SDA Sandžaka je od stranke koja je devedesetih godina okupljala sve Bošnjake i predstavljala svojevrsni narodni pokret, došla do stranke koja je danas najslabija od sve tri bošnjačke stranke i koja se, prema mnogim prognozama u vezi sa narednim izborima, nalazi u veoma izazovnoj situaciji.

U prethodnoj analizi posvećenoj rezultatima bošnjačkih stranaka na narednim parlamentarnim izborima, autor ovog teksta ispravno je utvrdio da bošnjačke stranke neće postići dogovor o zajedničkom izlasku na izbore, već da će nastupiti samostalno. Ta prognoza se ostvarila i sve tri bošnjačke stranke će samostalno izaći na parlamentarne izbore.

SDP i SPP su već predali potpise, dok SDA još uvek prikuplja potpise za predaju liste. Postoji i određena mogućnost da SDA odustane od kandidature i podrži Studentsku listu, čime bi možda uspela da očuva određenu poziciju unutar bošnjačkog političkog korpusa. Međutim, za sada to nije opcija, jer SDA već uveliko prikuplja potpise za predaju liste.

Ovim tekstom pokušava se analizirati šta je dovelo SDA od nekadašnjeg političkog pokreta koji su podržavali gotovo svi Bošnjaci u Sandžaku, do treće rangirane stranke među Bošnjacima.

SULEJMAN UGLJANIN KAO UZROK PADA PODRŠKE SDA

Prvi i osnovni uzrok, a istovremeno i zaštitni znak stranke, jeste njen predsednik od osnivanja do danas, Sulejman Ugljanin, koji je odigrao ključnu ulogu u rastakanju podrške Stranci demokratske akcije.

Pre svega, autoritarnost unutar stranke negira sam termin „demokratski“ u njenom nazivu. Stranka je ustrojena veoma autoritarno i gotovo sve odluke donosi sam predsednik stranke. Ugljaninovi stalni sukobi unutar stranke, kao i više desetina funkcionera koji su je napustili, govore u prilog tezi da su stranku, tokom godina, napuštali gotovo svi značajniji kadrovi. Veliki broj bivših kadrova SDA upravo karakter Sulejmana Ugljanina ocenjuje kao jedan od najvećih problema za rad u stranci.

Njegova sujeta i arogancija često su bili problemi sa kojima su se susretali bivši funkcioneri i saradnici. Sulejman Ugljanin prvenstveno ceni one koji bespogovorno prihvataju njegovo mišljenje, dok svako ko se i najmanje usprotivi odlukama predsednika biva šikaniran i marginalizovan.

Ovde dolazimo do druge stvari, a to je uticaj sufizma na Ugljaninovo razumevanje politike.

SDA NIJE TEKIJA, VEĆ POLITIČKA STRANKA

Sufizam i tesavuf predstavljaju učenja koja svakako pripadaju duhovnoj baštini Bošnjaka i koja su decenijama unazad značajno uticala na politiku i oblikovanje karaktera pojedinih bošnjačkih političara. Međutim, postoji jedna ogromna razlika: politička stranka koja funkcioniše u XXI veku ne može funkcionisati kao tekija, jer su se politički uslovi u kojima deluju stranke i druge organizacije značajno promenili.

SDA ne može biti tekija u kojoj Ugljanin glumi nekakvog šejha, dok su ostali njegovi učenici koji ga bespogovorno slušaju. Čak i kada bi Ugljanin želeo da uspostavi takav odnos unutar stranke, suprotstavlja mu se jedno od osnovnih pravila sufizma – obračun sa sopstvenim nefsom – što je dijametralno suprotno sujeti i aroganciji koje Ugljanin, prema njegovim kritičarima, često pokazuje.

Dakle, ako Ugljanin želi da bude šejh, može se slobodno penzionisati, otvoriti tekiju i tamo ljude podučavati sufizmu i tesavufu. Politička stranka je svetovna organizacija, a naročito stranka demokratskog tipa ne trpi vođu čije se mišljenje bespogovorno sluša. Naprotiv, demokratska politička organizacija napreduje kroz razmenu mišljenja, unutrašnju debatu, sučeljavanje različitih stavova i mogućnost da se odluke predsednika i rukovodstva preispituju.

