Studentski pokret u Srbiji, odnosno Studentska lista, već se duže vreme proglašavaju izdajnicima, „ustašama“, „boljševicima“, „stranim plaćenicima“, kao i snagama koje će „Srbiju podrediti interesima Zapada i NATO pakta“. Činjenica je da se Studentska lista optužuje za izdaju, za delovanje protiv sopstvenog naroda, za „liberalne vrednosti“, ali istovremeno i za komunističko delovanje, odnosno proglašava se ekstremno levom grupacijom.

Mora se primetiti velika sličnost između delovanja provladinih medija danas i nacističke propagande tokom 30-ih godina prošlog veka. Slično kao u slučaju provladinih medija u Srbiji, neprijatelji su gotovo svi, osim SNS-a i neprikosnovenog vođe Aleksandra Vučića. Nacistička propaganda je tada istovremeno napadala liberalni Zapad, komuniste i one koje je proglašavala izdajnicima nemačkog naroda; današnji provladini mediji u Srbiji sličnu matricu primenjuju prema studentima — jednom ih predstavljaju kao rušitelje države, drugi put kao ekstremiste, strane plaćenike ili instrumente spoljnog uticaja.

KAKO JE STUDENTSKI POKRET ZAOBIŠAO EKONOMSKU LEVICU

Autor izražava određenu dozu razumevanja zašto studenti odbijaju da prihvate neke ideološke matrice, poput evropskih integracija, ulaska u NATO alijansu, uvođenja sankcija Rusiji, priznavanja Kosova, pitanja genocida u Srebrenici ili drugih tema koje su osetljive za većinu pripadnika srpskog naroda. Međutim, ostaje misterija zašto se istovremeno odbija prihvatiti levi narativ u njegovom ekonomskom smislu, koji suštinski ima veliku podršku među građanima Srbije.

Ovde se autor ograđuje od ideološkog opredeljivanja u vezi sa pitanjima poput evropskih integracija Srbije. On ne opravdava takvu odluku studentskog pokreta, već pokušava da je razume. Jednostavno, velika većina građana Srbije u političkom i vrednosnom smislu zastupa desne stavove i bilo koji pokret koji bi bio zasnovan na suprotnim vrednostima verovatno bi bio osuđen na neuspeh.

Međutim, upravo zato se postavlja pitanje zašto se odbija prihvatiti ono što većina građana, bez obzira na svoja politička i vrednosna opredeljenja, u ekonomskom smislu već podržava. Iako je većina stanovništva u političkom i vrednosnom smislu desno orijentisana, u ekonomskom smislu građani Srbije u velikoj meri podržavaju ideje koje se tradicionalno vezuju za levicu: snažno javno zdravstvo i školstvo, bolji položaj radnika, veća radnička prava, kao i dostupnije i jeftinije kirije i stanove.

Zato ostaje nejasno zbog čega studentski pokret nije pokušao da ove ideje ugradi u svoj program. Ako je cilj bio da se izgradi pokret koji ima širu društvenu podršku, upravo bi ekonomske teme mogle predstavljati prostor u kojem bi se prevazišle postojeće političke i vrednosne podele. Odbacivanje levog ekonomskog programa, dakle, nije samo ideološka odluka — ono je i propuštena prilika da se veliki broj građana mobiliše oko pitanja koja neposredno određuju njihov svakodnevni život.

STUDENTSKI POKRET I KRAJ PROSTORA ZA NOVU LEVICU

Naprotiv, studentski pokret je izabrao da u ekonomskom smislu ponudi centrističke stavove, odnosno relativno ublaženu verziju neliberalne ekonomije, uz nezavisno pravosuđe i sistem koji bi trebalo da zaustavi korupciju. Jedino što se može konstatovati jeste da je negde unutar procesa odlučivanja u studentskom pokretu neoliberalni koncept odneo prevagu. Autor teksta pretpostavlja da je to možda urađeno iz „straha da studentski pokret ne bude proglašen komunističkim“, ali je izbacivanje levih politika istovremeno značilo i izbacivanje leve ekonomske politike.

