Pitanje ko danas vlada svetom zvuči jednostavno samo dok ne pokušamo da odgovorimo na njega.

Tokom prve decenije nakon Hladnog rata odgovor je izgledao gotovo očigledno. Sovjetski Savez više nije postojao. Sjedinjene Države imale su vojnu, ekonomsku i političku snagu kojoj nije postojao ozbiljan globalni protivtežak. Američki dolar bio je u centru međunarodnog finansijskog sistema, američke tehnološke kompanije oblikovale su digitalnu budućnost, a američka mreža savezništava protezala se od Evrope do istočne Azije.

Taj svet više ne postoji u istom obliku.

Ali nije ga zamenio svet u kojem je Kina jednostavno sela na američko mesto.

Sjedinjene Države i dalje imaju najveću pojedinačnu ekonomiju sveta po nominalnom BDP-u. Prema podacima MMF-a iz aprila 2026, američka ekonomija procenjena je na oko 32,38 biliona dolara, kineska na 20,85 biliona, dok Evropska unija kao celina iznosi oko 23,03 biliona dolara.

Amerika i dalje ima najveći vojni budžet. Kina kontroliše ogromne delove svetske proizvodnje i strateških lanaca snabdevanja. Evropska unija ima tržište čija pravila mogu promeniti ponašanje multinacionalnih kompanija. Rusija poseduje vojnu i nuklearnu sposobnost koja joj daje geopolitičku težinu znatno veću od veličine njene ekonomije. Indija sve češće odbija logiku prema kojoj bi morala pripadati jednom velikom bloku.

Moć nije prešla iz Vašingtona u Peking.

Ona se rasula.

I upravo je to možda najvažnija karakteristika sveta u kojem danas živimo.

Moć više nije jedna stvar

Kada govorimo o velikim silama, često još razmišljamo kao da postoji jedna tabela na kojoj se države mogu jednostavno poređati od najmoćnije do najmanje moćne.

Savremeni svet tako ne funkcioniše.

Postoji vojna moć. Finansijska moć. Industrijska moć. Energetska moć. Tehnološka moć. Regulatorna moć. Kontrola nad sirovinama. Kontrola nad infrastrukturom. Diplomatska mreža. Mogućnost da se drugoj državi nametne trošak. I mogućnost da joj se jednostavno kaže ne.

Država može biti relativno slaba u jednoj oblasti, a gotovo nezamenljiva u drugoj.

Možete imati nosače aviona, ali zavisiti od minerala koji se prerađuju na drugom kontinentu.

Možete imati ogromnu ekonomiju, ali spoljnu politiku koja zahteva dogovor 27 različitih vlada.

Možete imati mnogo manji BDP od svojih konkurenata, ali posedovati nuklearni arsenal sposoban da promeni bezbednosnu računicu čitavog kontinenta.

Zbog toga pitanje „ko je danas najmoćniji?“ više nema jedan odgovor.

Zavisi od toga koju moć merimo.

Amerika nije izgubila moć. Izgubila je monopol.

Priče o propadanju Sjedinjenih Država ponavljaju se decenijama. Brojevi, međutim, ne pokazuju državu koja je prestala da bude supersila.

Prema SIPRI-ju, SAD su tokom 2025. godine potrošile oko 954 milijarde dolara na vojsku. Kina, druga na svetu, oko 336 milijardi, a Rusija oko 190 milijardi. Američki Kongres je za 2026. odobrio vojnu potrošnju veću od bilion dolara.

Ali možda najvažnija američka prednost nije vojna.

To je dolar.

Na kraju 2025. godine 56,77 odsto prijavljenih svetskih deviznih rezervi bilo je u američkim dolarima. Euro je činio 20,25 odsto, dok je kineski renminbi držao samo 1,95 odsto.

Udeo dolara jeste manji nego pre nekoliko decenija. To je stvarna promena.

Ali pad udela nije isto što i postojanje alternative sposobne da preuzme njegovu ulogu.

Za sada takva valuta ne postoji.

Amerika istovremeno raspolaže nečim što Kina još nema u sličnom obimu: izuzetno širokom mrežom savezništava, vojnih partnerstava, finansijskih institucija, tehnoloških kompanija i političkih odnosa.

Zbog toga govoriti o „kraju Amerike“ promašuje ono što se zapravo dešava.

Amerika nije prestala da bude najkompletnija globalna sila.

Prestala je da bude sila kojoj gotovo niko nije mogao ozbiljno osporiti pojedine stubove njene moći.

Kina ne mora da vlada svetom da bi svet zavisio od nje

Kineska moć izgleda drugačije.