UTICAJ DRŽAVNE POLITIKE I SISTEMSKA PODRŠKA STRANKAMA KOJE SU ZA SARADNJU SA DRŽAVNIM ORGANIMA

Državna politika Srbije od uvođenja višestranačja bila je takva da podržava kandidate i stranke koje nisu toliko „nacionalno obojene“, odnosno one koje ne promovišu toliko pitanje Sandžaka, već zagovaraju što bržu integraciju Bošnjaka. Ipak, integraciju ovde treba razumeti i kao mogući oblik pritiska na Bošnjake da odustanu od sećanja na genocid u Srebrenici, kao i od sećanja na različite oblike političke torture kojima je, prema dostupnim podacima i svedočenjima, bilo podvrgnuto oko 17.000 Bošnjaka u Sandžaku za vreme Miloševićevog režima.

Za zaborav ovih zločina i tortura nude se projekti, infrastruktura i državna ulaganja, koja su, opet, i dalje daleko manja od onoga što je potrebno. Od ovakve državne politike najviše su profitirali SDP i Rasim Ljajić, jer se oni gotovo uopšte nisu bavili temama zločina i političkih tortura iz devedesetih godina.

Kada se materijalna ulaganja koriste kao zamena za suočavanje sa zločinima i političkim torturama, otvara se prostor da se javni interes svede na odnos: „država daje projekte, a lokalne političke elite obezbeđuju političku podršku“. U takvom sistemu odluke o tome ko dobija projekte, poslove i državna sredstva mogu postati predmet političke trgovine, što povećava rizik od klijentelizma i korupcije. Tako se odgovornost institucija potiskuje, a politička lojalnost i političke veze mogu postati važnije od transparentnih kriterijuma za raspodelu javnog novca.

Tako je i SDP narastao do trenutnog nivoa političke podrške, kroz klijentelizam i zapošljavanje u javnim ustanovama, pre svega u školama, u zamenu za ćutanje o nacionalnim pitanjima. SPP je, s druge strane, kao stranka izrasla iz Islamske zajednice, nastala na drugačijim narativima, naročito onima koji su se odnosili na verska pitanja i odnos države prema Islamskoj zajednici. SPP takođe ima određene elemente klijentelizma u svojoj političkoj strukturi, ali je on daleko od onog kojim raspolaže SDP.

Treba imati u vidu i da je Rasim Ljajić postao i ostao ministar u Beogradu, dok u sandžačkim opštinama njegova stranka nije imala nijednog odbornika, kao i da je značajan deo državnih resursa bio usmeren ka podršci SDP-u. Dakle, na slabljenje podrške SDA svakako je uticala i podrška države strankama koje su bile spremne da „ćute“ o nacionalnim pitanjima, zločinima i političkim torturama.

IZJEDNAČAVANJE SDA SA BOŠNJAČKIM IDENTITETOM

Dok je SDA bila najuticajnija stranka među Bošnjacima u Sandžaku, podrška SDA smatrala se svojevrsnom identifikacijom sa bošnjačkim identitetom, dok se gotovo sve što je bilo van SDA smatralo izdajničkim i otpadničkim. Tada nije bilo potrebe posebno insistirati na bošnjačkom jedinstvu, jer se podrazumevalo da je biti Bošnjak isto što i biti glasač SDA.

Danas se situacija promenila. SDA je najslabija od tri bošnjačke stranke i više nema monopol nad političkim predstavljanjem Bošnjaka. Upravo zato se sve više poseže za pričom o jedinstvu, jer se u tom jedinstvu, odnosno u zajedničkoj listi, SDA i Ugljanin vide neku vrstu političkog spasa i mogućnost preživljavanja.

Danas su svi koji su protiv „jedinstva“ zapravo predstavljeni kao protivnici Bošnjaka. Ugljanin tako nastavlja svoju političku tehniku iz devedesetih, samo što su se sada kategorije „izdajnika“ promenile: nekada su to bili oni koji su bili van SDA, dok su danas to svi koji nisu za zajedničku bošnjačku listu.

