protest. Zatim se pojavljuje još sličnih objava.
Tako nastaje slika javnog raspoloženja koja ne mora imati mnogo veze sa stvarnim stavovima većine građana.
Ponekad čak ni ljudi koji učestvuju u protestu ne žele ono što publika od njih očekuje.
Možda su izašli na ulicu zbog zakona, izbora, korupcije ili odgovornosti institucija. A onda se nađu u situaciji da njihov protest na internetu dobija najviše pažnje tek kada neko zapali kontejner.
Njihovi konkretni zahtevi postaju sporedni.
Ostaje snimak vatre.
Srbija i Nepal: bes ima kontekst, ali i posledice
Srbija je tokom 2025. pokazala koliko se brzo odnos između demonstranata i institucija može pogoršati.
Posle višemesečnih protesta pokrenutih nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, tokom leta došlo je do ozbiljnih sukoba. Reuters je u avgustu beležio bacanje pirotehnike, paljenje kontejnera, napade na policiju i sukobe između protivnika i pristalica vlasti.
Istovremeno, Amnesty International i Civil Rights Defenders dokumentovali su navode o prekomernoj policijskoj sili, prebijanju demonstranata i proizvoljnim hapšenjima. Zahtevali su nezavisne istrage i zaštitu prava na mirno okupljanje.
U takvim okolnostima nije dovoljno reći da je grupa ljudi postala nasilna.
Potrebno je rekonstruisati događaj. Ko je prvi upotrebio silu? Protiv koga? Da li je policija razlikovala ljude koji su napadali od onih koji su mirno protestovali? Da li su demonstranti pokušavali da spreče nasilje unutar svojih redova? Šta se dogodilo pre nego što je snimak počeo?
Na osnovu isečka od petnaest sekundi ne može se odgovorno zaključivati o čitavom protestu.
Primer Nepala iz septembra 2025. još jasnije pokazuje zašto je opasno posmatrati eskalaciju samo kroz spektakl.
Mladi su izašli na ulice zbog korupcije i zabrane društvenih mreža. Policija je 8. septembra otvorila vatru tokom protesta, usmrtivši najmanje 19 ljudi.
Sledećeg dana usledilo je masovno nasilje. Paljene su državne institucije, napadani političari, policijske stanice i drugi objekti. Premijer je podneo ostavku.
Human Rights Watch je u naknadnoj istrazi dokumentovao nezakonitu i nesrazmernu upotrebu sile protiv demonstranata, ali i napade i podmetanje požara tokom drugog dana, u kojima su učestvovali i ljudi koji, prema prikupljenim svedočenjima, nisu nužno bili povezani sa prvobitnim studentskim pokretom.
To je važan detalj.
Kada hiljade ljudi izađu na ulicu, ne možemo svaku osobu koja zapali zgradu automatski poistovetiti sa pokretom koji je organizovao protest.
U Nepalu je bes nakon ubistava demonstranata bio razumljiv. Ipak, razumeti takav bes ne znači prihvatiti da su napadi na škole, medije, pojedince i javne institucije postali legitimni samo zato što je vlast prethodno počinila ozbiljne povrede ljudskih prava.
Naročito je problematično kada se te scene iz drugih zemalja na internetu predstavljaju kao jednostavan recept za političku promenu.
Vlada je pala. Zgrade su gorele. Dakle, nasilje je uspelo.
Takav zaključak preskače gotovo sve što je važno: prethodnu političku krizu, ubistva demonstranata, raspad podrške vlasti, ponašanje bezbednosnih struktura i ono što se dogodilo nakon promene vlade.
Političke promene ne mogu se objasniti samo najdramatičnijim kadrom sa ulice.
Da li je nasilje postalo dokaz hrabrosti?
Jedna od pretpostavki koju vredi dovesti u pitanje jeste da je nasilan demonstrant nužno hrabriji od nenasilnog.
Naravno da fizički sukob s policijom može podrazumevati ogroman rizik. Ali hrabrost se ne meri količinom uništene imovine.
Potrebna je hrabrost da čovek stoji pred policijskim kordonom i odbije da uzvrati udarac. Da nastavi protest nakon hapšenja prijatelja. Da organizuje štrajk uprkos pretnji otkazom. Da javno svedoči o korupciji u instituciji od koje zavisi njegov posao.
Istraživačica Erica Chenoweth sa Harvarda godinama proučava nenasilni otpor. Njeni nalazi pokazuju da masovne nenasilne kampanje često imaju veće mogućnosti za široko učešće i političke promene nego oružani pokreti.
Nenasilni otpor pritom ne podrazumeva pasivno čekanje. Uključuje štrajkove, bojkote, blokade, građansku neposlušnost i druge oblike pritiska koji mogu ozbiljno da poremete normalno funkcionisanje institucija.
U istraživačkom pregledu iz 2023. Chenoweth zaključuje da organizovano oružano nasilje uglavnom smanjuje izglede za uspeh inače nenasilnih pokreta, dok su efekti pojedinačnih i nenaoružanih nasilnih incidenata mnogo složeniji.
Drugo istraživanje, objavljeno 2020. u Journal of Personality and Social Psychology, pokazalo je kroz šest eksperimenata da ekstremne protestne taktike često smanjuju podršku javnosti pokretu. Ljudi su u tim eksperimentima negativnije reagovali na taktike koje su doživljavali kao štetne ili izrazito remetilačke, čak i kada su prethodno podržavali cilj protesta.
