Pravo na zaštitu od diskriminacije

Pravo na zaštitu od diskriminacije znači da čovek ima pravo na jednak tretman i jednaku zaštitu, bez obzira na lično svojstvo, identitet, poreklo, veru, jezik, pol, rod, seksualnu orijentaciju, invaliditet, starost, imovno stanje, političko mišljenje ili pripadnost određenoj zajednici.

Ovo pravo ne traži da se razlike brišu. Naprotiv, ono traži da razlike ne budu razlog da neko bude ponižen, isključen, uskraćen, označen kao manje vredan ili stavljen u lošiji položaj. Jednakost ne znači da svi imaju isti život, nego da niko ne sme biti kažnjen zato što se ne uklapa u ono što većina smatra “normalnim”.

Ovo pravo je važno zato što diskriminacija čoveku ne oduzima samo jednu priliku. Ona mu često oduzima osećaj da uopšte pripada društvu.

Kada neko zbog porekla, vere, jezika, pola, roda, invaliditeta, siromaštva, starosti, seksualne orijentacije ili bilo kog ličnog svojstva dobija lošiji tretman, problem nije samo u jednom slučaju. Problem je u poruci da neki ljudi moraju više da dokazuju svoju vrednost, svoje pravo na posao, školu, zdravstvenu zaštitu, bezbednost ili poštovanje.

Zaštita od diskriminacije je važna jer bez nje sva druga prava postaju selektivna. Imaš pravo, ali ne uvek. Imaš zaštitu, ali zavisi ko si. Imaš glas, ali samo ako društvo odluči da tvoj glas nije problem. Zato je ovo pravo jedan od temelja jednakosti, dostojanstva i stvarne slobode.

Ovo pravo se vidi kada neko ne dobije posao zbog prezimena, porekla, vere, pola, godina, invaliditeta ili zato što poslodavac pretpostavlja da se “ne uklapa”.

Vidi se kada dete u školi bude ponižavano zbog jezika kojim govori, odeće koju nosi, siromaštva, nacionalnosti, vere, invaliditeta ili porodične situacije. Vidi se kada pacijent bude tretiran lošije u zdravstvenoj ustanovi zato što dolazi iz marginalizovane zajednice, nema novca, ne govori “pravilno” ili se ne uklapa u očekivanu sliku građanina.

Diskriminacija se vidi i kada stanodavac ne želi da izda stan određenoj porodici, kada institucija ne obezbedi pristup osobi sa invaliditetom, kada žena trpi lošiji tretman na poslu zbog trudnoće, kada se Romi, Bošnjaci, Albanci, migranti, izbeglice, LGBT osobe ili bilo koja druga grupa prikazuju kao problem, pretnja ili manje vredni.

Ovo pravo postoji da bi čovek mogao da živi, radi, uči, leči se, kreće se i govori bez stalnog dokazivanja da zaslužuje isto poštovanje kao svi drugi.

Pravni osnov zaštite od diskriminacije nalazi se u ustavnim garancijama jednakosti, zakonima koji zabranjuju diskriminaciju i međunarodnim dokumentima o ljudskim pravima.

Ovo pravo obuhvata zabranu neposredne i posredne diskriminacije, zaštitu od uznemiravanja, govora mržnje, segregacije, viktimizacije i nejednakog postupanja pred institucijama, poslodavcima, školama, zdravstvenim ustanovama, medijima i drugim akterima.

U praksi, pravni osnov ovog prava znači da niko ne sme biti stavljen u lošiji položaj zbog ličnog svojstva. Država ne sme samo formalno da kaže da su svi jednaki, već mora da obezbedi stvarne mehanizme zaštite kada se jednakost krši.

U Srbiji je pravo na zaštitu od diskriminacije zaštićeno Ustavom Republike Srbije, Zakonom o zabrani diskriminacije, zakonima iz oblasti rada, obrazovanja, zdravstva, javnog informisanja, socijalne zaštite i drugim propisima koji uređuju jednak tretman građana.

Ovo pravo znači da institucije, poslodavci, škole, zdravstvene ustanove, mediji i drugi akteri ne smeju stavljati čoveka u lošiji položaj zbog njegovog ličnog svojstva, porekla, vere, jezika, pola, roda, invaliditeta, starosti, imovnog stanja, političkog mišljenja ili pripadnosti određenoj zajednici.

U praksi, ovo pravo je posebno važno kada se ljudi suočavaju sa odbijanjem usluge, nejednakim tretmanom na poslu, diskriminacijom u školi, govorom mržnje, institucionalnim ignorisanjem ili javnim narativima koji neku grupu prikazuju kao problem. Tada zaštita od diskriminacije ne sme ostati samo rečenica u zakonu, već mora postati stvarna zaštita čoveka pred sistemom.

Na međunarodnom nivou, zaštita od diskriminacije nalazi se u samom temelju sistema ljudskih prava. Ona je deo Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Evropske konvencije o ljudskim pravima i drugih međunarodnih standarda.

Ovo pravo znači da ljudska prava ne smeju važiti selektivno. Država ne može jednoj grupi garantovati zaštitu, a drugu ostaviti na margini zbog porekla, vere, jezika, pola, roda, invaliditeta, siromaštva, političkog mišljenja, seksualne orijentacije ili drugog ličnog svojstva.

U međunarodnom okviru, zabrana diskriminacije nije samo dodatak drugim pravima. Ona je uslov da sva druga prava zaista budu prava, a ne privilegije dostupne samo onima koje društvo već prihvata.