Rimski car Marko Aurelije je u drugom veku nove ere često u tajnosti pisao dnevnik u kojem je beležio svoje misli o životu, pokušavajući da na taj način pomogne sebi u izazovima sa kojima se susreće jedan rimski car. Marko Aurelije je pripadao filozofskoj školi stoicizma, a njegov dnevnik, koji je pisan u tajnosti, danas se smatra jednim od monumentalnih dela antičke filozofije. Preživevši pad Rima i mračni srednji vek, postao je popularan tokom perioda renesanse. Danas je njegov dnevnik poznat pod imenom „Samom sebi“ ili „Meditacije“, u zavisnosti od izdavača. Njegovo delo, kao i sam stoicizam, smatraju se antičkim pretečama škole kognitivno-bihejvioralne terapije (CBT). Ovaj psihoterapijski pristup povezuje misli, emocije i ponašanje, polazeći od pretpostavke da promena načina razmišljanja može uticati i na osećanja i postupke. Cilj ovog pristupa jeste prepoznati negativne ili iskrivljene obrasce mišljenja i zameniti ih realnijim i funkcionalnijim načinima razmišljanja i ponašanja.

Marko Aurelije je, prema istorijskim zapisima o njemu, svakako uspevao da kontroliše svoje emocije i da im se ne prepusti, već da ih prilagodi, ukroti i na kraju promeni svoje ponašanje. Ovaj državnik ostao je upamćen po izgradnji javnih servisa, poput bolnica i sirotišta širom Carstva, oslobađanju robova, kao i uvođenju planiranja državnog budžeta i usvajanju završnog računa za državni budžet za prethodnu godinu. Oslobađanje robova u robovlasničkom sistemu svakako je čin vredan pohvale, dok je njegov doprinos državnim finansijama nemerljiv. Moderne države počeće da usvajaju budžete i završne račune tek krajem 19. i početkom 20. veka. Dakle, doprinos Marka Aurelija humanijem razumevanju države je nemerljiv, a rečenice iz njegovog tajnog dnevnika i danas se citiraju, skoro dva milenijuma nakon što su napisane.

Jedna od tih rečenica ima veze sa temom ove analize, a ona glasi: „Ne gubi više vreme raspravljajući o tome kakav bi dobar čovek trebalo da bude. Budi takav čovek.“

Ova rečenica, iako deluje veoma jednostavno, logički je ispravna i nosi sa sobom duboku filozofiju. Ona stavlja delanje ispred reči i objašnjava jednu veliku zabludu savremenog čoveka. Ukoliko bismo je uprostili, zvučala bi: „Ne govori da si dobar čovek, budi dobar čovek.“

Ukoliko bismo je iskoristili za našu temu, zvučala bi: „Ne govori da si normalan čovek, budi normalan čovek.“

Normalnost nema potrebu da se reklamira – jednostavno se biva normalnim. Ukoliko neko uporno tvrdi da je normalan, vrlo često je istina upravo suprotna toj tvrdnji. Ili se iza takve tvrdnje krije neka manipulativna namera, ili su, ponekad, prisutni i manipulacija i nenormalnost.

Normalnost je upravo ono na šta sada pokušava da se pozove Sandžačka demokratska partija.

Pre analize samog slogana, posvetićemo malo pažnje trenutnoj političkoj situaciji vezanoj za SDP i Rasima Ljajića. Previranja na domaćoj političkoj sceni, tačnije dešavanja vezana za trenutno najjaču i najuticajniju bošnjačku političku partiju – Sandžačku demokratsku partiju – i dalje traju. Bošnjačke stranke su odlučile da izađu zasebno na parlamentarne izbore, što je autor ovog teksta zaključio u ranijim tekstovima. Jednostavno, objedinjavanjem u jednu listu sve bi liste izgubile.

