Čuveni nemački filozof Imanuel Kant u svom filozofskom eseju „Ideja opšte istorije u svetsko-građanskoj nameri“ kaže: „Aus so krummem Holze, als woraus der Mensch gemacht ist, kann nichts ganz Gerades gezimmert werden.“ U prevodu sa nemačkog, to bi značilo: „Od tako krivog drveta, od kakvog je napravljen čovek, ne može se istesati ništa potpuno pravo.“ Kant ovo navodi u šestoj postavci pomenutog dela, objašnjavajući da je čoveku, kao biću kojem je potreban gospodar kako bi ograničio njegovu samovolju, nemoguće da uspostavi savršeno pravednu vlast, jer je i sam gospodar samo čovek – sazdan od tog istog „krivog drveta“.
Kant predlaže da se, pošto ljudi ne mogu sami od sebe postati savršeni, taj problem rešava pametnim dizajnom institucija i zakona koji će ljudsku sebičnost i sujetu usmeriti i kanalisati ka opštem dobru. Kroz mehanizam „nedruštvene društvenosti“, u kojem urođeni antagonizam i konkurencija teraju ljude na razvoj razuma, čovečanstvo biva prinuđeno da izgradi pravedno građansko društvo u kojem je sloboda pojedinca ograničena isključivo slobodom drugih.
Budući da nijedna država ne može trajno napredovati u stanju stalnog ratovanja, Kantov konačni predlog jeste postepeno udruživanje u kosmopolitski savez naroda koji bi kroz međunarodno pravo obezbedio trajni mir i omogućio postepeni, generacijski razvoj svih ljudskih potencijala.
Funkcionalnost umesto moralnog preobražaja
Zapadna, evropska, odnosno liberalno-demokratska društva u velikoj meri počivaju na ovoj ideji. Sekularizacija, kao viševekovni proces, postepeno je potisnula hrišćanstvo iz neposrednog normativnog uređenja zapadnih evropskih društava. Istovremeno se oblikovao savremeni zapadni sistem vrednosti, koji u velikoj meri polazi od pretpostavke da čovek, upravo zbog svojih ograničenja i sebičnosti, ne može biti oslonac savršeno pravednog društva. Zato se društveni poredak gradi kroz institucije, pravila i procedure, koje treba da ograniče ljudske slabosti i usmere ponašanje ka opštem interesu.
Ovakav sistem ne mora da počiva na moralnom preobražaju pojedinca. On postavlja granice, definiše pravila, uvodi sankcije i, „zarad mira u kući“, nastoji da stvori društvo u kojem čovek ne mora nužno biti moralan da bi njegovi postupci bili društveno prihvatljivi i funkcionalni.
Zapadnoevropski čovek, odnosno pojedinac u liberalnoj demokratiji, pre svega treba da poštuje zakone i procedure i da se trudi da ne ugrožava slobodu drugih. Od njega se ne zahteva da dostigne neki univerzalni ideal moralnog savršenstva, već da svoje ponašanje uskladi sa pravilima koja važe za sve. Sistem sankcija i institucija tako preuzima deo funkcije koju je nekada imao moralni autoritet: on koriguje ponašanje pojedinca i podstiče ga da bude funkcionalan član društva, bez obzira na njegove lične moralne osobine.
S vremena na vreme, ovaj sistem suočava se sa ozbiljnim problemima: autoritarni vladari mogu zloupotrebiti institucije, pojavljuju se koruptivni skandali, a građani izlaze na proteste zbog socio-ekonomskih problema i drugih oblika nezadovoljstva. Međutim, sam sistem nastoji da opstane upravo zahvaljujući duboko realističnom, a u određenom smislu i pesimističnom, shvatanju čoveka. Kada se pojavi problem, odgovor se najčešće traži u jačanju institucija, sankcija, kontrole i regulacije, a ne nužno u moralnoj promeni pojedinca.
Ova ideja, u različitim oblicima i kroz različite istorijske uticaje, predstavlja jedan od važnih temelja savremenog evropskog institucionalnog poretka, pa i Evropske unije. U takvom sistemu naglasak je pre svega na društvu, institucijama i pravilima, dok se pojedincu ostavlja prostor za „individualnu slobodu i autonomiju“.