Nakon skoro dve godine studentskog pokreta, jedino što se može zaključiti jeste da je reč o svesnoj i namernoj odluci, a ne o slučajnosti ili nenamernom izostavljanju leve ekonomske politike, koja je pritom veoma popularna među građanima Srbije.

Problem sa ovakvom odlukom jeste u tome što ona može imati dugoročne posledice po mogućnost stvaranja levičarskih pokreta u budućnosti, ali i doprineti svojevrsnoj „institucionalizaciji centrističke politike ili politike desnog centra“ kao jedine opcije koja može da zaustavi SNS ili neku buduću desnu i populističku stranku u Srbiji.

U tom kontekstu, cilj ovog teksta jeste da analizira kako je studentski pokret zauzeo prostor koji je mogao pripasti stvaranju autentičnog levičarskog pokreta, ali i kako je, možda upravo zbog toga, dodatno suzio mogućnost njegovog nastanka u budućnosti.

DIREKTNA DEMOKRATIJA BEZ EKONOMSKE DEMOKRATIJE

Prva stavka koju je bitno pomenuti u ovoj analizi jeste vraćanje direktne demokratije u politički život Srbije. Kolektivni sistem odlučivanja, plenumi i horizontalna organizacija odlučivanja nisu viđeni u Srbiji od ukidanja samoupravnog sistema 1990. godine. Nakon 36 godina, u politički život ponovo se vraćaju plenumi, zborovi, ali i delegiranje kao oblik političkog procesa. Vraćanje ovih formi odlučivanja u javni život Srbije dramatično je promenilo političku scenu. Zbog toga su razumljiva čuđenja građana, političkih stranaka i šire javnosti, kao i njihova zbunjenost načinom delovanja studentskog pokreta. Predstavnička i liderska demokratija u kojoj živimo već 36 godina jednostavno ne razume direktnu demokratiju kao takvu, pa postaju logična brojna pitanja koja su postavljana studentskom pokretu: ko je glavni, ko odlučuje, zašto nema lidera i slično.

Poznavaocima delegatskog sistema iz perioda samoupravljanja u SFRJ jasno je zašto predstavnici studenata ne mogu govoriti u svoje ime i zašto ne mogu odstupati od politike koja je usvojena na plenumu i za koju je „delegat“ ovlašćen da govori. U klasičnoj predstavničkoj demokratiji, predstavnici političkih partija iznose stavove svojih partija, ali mogu i relativno nezavisno da deluju, odnosno da utiču na stavove partije tako što će u javnosti iznositi sopstvene stavove. U delegatskom sistemu, međutim, delegat govori isključivo o stavovima za koje ga je ovlastila „delegacija“ koja ga delegira u više organe vlasti. Slično tome, u plenumskoj ili direktnoj demokratiji, predstavnici studenata ne mogu govoriti ništa drugo osim onoga što je usaglašeno na plenumu koji je odredio predstavnika i dao mu mandat da govori.

Ova radikalna forma demokratije, koja je daleko više participativna nego predstavnička, svakako je donela jednu vrstu „osveženja“ na ustajalu političku scenu Srbije. Direktne forme demokratije, delegiranje tema i kandidata, kao i kolektivno odlučivanje, tradicionalno se vezuju za leve pokrete, pokrete demokratskog socijalizma ili čak socijalističke forme uređenja, poput sistema radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji.

Jedina stvar koja je izostala, možda i ključna, jeste to što studenti nikada nisu pozvali niti upućivali na formiranje zborova ili saveta radnika unutar privrednih društava. Iako je bilo poziva na generalni štrajk, studentski pokret se nikada nije ozbiljnije okrenuo ka radničkim zborovima, niti ka nekoj vrsti ekonomske demokratije, odnosno uključivanju radnika i privrede u sopstvene forme protesta protiv vladajućeg režima u Srbiji.