Međutim, situacija se sada zakomplikovala jer su SDA i SPP odlučile da izađu same na parlamentarne izbore, dok je SDP najavio da će izaći sa Crnogorskom demokratskom partijom. Ovo sve prati dosta medijskih izveštaja o tome da je Rasim Ljajić kreirao fiktivnu crnogorsku manjinsku listu, jer se aktivista njegove bivše stranke, SDPS-a, Ratko Minić pojavljuje kao zastupnik CDP-a, koji je upisan u registar političkih stranaka pre desetak dana. Ovime se potvrđuju i tvrdnje autora ovog teksta da će Ljajić posegnuti za biračima SDPS-a koji se nalaze van teritorije Sandžaka, a CDP mu sada kreira paravan kako bi izgledalo da su glasovi van Sandžaka zapravo glasovi Crnogoraca.

Istinu o tome da li će Crnogorci glasati za tu listu možemo videti kada izađu rezultati parlamentarnih izbora. Ukoliko lista SDP-CDP bude u nekoj opštini imala određen broj glasova, taj broj glasova morao bi biti jednak ili manji od broja Crnogoraca koji su se popisali da žive na teritoriji te opštine. Dakle, ako CDP nije fiktivna stranka, od nekih 20 hiljada Crnogoraca koji žive u Srbiji lista SDP-CDP trebalo bi da uzme do 4 hiljade glasova iz Vrbasa i do 5 hiljada glasova iz Beograda. Ukoliko lista SDP-CDP ne bude imala jaku podršku u Vrbasu, u mestu koje se smatra nezvaničnom prestonicom crnogorske zajednice, onda će biti jasno da je zapravo CDP sama po sebi fiktivna stranka.

Interesantno je da je inače postojeća Crnogorska partija odlučila da ne učestvuje na izborima, već je pozvala Crnogorce u Srbiji da glasaju za Studentsku listu. Iako sva ova dešavanja oko registracije CDP-a ne predstavljaju krivično delo, jer je izražavanje nacionalne pripadnosti u Republici Srbiji slobodno i ne možemo krivično goniti nekoga ako tvrdi da jeste ili nije pripadnik neke nacionalne pripadnosti, ODIHR, odnosno Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava OEBS-a, izdala je za naredne izbore u Srbiji preporuke, a jedna od njih upravo se tiče manjinskih lista. ODIHR je uvideo zloupotrebu manjinskih lista i izdao preporuke za ukidanje ove prakse. Iako formalno CDP ispunjava preporuke ODIHR-a, može se govoriti o suštinskoj zloupotrebi manjinskih lista.

Dalje, ovakva situacija je pravno sporna i zbog člana 15. Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope, koji obavezuje države da stvore uslove za efikasno učešće pripadnika nacionalnih manjina u kulturnom, društvenom i ekonomskom životu, kao i u javnim poslovima, naročito onim koji ih se tiču. Kada fiktivna lista uđe u parlament glasovima većinskog naroda, ona uzurpira, odnosno otima,

poslanička mesta koja su po duhu zakona rezervisana za stvarne predstavnike manjina. Na taj način se autentične manjine marginalizuju, a njihovo pravo na efikasno političko učešće biva potpuno obesmišljeno. Ovime bi se povredilo pravo crnogorske manjine da bude zastupljena u Skupštini Srbije, te bi se predstavnici, na primer, Crnogorske partije mogli obratiti nadležnom sudu u Srbiji povodom kršenja ove konvencije, jer je Srbija potpisnica ovog dokumenta, te je njegov sadržaj deo domaćeg pravnog poretka.

Dalje, ako se utvrdi da je CDP fiktivna lista, krši se i Kodeks dobre prakse u izbornim pitanjima Venecijanske komisije (Evropske komisije za demokratiju putem prava), koji predstavlja ključni referentni dokument i skup evropskih izbornih standarda, usvojen 2002. godine. Kada politička mašinerija jedne partije svesno preusmeri deo svog glasačkog tela na fiktivnu manjinsku listu, dolazi do izvrtanja volje birača i narušavanja principa političkog pluralizma. Venecijanska komisija u svojim mišljenjima naglašava da pravila o predstavljanju manjina ne smeju postati prostor za zloupotrebu i manipulaciju izbornim rezultatom. Dakle, može se razmisliti i obraćanju međunarodnim organizacijama o kršenju ovog kodeksa.