Međutim, birači ovakav pristup sve više prepoznaju kao ono što jeste – političko licemerstvo. Kada se poziv na bošnjačko jedinstvo koristi prvenstveno kao instrument za očuvanje političke pozicije jedne stranke ili njenog rukovodstva, takav poziv gubi svoju mobilizacijsku snagu. Umesto da okuplja birače, on ih dodatno odbija od SDA.

SDA JE IZGUBILA NOVI PAZAR KAO POLITIČKO UPORIŠTE

Novi Pazar, kao grad koji je treći po broju Bošnjaka na celom Balkanu, odmah posle Sarajeva i Zenice, naročito je važan za politički identitet Bošnjaka. Već nekoliko izbornih ciklusa unazad, SDA Sandžaka sve više slabi, bez ikakvih znakova da bi mogla da se oporavi. SDA je sada i trećeplasirana u Novom Pazaru, najvažnijem gradu za Bošnjake u Sandžaku i jednom od najvažnijih gradova za Bošnjake na Balkanu.

Iako SDA i dalje ima značajan uticaj u Tutinu i Sjenici, gubitak Novog Pazara možda je njen najteži udarac u praktičnom političkom smislu. Ovde živi najbrojnije bošnjačko stanovništvo i upravo se iz političke kontrole nad Novim Pazarom crpi najveći deo političke moći u Sandžaku. Gubitkom Novog Pazara, SDA je polako krenula putem da postane stranka koja osvaja broj glasova bliži rezultatima stranaka koje okupljaju Srbe nego rezultatu stranke koja predstavlja dominantno bošnjačko biračko telo.

Bitna napomena jeste da, prema poslednjim projekcijama, Srbi čine manje od 15% stanovništva koje stvarno živi u Novom Pazaru. Koliki je ovo zapravo potres za SDA i koliko je Novi Pazar važan možemo videti kroz rezultate SDA BiH na teritoriji Grada Sarajeva i Grada Zenice, odnosno gradova koji imaju veću bošnjačku populaciju od Novog Pazara.

Na svim izborima – opštinskim, kantonalnim, federalnim i državnim – SDA Bosne i Hercegovine bila je ili prvoplasirana ili drugoplasirana stranka, a nikada treća. I pored toga što u BiH postoji više stranaka koje imaju nacionalnu politiku i što je SDA mogla da izgubi deo podrške u ovim sredinama, takav pad nikada nije doveo do njenog potpunog političkog potiskivanja.

Ovde se vidi jasna razlika između SDA BiH i SDA Sandžaka, odnosno razlika u stepenu institucionalne i političke organizovanosti. SDA u Bosni i Hercegovini predstavlja ozbiljniju i širu političku organizaciju koja nije toliko vezana za lik i delo jednog čoveka. U Sandžaku je situacija potpuno suprotna. Između SDA i Sulejmana Ugljanina odavno se stavlja znak jednakosti, a tome je, u velikoj meri, doprineo upravo sam Ugljanin.

„ŠINJEL DEVEDESETIH“ I POLITIKA U XXI VEKU

Vrlo često kritičari SDA i Sulejmana Ugljanina govore da je on čovek koji je ostao zarobljen u devedesetim, u ratnim godinama, i da jednostavno ne razume savremene političke tokove. To je, međutim, poprilično glupa i neutemeljena teza, jer se Srbija 2026. godine u određenim važnim elementima značajno ne razlikuje od Srbije za vreme Miloševićevog režima. Nacionalizam je i dalje dominantan politički narativ, veličaju se ratni zločinci, a položaj Bošnjaka i dalje je problematičan.

Problem zbog kojeg glasači ne podržavaju Ugljanina, makar kada je reč o ovoj temi, zapravo je vrlo jednostavan: njemu i SDA se više naprosto ne veruje da zaista zastupaju politiku o kojoj govore.