Granice individualne autonomije
Međutim, upravo se ovde otvara pitanje stvarnog dometa te autonomije. Pojedinac formalno ima slobodu izbora, ali se njegovo ponašanje istovremeno oblikuje zakonima, ekonomskim odnosima, institucijama i širim društvenim normama. Iz te perspektive, kritika savremene liberalne demokratije može se usmeriti ka pitanju da li je individualna autonomija zaista potpuna ili je, u značajnoj meri, ograničena sistemom kojem je pojedinac podređen. Posebno se postavlja pitanje koliko su deklarisane individualne slobode zaista autonomne u društvu koje je istovremeno snažno oblikovano logikom kapitalizma, tržišta i institucionalnih interesa.
Nedostatak moralnog utemeljenja jednog sistema može se lako videti i kroz različite probleme sa kojima se ta društva na ličnom nivou suočavaju. Poslednjih nekoliko decenija, mentalne bolesti poput depresije, anksioznosti i različitih neurotičnih i psihotičnih poremećaja u porastu su u većini evropskih zemalja. Alkoholizam, upotreba lakih i teških droga, ali i promiskuitetna ponašanja i polno prenosive bolesti takođe su u porastu.
Sekularizacija društva, izbacivanje morala iz javnog života i jedna vrsta samoživosti postali su predominantni obrasci života u liberalnim demokratijama. Naravno, ta vrsta samoživosti je u velikoj meri kontrolisana, ironično, samoživošću drugih, pa otuda i tolike neuroze i psihoze. Sve se to može „lečiti“ antidepresivima i anksioliticima, pa je savremeno evropsko društvo istovremeno depresivno, anksiozno i psihotično, ali funkcionalno.
Većina stvari funkcioniše – od politike, preko privrede, pa do kulture. Koliko god kritičari takvog sistema govorili o kraju Zapada, o dubokoj iskvarenosti ili o propasti liberalnih demokratija, te države funkcionišu, jer je, na kraju, upravo funkcionalnost institucija ono što je ključno za jednu liberalnu demokratiju.
Savremena evropska demokratija, u tom smislu, polazi od pretpostavke da je čovek nesavršen i da se, upravo zbog toga, društvo ne može osloniti na njegovu moralnost, već na institucije koje treba da obezbede da on bude koristan i funkcionalan član društva.
Islamski model: odgoj pojedinca
Ovaj sistem institucija i sankcija za svoj suprotstavljeni model ima islamski odgoj čoveka, odnosno pojedinca. U centru islamskog sistema nisu institucije, zakoni ili sankcije, već odgoj pojedinca. Islam kao religija nije prošao proces sekularizacije, te je danas možda i nemoguće upoređivati ga sa ostalim religijama, naročito hrišćanstvom, gde je veliki broj društava koja su bila predominantno hrišćanska danas isključio religiju iz javnog života. Ipak, islam je svakako značajan za poređenja zbog svog fokusa na moralni odgoj pojedinca, kao i zbog toga što predstavlja svojevrsni sistem koji je sve vreme usmeren na izgradnju moralnog pojedinca, dok su institucije, pravila i zakoni u drugom planu.
Važna razlika postoji i u procesu sticanja znanja. Znanje na Zapadu je tehničko i oslobođeno morala, dok su znanje i moral u islamu neodvojivi. U islamskoj tradiciji odgoj čoveka ne svodi se samo na prenošenje znanja, već obuhvata tri međusobno povezana procesa: terbiju, tezkiju i edeb. Terbija podrazumeva postepeno odgajanje i oblikovanje čoveka, razvoj njegovih sposobnosti, karaktera i odgovornosti; tezkija označava unutrašnje pročišćenje i moralno usavršavanje, odnosno rad na sopstvenim slabostima, strastima i postupcima; dok edeb predstavlja način na koji se ta unutrašnja izgrađenost pokazuje u odnosu prema Bogu, sebi i drugim ljudima – kroz meru, poštovanje, dostojanstvo i odgovorno ponašanje.
Zato se u ovoj tradiciji obrazovan čovek ne smatra nužno i odgojenim čovekom. Znanje samo po sebi nije krajnji cilj: njegova vrednost pokazuje se tek onda kada menja čovekov karakter i njegovo ponašanje. Upravo zbog toga odgoj nije dodatak obrazovanju, već jedan od njegovih najvažnijih ciljeva – da od čoveka koji nešto zna napravi čoveka koji zna kako i zašto to znanje treba da koristi.