Upravo ovde postaje jasno da su leve forme demokratije sa visokim nivoom participacije zapravo samo okvir koji nije popunjen levim ekonomskim temama, već neoliberalnom i centrističkom politikom. Iako je sam sistem odlučivanja, uslovno govoreći, levičarski, odnosno zasnovan na visokom nivou participacije, sadržaj je u političkom smislu ostao desno orijentisan, dok je u ekonomskom smislu ostao neoliberalni ili centristički.

DSS BEZ KOŠTUNICE: IDEOLOŠKI PROFIL STUDENTSKOG POKRETA

U širem društvenom smislu, studentski pokret ima najviše odlika komunitarizma. Radi potrebe preciznijeg definisanja, ovde ćemo napraviti razliku između kolektivizma, komunitarizma i komunizma. Kolektivizam, komunitarizam i komunizam nisu isto, iako polaze od ideje da čovek nije potpuno izolovan pojedinac.

Kolektivizam stavlja kolektiv — naciju, klasu, versku ili drugu zajednicu — ispred ili iznad individualnog interesa, pa pojedinca posmatra pre svega kao deo šire celine. Komunitarizam naglašava značaj konkretne zajednice, zajedničkih vrednosti, međusobne odgovornosti i pripadnosti, ali ne zahteva ukidanje individualnih prava, privatne svojine ili liberalne demokratije. Komunizam, za razliku od toga, predstavlja konkretnu ekonomsku i političku ideologiju zasnovanu pre svega na kritici klasnih odnosa, privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i kapitalističke ekonomije, sa ciljem stvaranja besklasnog društva.

Zato kolektivizam može biti i nacionalistički i komunistički, komunitarizam može biti i konzervativan i progresivan, dok je komunizam mnogo uži i istorijski određen pojam. Drugim rečima: kolektivizam govori o odnosu pojedinca i kolektiva, komunitarizam o odnosu pojedinca i zajednice, a komunizam o klasama, vlasništvu i ekonomskom poretku.

Dakle, u ideološkom smislu, studentski pokret se približno može definisati kao vrsta konzervativnog komunitarizma. Jako je naglašeno pripadništvo zajednici, ali sadržaj nije progresivan, već konzervativan, odnosno teži da zadrži postojeće društvene, a naročito ekonomske odnose. Pokret je istovremeno legalistički, skeptičan je prema EU, smatra Kosovo delom Srbije i protivi se uvođenju sankcija Rusiji.

U ideološkom smislu, on je idealističko-legalistički, jer je legalizam, odnosno insistiranje na poštovanju pravila i institucija, praktično pretvoren u ideologiju. U društvenom smislu, pokret pripada tipu konzervativnog komunitarizma, a u ekonomskom smislu je neoliberalni, sa određenim elementima socijalne države. Kako je ideološki desno orijentisan, u ekonomskom smislu možemo govoriti i o određenim elementima hrišćanske socijalne demokratije.

Nakon ove relativno kratke analize, studentski pokret je po stavovima koje zastupa najbliži Demokratskoj stranci Srbije iz perioda kada je njen predsednik bio Vojislav Koštunica. Dakle, iako koristi direktnu demokratiju, plenume i neke elemente delegatskog sistema, studentski pokret je ispunjen desnim sadržajem, kako u političkom, tako i u ekonomskom smislu.

LEVE METODE, NEOLIBERALNI ISHOD

Dalje, bitno je naglasiti da je metodama direktne demokratije zauzet prostor koji je bilo moguće popuniti levičarskim pokretom, ali je ishod plenuma i direktne demokratije jedan umereno desni pokret. Samim tim, ovo je dokaz da levičarske forme participacije ne proizvode automatski levičarsku politiku. Plenumi, direktno odlučivanje i horizontalna organizacija mogu biti samo metode; sadržaj određuju vrednosti i politički ciljevi. Ako se u levičarske metode participacije ubace desni sadržaji, neminovno je da i proizvod bude desni.