Drugim rečima, nije sporna sama ideja o kojoj SDA govori. Veliki deo bošnjačke javnosti smatra te teme važnim i legitimnim. Međutim, veliki deo Bošnjaka više ne vidi Ugljanina, niti bilo koga iz SDA, kao političkog aktera koji može suštinski i kredibilno da zastupa te ideje.

Posledica toga jeste i velika apatija birača na izborima, a naročito na izborima za Bošnjačko nacionalno vijeće. Ideja SDA, odnosno njena osnovna politička ideologija, nije nužno zastarela. Problem je u ljudima koji je danas zastupaju – njima se više ne veruje.

SLABLJENJE UNUTAR BOŠNJAČKOG NACIONALNOG VIJEĆA

Osnivanje Bošnjačkog nacionalnog vijeća i razvoj ovog tela bošnjačke nacionalne samouprave nemoguće je odvojiti od SDA. Međutim, SDA je na poslednjim izborima bila trećeplasirana i time izgubila i ovo svoje uporište. Iako to u praktičnom smislu možda ne znači mnogo, simbolički predstavlja još jedan korak SDA ka političkoj marginalizaciji i mogućem nestanku sa političke scene.

Bošnjačko nacionalno vijeće se više decenija smatralo svojevrsnim političkim vlasništvom SDA, pa su vrlo često među građanima BNV i SDA bili gotovo poistovećivani. Danas je situacija potpuno drugačija. SDA više ne može samostalno da kontroliše BNV, a naredni izbori mogli bi dodatno da oslabe njenu poziciju i dovedu do gubitka još većeg broja birača.

Izbori za BNV zakazani su za 8. novembar, dok su parlamentarni izbori zakazani za 25. oktobar. Dakle, već oslabljena SDA izlazi na parlamentarne izbore na kojima je vrlo moguće da osvoji jednog ili čak nijednog poslanika, naročito ukoliko izlaznost bude veća. Ukoliko SDA loše prođe na parlamentarnim izborima, biće joj veoma teško da ubedi birače da izađu na izbore za BNV, za koje inače vlada znatno manje interesovanje.

SDA će gotovo izvesno dobiti određeni broj većnika unutar BNV-a, ali ostaje upitno da li može da ostvari rezultat sličan onome koji je nekada ostvarivala. Činjenica da je SDA danas marginalizovana i unutar BNV-a predstavlja još jedan znak mogućeg nestanka sa političke scene ili njenog svođenja na minorno političko delovanje, poput pojedinih bošnjačkih stranaka u Polimlju.

ISTROŠENOST POLITIČKOG NARATIVA

Sledeći razlog slabljenja SDA jeste suštinska istrošenost političkih narativa kojima je ova stranka decenijama dominirala. Nacionalna prava, autonomija Sandžaka i zastupljenost Bošnjaka u političkom životu ideje su koje gotovo 40 godina predstavljaju osnovu političkog delovanja SDA.

Međutim, nakon toliko vremena logično je da birači počnu da postavljaju pitanje koliko je od tih ciljeva ostvareno i da li je SDA zaista doprinela poboljšanju položaja Bošnjaka u Srbiji. Kada se suoči sa tim pitanjima, sama SDA i njeni funkcioneri često ulaze u paniku i pribegavaju starom, dobro poznatom receptu – optužbama, napadima i proglašavanju političkih protivnika izdajnicima.

Jednostavno, proglašavanje izdajnikom svakoga ko kritikuje SDA postalo je toliko prevaziđeno i degutantno da većina građana na to više ni ne reaguje. Nekada je takva retorika bila moćno političko oružje, dok danas sve više deluje kao znak nemoći da se ponude odgovori na pitanja koja birači postavljaju.

Na kraju, postavlja se i pitanje da li sam Sulejman Ugljanin zaista veruje u takvu retoriku kada za izdaju optužuje svoje političke protivnike ili kritičare SDA, ili je ona postala samo mehanizam za očuvanje političke pozicije i discipline unutar sopstvene stranke.