Jedan od najvećih islamskih učenjaka, Al-Gazali, u svom delu „Oživljavanje verskih nauka“ kaže sledeće: „Čovek se mora truditi da čini dela koja proizlaze iz dobrog karaktera, sve dok ona ne postanu navika i neka vrsta njegove prirode.“ Ibn Haldun u svojoj „Mukadimi“ kaže: „Kada običaji svojstveni dobru prvi uđu u dušu dobrog čoveka i njegova duša stekne naviku dobra, on se udaljava od zla i teško mu je da učini bilo šta zlo. Isto važi i za lošeg čoveka kada ga običaji svojstveni zlu prvi zahvate.“
Islam je, zapravo, celokupan sistem zasnovan na odgoju pojedinca, koji potom treba da izgradi društvo i tako ostvari svoju autonomiju.
Institucije moralnog odgoja
U srcu tog sistema nalaze se institucije, pre svega verske – od mekteba, preko medresa, do islamskih teoloških fakulteta – koje treba da obrazuju kadar koji će dalje učiti društvo moralu. Ranije, u pravim islamskim državama, postojalo je još mnogo organizacija i institucija, ali i procedura čija je prvenstvena uloga bila izgrađivanje moralnog karaktera čoveka.
U savremenom dobu, naročito u slučaju Bošnjaka, odnosno na teritoriji Bosne i Hercegovine i Sandžaka, takva institucija jeste Islamska zajednica, pre svega džamija kao mesto gde se pripadnici islama okupljaju najmanje pet puta dnevno, a jednom nedeljno slušaju hutbu, odnosno propoved o moralnom ponašanju.
Ne treba zaboraviti ni tekiju kao jednu vrstu institucije koja je kroz vekove bila mesto moralnog odgoja pojedinaca. Međutim, na prostorima na kojima danas žive Bošnjaci, ova ustanova je manje-više marginalizovana, a njen uticaj na muslimane prilično je ograničen. Islamska zajednica, džamija i džemat ostaju ustanove, odnosno institucije koje danas odgajaju pojedince, i mora se priznati da to ide dosta teško.
Bošnjaci između dva sistema
U savremenim uslovima, gde je islam sekularizovan na način da je moralni odgoj pojedinca stavljen u drugi plan u odnosu na ceremonijalni deo islama, odnosno verske obrede i očuvanje islamskih simbola, postaje upitno da li je moralni odgoj uopšte moguć. U ovoj situaciji, Bošnjaci, koji civilizacijski pripadaju i Zapadu i islamu, nalaze se pred teškim izborom.
Treba izabrati između funkcionalnosti jedne države ili zajednice i moralnog odgoja. Trenutna situacija je najnepovoljnija i, suštinski, nije izbor između dve opcije, već balansiranje između obe. Ovo balansiranje proizvodi situaciju u kojoj je sistem nefunkcionalan, a istovremeno su ljudi neodgojeni i bez moralnog usmerenja – dakle, najgora moguća opcija.
Među Bošnjacima, postoji duboko uverenje da je moralni odgoj u islamu jedina ispravna opcija, ali se ka tome ne ide, jer se istovremeno i zapadni sistem pravila i sankcija smatra funkcionalnim. Nepovoljnost ove situacije ogleda se upravo u tome što se o zapadnom sistemu govori pohvalno, veruje se u moralni odgoj kroz islam kao najispravniji put, a ne bira se nijedan sistem.
Unutar bošnjačke zajednice ovo stvara veliki stepen frustracije: želi se funkcionalnost kako bi život bio lakši, ali niko nije spreman da se javno odrekne islamskog modela odgoja. Frustracije idu toliko daleko da neki čak pokušavaju da spoje ova dva sistema, pritom zadržavajući ključne delove oba.
Alija Izetbegović, Muamer Zukorlić i pitanje hibrida
Radi pojašnjenja, ovo nije potpuno nemoguće. Moguće je imati jedan zapadni sistem sa nekim elementima moralnog odgoja iz islama, kakav je promovisao Alija Izetbegović, ili se može imati islamski sistem moralnog odgoja sa nekim institucijama zapadnog sistema, kakav je promovisao Muamer Zukorlić.