To ne znači da se svaka politička promena može ostvariti mirnim protestom ili da istorija ne poznaje pobune u kojima je nasilje igralo važnu ulogu.
Znači da spektakularnost jedne akcije nije pouzdano merilo njene političke korisnosti.
Još manje njenog moralnog opravdanja.
Nasilje ne nastaje u vakuumu
Postoji još jedna zamka koju treba izbeći. Kada vidimo demonstrante koji bacaju kamenje, lako je zaključiti da je masa izgubila razum.
Takvo objašnjenje godinama je bilo popularno u razumevanju kolektivnog ponašanja. Ali savremena socijalna psihologija nudi mnogo složeniju sliku.
Istraživači Stephen Reicher, Clifford Stott i njihove kolege pokazivali su kako nasilje na protestima često nastaje kroz odnos različitih grupa, naročito demonstranata i policije. Način policijskog postupanja može uticati na to kako okupljeni doživljavaju sopstveni identitet, legitimnost institucija i mogućnost mirnog delovanja.
Ako policija tretira čitavu masu kao opasnost zbog postupaka manjeg broja ljudi, takva reakcija može doprineti eskalaciji i približiti nasilnijim grupama ljude koji prethodno nisu podržavali sukob.
Zbog toga je važno razlikovati pojedinačne nasilne postupke od karaktera celog okupljanja.
Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava, u Opštem komentaru broj 37 o pravu na mirno okupljanje, jasno navodi da izolovani nasilni incidenti pojedinih učesnika ne čine automatski celo okupljanje nasilnim.
To je princip koji bi morao biti podjednako važan i policiji i medijima.
Ako deset ljudi baca kamenje, to ne znači da hiljade drugih nemaju pravo da protestuju.
Ali ako policija postupa nezakonito, ni to ne daje automatsko opravdanje svakom nasilnom postupku demonstranata.
Odgovornost mora da se utvrđuje konkretno.
Šta zapravo očekujemo od ljudi na ulici?
Vraćam se snimcima iz Tirane.
Vidim ljude koji beže od suzavca. Vidim vatru i razbijene objekte. Vidim one koji pokušavaju da se probiju kroz policijski kordon. A zatim, na društvenim mrežama, vidim publiku koja sve to procenjuje kroz nekoliko rečenica.
Nekima je previše.
Drugima je konačno dovoljno.
Trećima još nije dovoljno nasilno.
I možda je upravo ova poslednja reakcija najzanimljivija.
Šta znači kada od ljudi koji su izašli na ulicu očekujemo da podnesu sve veći rizik kako bi nama njihov protest izgledao dovoljno ozbiljno?
Da li tada podržavamo njihove političke zahteve ili sopstvenu predstavu o tome kako pobuna treba da izgleda?
Ne treba zaboraviti da demonstranti imaju svoje živote i nakon protesta. Neko se vraća porodici. Neko sutradan radi. Neko rizikuje da izgubi posao. Neko može završiti u bolnici, pritvoru ili pred sudom.
Osoba koja na internetu napiše da demonstranti treba da budu još nasilniji možda će već sutradan gledati sasvim drugu vest.
Čovek koji je povređen na protestu neće tako lako promeniti temu.
I zato mi smeta romantizovanje nasilja, naročito kada dolazi od ljudi koji njegove posledice posmatraju sa distance.
Razumem bes protiv korumpirane vlasti. Razumem frustraciju kada institucije ignorišu građane. Razumem i zašto neko posle višemesečnih neuspešnih protesta počne da sumnja u korisnost mirnih okupljanja.
Ali trenutak u kojem počnemo da uživamo u samom nasilju zaslužuje ozbiljnu pažnju.
Jer tada požar prestaje da bude nešto što pokušavamo da razumemo u kontekstu političke krize. Postaje prizor kojem aplaudiramo.
A čovek koji ga je izazvao prestaje da bude pojedinac čije odluke imaju posledice. Postaje junak našeg kratkog videa.
Možda bismo mnogo drugačije govorili o nasilju kada bismo pre svakog oduševljenog komentara zamislili sebe na mestu onih koji su tamo.
Ne samo sa kamenom u ruci.
Već i među ljudima koji pokušavaju da pobegnu. Među prolaznicima. Među povređenima. Ili među demonstrantima koji su želeli da protestuju mirno, ali su se zatekli usred sukoba koji više ne mogu da kontrolišu.
Politički protest može biti opravdan, bes može biti razumljiv, a reakcija države nezakonita. Nijedna od tih činjenica sama po sebi ne govori da je svako nasilje koje usledi dobro, neophodno ili korisno.
Zato me posle gledanja snimaka iz Albanije sve manje zanima ko je na internetu napisao da demonstranti treba da budu žešći.
Mnogo me više zanima šta ti ljudi zapravo žele da se dogodi kada kamere prestanu da snimaju.
Da se vlast promeni? Da institucije postanu odgovornije? Da građani dobiju bolje uslove života?
Ili da još nešto izgori?
Jer ako nam je za osećaj političke pobede potreban sve dramatičniji snimak nasilja, možda smo počeli da očekujemo od protesta ono što očekujemo od zabave.
Da nas drži pred ekranom.
A neko drugi će morati da živi sa posledicama kada se ekran ugasi.
Komentari