MOGUĆE PREŽIVLJAVANJE PREKO PODRŠKE STUDENTSKOJ LISTI

Na kraju dolazimo do opcije koja je spomenuta na početku teksta, a koja bi mogla da spasi SDA od mogućeg nestanka sa političke scene. U trenutku kada su se za parlamentarne izbore prijavili i SDP i SPP, koji svakako raspolažu znatno većim resursima, izlazak SDA na izbore deluje više kao samoubilačka misija nego kao racionalan politički izbor. Jedini politički potez koji bi u ovom trenutku mogao da spasi SDA jeste da odustane od kandidature na parlamentarnim izborima, podrži Studentsku listu i sve svoje resurse usmeri na izbore za BNV.

Dok se u Srbiji stvara svojevrsna referendumska atmosfera – ZA ili PROTIV Vučića – i dok sve veći broj stranaka odustaje od izlaska na izbore i podržava Studentsku listu, stranke koje ipak učestvuju na izborima sve češće se posmatraju kao „sateliti SNS-a“. U takvom ambijentu SDA bi veoma teško mogla da objasni da jeste opoziciona stranka i da neće „uzimati“ glasove studentima.

Ukoliko bi SDA odustala od izbora i podržala Studentsku listu, na izborima za BNV mogla bi da nastupi sa porukom da su SDP i SPP režimske liste, a da je jedino SDA antirežimska. U takvoj situaciji, u opštoj referendumskoj atmosferi, birači koji budu glasali za Studentsku listu na parlamentarnim izborima mogli bi da se odluče da podrže SDA na izborima za BNV. U takvoj atmosferi SDA bi čak mogla da se približi rezultatu iz 2018. godine, kada je osvojila više od 40% glasova.

Međutim, racionalno odlučivanje nikada nije bilo jača strana ni Stranke demokratske akcije Sandžaka ni Sulejmana Ugljanina. Autor može samo da zaključi da će SDA verovatno izabrati, kao bezbroj puta ranije, najgoru moguću opciju i izaći i na parlamentarne i na izbore za BNV.

Na parlamentarnim izborima njihovi protivnici nisu ni SNS, ni SDP, ni SPP, već sama Studentska lista. SDA bi se tako vrlo lako mogla suočiti sa sukobom sa pristalicama Studentske liste u Sandžaku. Međutim, analize, predlozi i saveti svakako nikada nisu bili naročito dobro prihvaćeni u SDA Sandžaka, pa se i zbog toga danas nalaze u situaciji u kojoj se nalaze – kao čuvari beznađa.

Verovatno su na nekom podsvesnom nivou i sam šejh Ugljanin i njegovi politički muridi izabrali termin „čuvar“, a ne lider, graditelj, snaga ili nešto drugo. Čuvari čuvaju nešto od propasti, nešto što smatraju dragocenim. Plašim se, međutim, da je jedina dragocenost koju imaju zapravo beznađe, koje ih potencijalno vodi ka trajnom nestanku sa političke scene.

DA LI SA NESTANKOM SDA NESTAJE I IDEJA O POLITIČKIM PRAVIMA BOŠNJAKA?

Mogući nestanak ili izvesna marginalizacija SDA sa političke scene u Srbiji svakako nisu loši samo za Ugljanina i malobrojne funkcionere koji su ostali oko njega, već i za jednu važnu političku ideju među Bošnjacima – ideju autonomije Sandžaka, ali i očuvanja određene vrste istorijskog sećanja na torture i zločine kojima su Bošnjaci bili izloženi tokom devedesetih godina prošlog veka.

Možda će se gašenjem SDA kao politički relevantnog subjekta konačno ostvariti vekovna želja države Srbije – da dobije svoje „srpske muslimane“, kakve je imala Kraljevina Jugoslavija u Bosni, koji su imali verska prava, ali gotovo nikakav politički uticaj.

Možda je upravo to politička budućnost koja čeka Bošnjake u Sandžaku – da konačno postanu lojalni srpski muslimani koji neće tražiti nikakva dodatna ekonomska, politička ili kulturna prava.

Ako se to dogodi, najodgovorniji za takav ishod, sa političke scene, biće svakako šejh Ugljanin i njegovi politički muridi.