Ovde se javlja izvesna mogućnost da će ishod ovih modela participacije dovesti do njihovog uništenja onog trenutka kada neko pokuša da delegira teme leve ekonomije. Ako bismo se vodili principima dijalektičkog materijalizma, pri samom uvođenju klasnih i ekonomskih odnosa u diskusije, sam pokret će verovatno početi da zastupa leve ideje i u političkom smislu — osuditi rusku agresiju na Ukrajinu, osuditi genocid u Gazi, priznati genocid u Srebrenici itd. — i time verovatno izgubiti podršku među građanima.

Upravo iz ovih razloga, autor izražava sumnju da unutar pokreta postoji neko ko shvata tu opasnost i upravo zbog toga ne dopušta da ekonomski i klasni odnosi postanu tema plenuma unutar studentskog pokreta. Međutim, na ovaj način se zatvara prostor za delovanje levičarskog pokreta, makar u ekonomskom smislu, i time društvo ostaje uskraćeno za tu političku opciju i „osuđeno“ na neku vrstu neoliberalne ili ublažene neoliberalne ekonomije. Ovime se sprečava i mogućnost jače socijalne politike, a kamoli izgradnje socijalne države koja bi bila podrška najsiromašnijim slojevima stanovništva.

Dodajmo da, ako se politički pokret odrekao klasnog pitanja i ekonomske demokratije, direktna demokratija lako ostaje bez društvenog sadržaja. Ko odlučuje postaje važnije od toga o čemu i u čijem interesu se odlučuje. Tako se u društvu etablira mišljenje da ekonomski model nema alternativu i da jedino možemo imati „pravičnije društvo“, „borbu protiv korupcije“ i jako i nezavisno pravosuđe.

Ali čak i sa snažnim i nezavisnim pravosuđem i snažnim demokratskim institucijama, uz neoliberalni ekonomski model, i dalje ćemo imati gomilanje bogatstva u rukama šačice ljudi, dok će većina raditi naporno, a živeti relativno loše. Dobar primer za to su SAD, koje, iako imaju snažnu političku demokratiju, nemaju razvijenu svest o ekonomskoj demokratiji. Dve najjače stranke su, zapravo, u ekonomskom smislu veoma slične, jer nijedna ne dovodi u pitanje postojeći ekonomski sistem. SAD jesu država sa razvijenom političkom demokratijom, ali istovremeno i država sa velikim ekonomskim nejednakostima i značajnim razlikama u prihodima. Ovakva situacija itekako utiče na društvo, pa imamo stalne napetosti, veliki stepen rasizma i rašireno nasilje.

Sve ovo je proizvod raširenog verovanja u ekonomiju „trickle-down“. Ovaj ekonomski pristup polazi od ideje da će se, ako se bogatijima i kompanijama omogući da zadrže veći deo novca kroz niže poreze, manje regulacije i veće profite, taj novac kroz investicije, nova radna mesta i veće plate postepeno „preliti“ na ostatak društva. Problem je u tome što taj mehanizam nije automatski: povećanje profita i bogatstva na vrhu samo po sebi ne garantuje veće plate, kvalitetnija radna mesta ili ravnomerniju raspodelu dohotka, jer se dodatno bogatstvo može zadržati, štedeti ili ulagati prvenstveno u imovinu koja dodatno povećava koncentraciju bogatstva.

Zbog toga je ključna kritika trickle-down pristupa upravo u tome što rast bogatstva najbogatijih nije isto što i rast životnog standarda većine. Ekonomija može rasti, a da najveći deo koristi od tog rasta ostane koncentrisan pri vrhu, dok se troškovi smanjenja poreza i javnih prihoda mogu prebaciti na ostatak društva. Dakle, američko društvo jeste jedno od najbogatijih, ali istovremeno i društvo sa jednom od najvećih stopa nejednakosti među razvijenim zapadnim zemljama.