Ovo je, naravno, analizirano na deklarativnoj ravni. U praktičnom smislu, Alija Izetbegović je daleko više insistirao na moralnom odgoju, dok je Muamer Zukorlić bio „pragmatičnije prirode“. Međutim, imati sistem koji se nalazi u sredini između pomenuta dva modela suštinski je nemoguće.
Spojiti osnove ovih sistema teško je moguće jer jedan polazi od društva kao centralnog elementa, dok drugi u središte stavlja pojedinca. Jedan uzima funkcionalnost kao referentnu vrednost, dok drugi za referentnu vrednost uzima moral. U svojim temeljima, ova dva principa, odnosno vrednosti, su često suprotstavljeni. Moralno često ne mora biti funkcionalno, a funkcionalno je često nemoralno.
Sloboda, pravda i dominantni model
Slično je i sa vrednostima poput slobode i pravde. Jedna zajednica mora odlučiti koja joj je vrednost bitnija. Gde je mnogo slobode, manje je reda, a posledično i manje pravde. Gde se teži pravdi, dosta pojedinaca odriče se dela svoje slobode zarad reda ili pravde. Dakle, vrlo je teško napraviti društva koja se nalaze na samoj sredini, odnosno koja su istovremeno i slobodna i pravedna.
Posledično, zapadna društva su funkcionalnija, ali sa manje sloboda, a time, relativno gledano, i pravednija. Sa druge strane, islamski sistem podrazumeva pravdu koja je utemeljena na moralu. Ova dva sistema mogu imati svoje hibride, ali jedan sistem mora biti dominantniji u odnosu na drugi. Sistem koji bi bio u samoj sredini, ukoliko bi počeo da funkcioniše, funkcionisao bi vrlo kratko i uz velike probleme.
Sandžak i cena neodlučnosti
Dakle, mora se napraviti izbor između funkcionalnosti i morala i to se mora učiniti što pre. Izbor koji trenutno postoji jeste disfunkcionalnost i nemoral, što predstavlja najnepovoljniju situaciju. Ovo je još vidljivije u Sandžaku, jednim delom zato što Bošnjaci u Sandžaku suštinski ne poznaju ni Zapad ni islamski sistem odgoja, a drugim delom zato što žive u Srbiji, državi čije većinsko stanovništvo ispoveda drugu veru, dok sam sistem nije naročito funkcionalan, već se u velikoj meri zasniva na sivoj zoni ekonomije i nesrećnom geopolitičkom balansu između Zapada i Istoka.
Dakle, Bošnjaci se moraju što pre ideološki opredeliti za to u kojem sistemu žele da žive, odnosno koji sistem treba da bude dominantniji u njihovim životima. Situacija koja trenutno postoji, a prema kojoj većina misli da balansira između dva sistema, zapravo je iluzija. Ne postoji nikakav stvarni balans: ukoliko neko ne bira, izbor mu se sam dodeljuje i, po pravilu, nažalost, bude onaj najgori.
Tako je Bošnjacima, a naročito Sandžaklijama, dodeljena disfunkcionalnost i nedostatak moralnog odgoja. Ako bismo napravili paralelu sa Srbima ili državom Srbijom i pokušajima da se balansira između Evropske unije, sa jedne strane, i Kine i Rusije, sa druge, taj balans je zapravo proizveo najnepovoljniju situaciju – preuzete su negativne karakteristike oba sistema.
Veliki deo populacije postao je hladnokrvan i tehnokratski, poput stanovništva Evropske unije, ali je istovremeno država disfunkcionalna. Sa Istoka je preuzeta autoritarnost, ali istovremeno vlada veliki stepen nereda, a nema ni mnogo od one istočnjačke „topline i gostoprimljivosti“.
Ako se pogleda pažljivije, Beograd je dobar primer za to. Stanovništvo ima smanjen stepen empatije, ali istovremeno ništa ne funkcioniše. Većina stanovništva je religiozna ili sujeverna, poput stanovništva istočnih društava, ali je istovremeno i amoralna i bez jasno određenih vrednosti. Korupcija i nepravda stalno se ocenjuju kao neki od najvećih problema.