Na kraju, osnivanje fiktivne liste u potpunosti je suprotno preporukama Evropske unije o izbornim zakonima u Srbiji. U novijim izveštajima, uključujući Izveštaj Evropske komisije za Srbiju za 2025. godinu, EU izražava zabrinutost zbog pojave pro forma, odnosno fiktivnog, manjinskog predstavljanja. Komisija direktno ukazuje da pojedine manjinske liste i saveti padaju pod političku kontrolu vladajuće većine, čime gube svoju osnovnu ulogu zaštite manjinskih prava. EU i ODIHR su i zbog toga direktno preporučili da RIK ne sme da donosi odluke naprečac ili politički, već zakon mora jasno da definiše šta čini jednu listu manjinskom – na primer, istorijski kontinuitet delovanja stranke, program usmeren na prava te specifične manjine i povezanost kandidata sa zajednicom. Sve je ovo sporno u slučaju Crnogorske demokratske partije. Takođe, preporučeno je da se pri dodeljivanju statusa manjinske liste konsultuju zvanični nacionalni saveti nacionalnih manjina, kako bi same zajednice dale mišljenje o tome da li ih ta politička grupacija zaista predstavlja ili je reč o političkom inženjeringu. Ove preporuke Srbija je ignorisala i nastavila raniju praksu koju je, prema medijskim navodima, iskoristio i Rasim Ljajić, te osnovao fiktivnu stranku crnogorske nacionalne manjine sa ciljem da pokupi glasače SDPS-a van Sandžaka i time formalno ne prekrši legitimnost manjinskog predstavljanja. Rezultati izbora će pokazati da li je lista SDP-CDP dobijala glasove u sredinama u kojima, prema poslednjem popisu, žive etnički Crnogorci. Dakle, cela lista SDP-CDP je u pravnom smislu „na klizavom terenu“ i moguće je da dođe do ozbiljnih povreda zakona. Najzanimljivije od svega jeste to što stranka koja se često pozivala na epitet „evropska“ (SDP), sada transparentno ide protiv preporuka Evropske unije.

Vraćajući se temi normalnosti i korišćenja slogana poput „Vr(ij)eme je za normalnost“, „Normalno“, „Ispravno“, „Ljudski“ i slično, dolazimo do problema sa početka teksta. Jasno je da je ovo pozicija ekstremnog centra, odnosno sredine koja pošto-poto pokušava sebe da postavi u sredinu političkog spektra i predstavi kao jedini racionalan i ispravan izbor, a samim tim i kao normalan. Ovde dolazi do svojevrsne manipulacije: „normalno“ se podrazumeva, dok sve ostalo postaje ekstremno, radikalno i „nenormalno“.

Pitanje je, međutim, u odnosu na šta je SDP zapravo „normalna“ opcija? Da li je normalna i umerena opcija između SNS-a i Studentske liste? SDP je u koaliciji sa SNS-om na državnom i lokalnom nivou već duže od decenije. Sa druge strane, SDP je aktivno sarađivao i sa studentskim pokretom, što je bilo vidljivo 12. aprila 2025. godine, kada bez podrške SDP-a, Rasima Ljajića ili njegovog ministra u Vladi Srbije održavanje studentskog protesta u Pazaru verovatno ne bi bilo moguće. Osnovne i srednje škole, čiji su direktori iz SDP-a, bile su otvorene za studente, a postojale su i tvrdnje da su usluge poput mobilnih toaleta zapravo bile deo podrške SDP-a organizaciji skupa. Kao svojevrsna potvrda takvog odnosa može se posmatrati i kašnjenje republičkih transfera Novom Pazaru prošle godine, što je u javnosti tumačeno kao svojevrsna „osveta“ SNS-a SDP-u zbog podrške studentima i koketiranja sa Studentskom listom.