KADA „NORMALNA DRŽAVA“ ZAMENI SOCIJALNU DRŽAVU

Sledeći argument o gušenju prostora za levičarski pokret jeste činjenica da je studentska mobilizacija pokazala koliko je u Srbiji oslabljena tradicionalna levica. Prostor nezadovoljstva nije popunila organizovana levica, već pokret koji svoj politički identitet gradi prvenstveno oko borbe protiv postojećeg sistema. Međutim, antiestablišmentska ili antisistemska politika nije isto što i leva politika. Odbacivanje političkih elita može podjednako lako voditi ka levici, centru ili desnici. U slučaju srpskih studenata, došlo je do odbacivanja gotovo svih političkih elita, ali je istovremeno kao dominantan okvir etabliran desničarski narativ.

Studenti su uspeli da pitanja ekonomske nepravde, klasne politike i ekonomskih odnosa zamene opštim moralnim zahtevom za „normalnom državom“. Taj zahtev može biti politički razumljiv, ali je suštinski nedovoljan: on ne govori ništa o tome kako bi društvo trebalo da raspodeli novac, moć, rizike i društvene resurse. Time je levica izgubila jedan od svojih osnovnih razloga postojanja. Studentski pokret je, zapravo, pokazao da je moguće mobilisati veliki broj ljudi bez jasnog odgovora na pitanje kako bi trebalo preraspodeliti bogatstvo i moć u društvu.

Bez jasnog odnosa prema radu, kapitalu, javnim službama, nejednakosti i socijalnoj državi, participativna demokratija ostaje politička forma bez ekonomske transformacije. Upravo zbog ogromnog broja ljudi koje je studentski pokret uspeo da mobiliše, prostor za pojavu snažnijeg levog pokreta danas je dodatno sužen. Pojava autentične levice mogla bi se lako predstaviti kao „izdaja studenata“ ili kao „kukavičje jaje Vučićevog režima“. Na taj način pokret koji nije levičarski može, paradoksalno, postati prepreka nastanku stvarne levice.

Činjenica je da Srbiji treba nova levičarska stranka, ali nova levica ne može nastati samo iz nezadovoljstva Aleksandrom Vučićem i njegovom vlašću. Potrebna je pozitivna ideja društva koje bi trebalo da nastane nakon političke promene. Ako je jedina zajednička tačka jednog pokreta „protiv vlasti“, nestankom tog protivnika nestaje i veliki deo njegove unutrašnje političke kohezije. Levica, međutim, mora da ponudi odgovor na pitanje kakvo društvo želi da izgradi, a ne samo kakvu vlast želi da sruši.

Paradoks je u tome što odbacivanje predstavničke demokratije u ime neposrednog odlučivanja može dodatno otežati stvaranje moderne levice. Levica mora da izgradi institucije, a ne samo da ih osporava. Ona mora da razvije institucije socijalne države, ojača sindikate, zaštiti javne službe i uspostavi mehanizme ekonomske demokratije. Studentski pokret, koji je pre svega antisistemski, svojim odnosom prema institucijama socijalne države često ide u suprotnom smeru.

To se posebno vidi u odnosu prema sindikatima. U javnim nastupima studenata sindikati su često predstavljani kao „saradnici Vučićevog režima“, čime se, bez obzira na opravdanost kritike pojedinih sindikalnih centrala, istovremeno marginalizuje sama ideja sindikalnog organizovanja. To je ozbiljan problem za bilo kakvu buduću levicu, jer sindikati nisu samo još jedan deo političkog sistema koji može biti pod kontrolom vlasti; oni su jedna od ključnih institucija kroz koje radnici mogu da štite svoje interese od države i kapitala.