Sve ove pojave mogu se posmatrati kao posledica pokušaja balansiranja i činjenice da, kada se balansira između dva sistema bez jasnog opredeljenja, izbor se na kraju sam nameće – i to, po pravilu, onaj najgori.
Jugoslavija i Slovenija kao primeri izabranog pravca
Dobri primeri izbora iz istorije ali i iz savremenog doba bi bili Jugoslavija u vreme socijalizma, te savremena Republika Slovenija.
SFRJ se može posmatrati kao hibrid istočnog političkog sistema i zapadnog društvenog modela, pri čemu su, naročito od 1960-ih, zapadni elementi postajali sve dominantniji. Iako je država zadržala jednopartijski sistem, neke planske elemente i socijalističku ideologiju, svakodnevni život, ekonomija i kultura sve su se više približavali Zapadu: razvijeno samoupravljanje i tržišni elementi privrede, privatno preduzetništvo u određenim oblastima, slobodno putovanje i rad u Zapadnoj Evropi, masovna potrošnja i snažan uticaj zapadne kulture. Zbog toga SFRJ nije bila balans između Istoka i Zapada, niti je njena snaga proizlazila iz pokušaja da podjednako pripada i jednom i drugom modelu. Naprotiv, bila je sistem koji je imao jasno dominantnu zapadnu komponentu, dok je iz istočnog modela zadržavao određene političke i ideološke elemente. Upravo zato je važno razumeti da hibrid ne znači neutralno balansiranje između dva modela, već izbor jednog dominantnog pravca uz selektivno preuzimanje korisnih elemenata iz drugog. Jugoslavija, iako formalno socijalistička i istočnjačka, dominantno je bila zapadnjačka i tržišna. Tržište je funkcionisalo, ali je postojao korektiv socijalističkog samoupravljanja, koji je težio ka jednakosti i pravdi.
Savremena Republika Slovenija je danas takođe svojevrsni hibrid, ali hibrid sa jasno izabranim pravcem. Istovremeno pripada srednjoevropskom i balkanskom prostoru, ali je politički, ekonomski i društveno izrazito okrenuta Evropi i zapadnim institucijama. Slično tome, njen ekonomski model predstavlja spoj tržišnog kapitalizma i relativno snažne socijalne države: privatna svojina, konkurencija i tržište čine osnovu ekonomije, dok javne institucije obezbeđuju socijalnu zaštitu, javne usluge i mehanizme redistribucije. Dakle, ni ovde hibrid ne znači balansiranje između dva sveta, već jasno opredeljenje za dominantni model uz preuzimanje elemenata drugog tamo gde doprinose njegovoj funkcionalnosti.
Funkcionalno društvo sa prostorom za moralni odgoj
Posledično, autor teksta smatra da Bošnjaci moraju što pre napraviti izbor, ali ima i preferenciju prema hibridu koji je zastupao Alija Izetbegović. Dakle, ovde bismo govorili o modelu koji je zasnovan na funkcionalnosti, prema kojem ljudi pre svega treba da budu korisni, a ne nužno dobri, ali u kojem ipak treba ostaviti prostor za institucije moralnog odgoja. Na evropskom kontinentu, koji je u velikoj meri zasnovan na funkcionalnosti i odvojen od tradicionalnog moralnog utemeljenja, sistem zasnovan na moralnom odgoju pojedinca mogao bi automatski biti smatran neprijateljskim, naročito kada je reč o islamskom odgoju. Dakle, izbor se mora napraviti, a autor preporučuje hibridni sistem zapadnog društva sa određenim elementima moralnog odgoja.
Suština izbora ipak je u tome da društvo prvenstveno mora biti funkcionalno. Institucije treba da proizvode red, odgovornost i korisne rezultate, a od čoveka se pre svega očekuje da bude sposoban da doprinese zajednici. Moralni odgoj zato ne treba da bude osnova društvenog sistema, već njegov važan korektiv – prostor u kojem se čovek ne uči samo kako da bude funkcionalan, već i zašto neke stvari treba da radi. U tom smislu, za Bošnjake, a naročito za Bošnjake u Sandžaku, najrealniji model jeste funkcionalno društvo sa ograničenim, ali očuvanim prostorom za moralni odgoj.
Komentari