Dodatno, Boban Stojanović, istraživač koji je angažovan na nekoliko projekata Ministarstva turizma i omladine (na čijem je čelu Husein Memić, kadar SDP-a), a koji je i sam blizak Studentskoj listi, više puta je naglašavao da studenti moraju imati u vidu SDP i Rasima Ljajića ukoliko žele da pobede, i rekao, parafraziram, „da tamo gde je Rasim Ljajić, tu je i pobeda“.

Dakle, zašto su SDP i Rasim Ljajić umerenost i sredina između SNS-a i Studentske liste kada oni itekako sarađuju sa oba aktera? Zašto se normalnim i umerenim smatraju saradnja sa SNS-om i „političko koketiranje“ sa Studentskom listom? Zar to zapravo nije odlika prilagođavanja svakom sistemu, odnosno predanosti sopstvenom interesu i odsustva jasnih principa? Zašto se umerenost i normalnost mešaju sa neprincipijelnim koalicijama?

Umerenost i normalnost podrazumevaju stavove koji mire i smanjuju polarizaciju, a ne političko pozicioniranje prema svakome ko u jednom društvu ima moć i vlast. Dalje, da li se smatra da je SDP sredina i normalnost između SDA i SPP-a, odnosno da su te dve opcije automatski nenormalne? SDP je bila u koaliciji sa SDA na lokalnom i državnom nivou, sada su u koaliciji u BNV-u, a SDP je u koaliciji i sa SPP-om na državnom nivou. Da li su SDA i SPP sada nenormalne ili to postaju početkom izborne kampanje? Da li je svako ko je van SDP-a nenormalan, radikalan i ekstreman, a jedino SDP garantuje normalnost i umerenost?

Sledeća stvar je sam slogan koji govori da je došlo „vr(ij)eme za normalnost“. SDP je na vlasti u Novom Pazaru skoro 20 godina, a na državnom nivou više od 25 godina. Da li su to sve bila nenormalna vremena, pa je sada konačno došlo vreme za normalnost? Zašto je SDP učestvovala u nečemu što je sada, prema sopstvenom sloganu, očigledno bilo nenormalno? I najbitnije pitanje: da li slogan podrazumeva promenu?

Logički posmatrano, slogan bi trebalo da predstavlja neku vrednost ili ideal za koji se stranka zalaže. A pošto se normalnost tek sada pojavljuje kao politička poruka i tek u ovom izbornom ciklusu, da li to znači da je sve ostalo u čemu su SDP ili SDPS učestvovale bilo nenormalno? Da li su studenti ludi ili je lud SNS? Ko je tu lud, pa SDP sada donosi normalnost.

Na samom kraju dolazimo do samog početka ovog teksta – otkud potreba da se reklamira normalnost? Da li je to dokaz da ta politička stranka mora druge da ubedi da je normalna, jer normalni ljudi ne moraju da plaćaju reklame da bi uveravali druge da su normalni, već jednostavno bivaju normalni?

Upravo sada dolazimo do same srži, odnosno patologije normalnosti, kako je ova pojava nazvana u naslovu. Ako bismo uzeli istoriju delovanja SDP-a i Rasima Ljajića, pronašli bismo mnogo toga, ali teško da bismo pronašli upravo ono što se danas reklamira kao normalnost. Napravljeno je bezbroj kompromisa, sarađivalo se sa svima i svakim kako bi se očuvala vlast, a funkcioneri SDP-a bili su hapšeni i optuživani za korupciju, trgovinu uticajem, kao i zloupotrebu položaja.

Vlast SDP-a u Novom Pazaru godinama je bila predmet optužbi opozicije, građanskih i drugih aktivista za korupciju i zloupotrebu javnih resursa, nepravilnosti na izborima, političke pritiske i kontrolu lokalnog političkog prostora. Tokom 2025. godine, naročito u kontekstu studentskih protesta i političkih tenzija, aktivisti i opozicioni predstavnici optuživali su gradsku vlast za pritiske na neistomišljenike i pokušaje kontrole opozicionog i građanskog delovanja, dok je SDP takve optužbe odbacivao i tvrdio da se radi o pokušajima destabilizacije grada. Ovakve vrste optužbi, čak i kada nisu tačne, daleko su od slike normalnosti koja se danas reklamira.