Istovremeno, odnos prema vojno-policijskim i bezbednosnim strukturama pokazuje drugačiji obrazac. Iako studenti prepoznaju da je SNS uspostavio kontrolu nad značajnim delovima tih sistema, problem uglavnom vide u političkoj kontroli, dok se mnogo manje dovodi u pitanje sam karakter i struktura bezbednosnog sektora. Drugim rečima, pretpostavlja se da bi ti sistemi trebalo da opstanu, samo bez kontrole SNS-a. Takav pristup zanemaruje činjenicu da problem bezbednosnog sektora u Srbiji nije samo pitanje toga ko njime trenutno upravlja, već i pitanje njegove institucionalne strukture, političke zavisnosti i dugogodišnje povezanosti sa centrima političke i ekonomske moći, koji su vrlo često bili i kriminogeni.

Upravo se na ovoj tački vidi jedan od najvećih paradoksa studentskog pokreta: on istovremeno pokazuje određene osobine desnog i potencijalno autoritarnog političkog pokreta, dok istovremeno slabi ili dovodi u pitanje institucije koje bi levica trebalo da gradi i štiti. Umesto da otvara prostor za snažniju socijalnu državu, sindikalizam, ekonomsku demokratiju i zaštitu radničkih prava, antisistemska logika sve institucije posmatra prvenstveno kroz pitanje da li su pod kontrolom postojećeg režima.

Time se pravi još jedan važan zaokret: umesto pitanja „kakve institucije želimo“, političko pitanje postaje samo „ko kontroliše institucije“. A to nije dovoljno za levicu. Levica ne postoji samo da bi promenila ljude na vrhu države, već da bi promenila odnose moći u društvu. Ako se promeni vlast, a ostanu isti odnosi između rada i kapitala, ista raspodela bogatstva i ista slabost socijalnih institucija, politička promena može biti velika, ali društvena promena ostaje mala.

STUDENTI I KRAJ PROSTORA ZA DEMOKRATSKU LEVICU

Najveća opasnost koju su studenti proizveli za pojavu novog levičarskog pokreta nije desnica koja ga otvoreno napada, kao što bi to bio slučaj sa SNS-om, već pokret koji preuzima njene organizacione metode, a ostavlja njene političke ciljeve po strani. Upravo zbog toga su studenti, koristeći metode levice, istovremeno izbacili njen sadržaj i građanima Srbije ponudili izbor između dve opcije koje se ideološki ne razlikuju previše. Defakto, pred građanima je sada izbor između SNS-a, koji ima populističku, ali i dalje neoliberalnu ekonomsku politiku, i neke vrste Koštuničine Demokratske stranke Srbije, koja zastupa ublaženu neoliberalnu ekonomsku politiku.

Ovime dolazimo do zaključka da studentski pokret možda nije ugušio levicu zato što je otvoreno desničarski, već zato što je preuzeo njene najprepoznatljivije političke forme — participaciju, horizontalnost, direktnu demokratiju i nepoverenje prema institucijama — a iz njih izbacio ono što levicu čini levicom: klasnu politiku, socijalnu državu, ekonomsku preraspodelu i pitanje odnosa rada i kapitala.

Ako bismo bili još oštriji, mogli bismo reći da je studentski pokret, koristeći metode koje istorijski pripadaju levici, zatvorio prostor za nastanak nove levice: zauzeo je prostor pobune, ali nije ponudio levu politiku; ruši autoritet, ali ne gradi institucije; govori o političkoj demokratiji, ali ne otvara pitanje ekonomske demokratije.

Autor ovog teksta želi da naglasi da postoji snažna verovatnoća da je studentski pokret na neodređeno vreme zatvorio prostor za stvaranje levičarskog pokreta koji bi počivao na levičarskim formama participacije. Međutim, upravo time može biti otvoren prostor za nešto drugo — za neku vrstu autoritarnog levičarskog pokreta. Jer kada se prostor za demokratsku levicu zatvori, levica ne nestaje nužno; ona može pokušati da se vrati bez demokratije. A to bi za društvo bilo daleko opasnije: i za levicu, i za desnicu, i za samu demokratiju.

KAKO SE RAĐA AUTORITARNA LEVICA

Dakle, studentski pokret koji je zatvorio prostor za nastanak demokratskog levičarskog pokreta time nije ugasio potrebu za levicom — može se otvoriti prostor za njen mnogo opasniji oblik: autoritarnu levicu. Potiskivanje ekonomskih tema ne uklanja nezadovoljstvo, već ga samo gura ispod površine. Plate, stanovanje, nesiguran rad, nejednakost, vlasništvo i odnos rada i kapitala neće nestati zato što o njima politika ćuti. Ako demokratska levica ne ponudi način da se ti problemi rešavaju kroz institucije, sindikate, socijalnu politiku i preraspodelu, ekonomski bes mogu preuzeti oni koji nude jednostavnije odgovore. Tako potiskivanje levice može proizvesti upravo suprotno od onoga što se očekuje — ne manje levice, već manje demokratsku levicu. To je opasno i za levicu i za desnicu: prva gubi svoj demokratski sadržaj, a druga dobija novog neprijatelja kojim može dodatno hraniti strah i polarizaciju. Jer ekonomski problemi koje politika uporno potiskuje ne nestaju. Oni ćute, gomilaju se i jednog dana mogu progovoriti jezikom radikalizma — bez demokratije, bez kompromisa i, najzad, nasilno.

Jedna ekstremna vrsta levice, koja nije demokratska, na drugom kraju može proizvesti i ekstremnu desnicu i time stvoriti novu vrstu ekstremne polarizacije u društvu. Upravo ovde dolazimo do problema stranaka i pokreta koji stalno teže političkom centru ili se ograničavaju na samo jednu stranu političkog spektra. Prevelika koncentracija stranaka i pokreta na političkom centru ili političkoj desnici otvara prostor za ekstremne i radikalne oblike i levice i desnice. Zato je za stabilno demokratsko društvo opasno kada se čitav politički prostor sužava i kada se određene ideje unapred potiskuju iz legitimne političke utakmice. Ako demokratska levica nema prostor da govori o ekonomskim nejednakostima, radu, kapitalu i socijalnoj državi, ta pitanja neće nestati. Samo će ih jednog dana neko drugi postaviti — mnogo radikalnije, mnogo jednostavnije i bez demokratskih ograničenja. A tada problem više neće biti samo slaba levica. Problem će biti društvo koje je, pokušavajući da spreči jednu vrstu ekstremizma, samo proizvelo uslove za drugu.

EKONOMSKA DEMOKRATIJA KAO BRANA AUTORITARIZMU

Na kraju, veoma je bitno artikulisati ekonomske teme i ponuditi još jednu opciju u društvu, pored neoliberalne ekonomije, jer se time otvara prostor za demokratsku raspravu o ekonomskom sistemu i smanjuje mogućnost da tu prazninu popuni mnogo radikalnija opcija, koja neće biti spremna na pregovore i kompromise, već će biti radikalno suprotstavljena postojećem ekonomskom poretku.

Slična situacija dogodila se sa Vučićem i SNS-om, koji su godinama potiskivali i razarali opoziciono delovanje, ali i medijske slobode. Rezultat nije bila potpuna dominacija SNS-a, već stvaranje pokreta koji je antisistemski i kojem je osnovni cilj da, po svaku cenu, ukloni SNS, a potencijalno i da dovede u pitanje političke partije i političke procese kao takve.

Upravo zbog toga je važna artikulacija ekonomskih tema. Ako demokratska levica ne ponudi jasnu alternativu neoliberalnom ekonomskom modelu, može se dogoditi da tu prazninu popuni autoritarni i radikalno levi pokret koji više neće tražiti promenu ekonomskog sistema kroz institucije, demokratiju i politički kompromis, već će želeti da, po svaku cenu, potisne ili ukine bilo koju formu ekonomije koja počiva na privatnoj svojini i kapitalu. Zato ekonomska alternativa nije samo pitanje levice, već i pitanje očuvanja demokratskog poretka. Što je više prostora za ekonomsku demokratiju i debatu o ekonomskim programima, manje je prostora da ekonomsko nezadovoljstvo jednog dana postane osnova za politički radikalizam.