Upravo ovde stupa na scenu jedan specifičan poremećaj – anosognozija. To je, pre svega, neurološki poremećaj koji se ogleda u potpunom nedostatku svesti o sopstvenoj bolesti, deficitu ili zdravstvenom problemu. Osoba koja pati od ovog stanja iskreno veruje da je potpuno zdrava, uprkos očiglednim medicinskim dokazima ili fizičkim ograničenjima. Ovo stanje suštinski se razlikuje od svesnog poricanja, odnosno odbrambenog mehanizma psihe, jer pacijentov mozak, usled fizičkog oštećenja, doslovno nije u stanju da registruje da nešto nije u redu.

Iako autor ovog teksta nije ni psiholog ni psihijatar, zarad potrebe analize može se napraviti jedna metaforična paralela: SDP, Rasim Ljajić, a naročito oni koji su osmislili novi slogan, možda pate od svojevrsne političke anosognozije – potpune nesvesnosti o sopstvenom političkom poremećaju – pa imaju potrebu da druge ubeđuju da su potpuno normalni i zdravi. Jedino bi takva politička „anosognozija“, naravno u metaforičkom smislu, mogla da objasni ovakav slogan, a da ne pretpostavimo da je osmišljen iz manipulativnih ili malicioznih pobuda kako bi se javnost ubedila da je SDP jedina „ispravna“ ili „normalna“ opcija.

Nedavno se počeo pojavljivati i drugi slogan, a to je onaj koji nosi sličnu poruku – „ljudski“. Dakle, poruka bi mogla da se čita tako da jedino SDP i Rasim Ljajić imaju ljudski pristup politici, dok su ostali, valjda, zveri, životinje ili se jednostavno ne ponašaju dovoljno ljudski.

Ovde već nije reč ni o kakvoj patologiji, već o političkoj manipulaciji kojom se ova politička opcija pokušava humanizovati. Jer su itekako svesni da su, nakon gotovo 20 godina vlasti, prilično demonizovani – naravno, dobrim delom i sopstvenom zaslugom.

U konačnici, možda je upravo u tome najveća ironija ovog slogana: što se više SDP trudi da objasni da je normalan i ljudski, to više pokazuje koliko mu je važno da se zaboravi ono što je rađeno. Posle dvadeset godina političke vlasti, normalnost se više ne dokazuje bilbordom, niti se ljudskost štampa velikim slovima. Ona se dokazuje onim što ostane iza vas kada skinete plakate, ugasite reklame i uklonite slogane. A tada ostaju odluke, kompromisi, savezništva, način na koji ste tretirali političke protivnike, odnos prema institucijama i odgovornost za ono što se radilo dok ste bili na vlasti. Slogan može da promeni reči, ali ne može da promeni političku biografiju.

Zato „normalni“ i „ljudski“ u ovom slučaju mnogo više liče na pokušaj političkog rebrendiranja nego na opis stvarnosti. Kada stranka posle toliko godina vlasti mora građanima da objašnjava da je normalna, a zatim da ih uverava i da je ljudska, pitanje više nije zašto to govori, nego zašto ima potrebu da to govori baš sada.

Možda zato što zna da je sopstvenu političku prošlost sve teže braniti činjenicama, pa je najlakše ponuditi novu etiketu. Ali postoji jedan problem sa tim marketingom: građani nisu dužni da veruju sloganu kada imaju dvadeset godina iskustva. Normalnost se ne reklamira. Ljudskost se ne brendira. I nijedan bilbord ne može da opere političku prošlost. Politička stranka nije ono što kaže da jeste, već ono što je pokazala da jeste. A nijedan slogan, koliko god bio dobro osmišljen, ne može promeniti tu činjenicu.