Mnogo manje se vidi u vojnim bazama, a mnogo više u fabrikama, lukama, baterijama, mašinama, elektronici i kontejnerima.

Kineski robni izvoz tokom 2025. dostigao je približno 3,77 biliona dolara. Kina je tokom prethodne tri godine u proseku činila oko 14,4 odsto vrednosti svetskog izvoza robe.

Ali sama količina izvoza ne objašnjava punu težinu kineske pozicije.

Važnije je gde se Kina nalazi unutar lanaca proizvodnje.

Prema Međunarodnoj agenciji za energiju, Kina proizvodi oko 60 odsto magnetnih retkih zemalja, obavlja više od 90 odsto njihove prerade i proizvodi gotovo 95 odsto permanentnih magneta. Ti materijali potrebni su za električna vozila, vetroturbine, robotiku, elektroniku i deo vojne industrije.

To znači da geopolitička moć više ne mora izgledati kao vojna okupacija ili blokada luke.

Ponekad je dovoljno kontrolisati komponentu koju drugi ne mogu brzo da zamene.

Kada Peking uvede ograničenje izvoza kritičnog materijala, posledice mogu osetiti fabrike hiljadama kilometara dalje.

To je jedna od novih gramatika moći.

Ne morate kontrolisati tuđu teritoriju.

Dovoljno je da kontrolišete nešto bez čega tuđa ekonomija ne može normalno da funkcioniše.

Ali Kina još nije nova Amerika

Od toga je lako napraviti pogrešan zaključak.

Ako američki unipolarni trenutak slabi, onda Kina navodno mora biti sledeći hegemon.

Međunarodni odnosi nisu štafetna trka u kojoj jedna država jednostavno predaje palicu drugoj.

Kina ima ogromnu industrijsku bazu, drugo najveće vojno izdvajanje na svetu i rastuće tehnološke kapacitete. U oblasti generativne veštačke inteligencije kineski pronalazači objavili su više od 43.000 patentnih porodica samo tokom 2024. i 2025. godine, dok su SAD ostale drugo najvažnije mesto za takvu patentnu aktivnost.

Ali kineska valuta i dalje nema ni približno globalnu ulogu dolara.

Njena mreža formalnih vojnih savezništava mnogo je uža od američke.

Kina zato može biti dominantna u pojedinim lancima snabdevanja, izuzetno važna za globalnu trgovinu i ozbiljan vojni konkurent u Indo-Pacifiku, a da ipak ne postane nova verzija Sjedinjenih Država iz devedesetih.

Možda upravo tu grešimo kada pokušavamo da predvidimo budućnost.

Tražimo sledeću hegemoniju u trenutku kada se sistem možda udaljava od same mogućnosti jedne hegemonije.

Evropska unija: mnogo moći, mnogo centara odlučivanja

Evropska unija predstavlja jedan od najzanimljivijih paradoksa savremene geopolitike.

Kao celina, njena ekonomija iznosi oko 23 biliona dolara. To je više od kineskog nominalnog BDP-a prema aktuelnim projekcijama MMF-a za 2026.

Evropa je i ogromno potrošačko tržište.

Kompanija koja želi pristup stotinama miliona evropskih potrošača mora da poštuje evropska pravila o konkurenciji, privatnosti, zaštiti potrošača, digitalnim uslugama i drugim oblastima.

To je regulatorna moć.

Ali Evropska unija nije država.

Njena spoljna i bezbednosna politika u ključnim pitanjima i dalje zahteva jednoglasnost država članica, uz određene izuzetke.

Tu nastaje evropski paradoks.

Resursi postoje.

Tržište postoji.

Diplomatska infrastruktura postoji.

Vojna potrošnja brzo raste. Evropa je tokom 2025. potrošila približno 864 milijarde dolara na vojsku, dok su evropske članice NATO-a zajedno izdvojile oko 559 milijardi.

Ali sposobnost da se ti resursi brzo pretvore u jednu političku odluku mnogo je slabija nego kod klasične države.

Evropa zato nije nemoćna.

Ona je moćna na komplikovan način.

Rusija pokazuje zašto BDP nije dovoljan

Ako bismo međunarodnu moć merili samo veličinom ekonomije, Rusija bi teško mogla imati geopolitički uticaj koji danas ima.

Ali upravo njen primer pokazuje zašto je takvo merenje nepotpuno.

Rusija je tokom 2025. potrošila oko 190 milijardi dolara na vojsku, približno 7,5 odsto svog BDP-a.

Još važnije, Rusija i Sjedinjene Države zajedno poseduju gotovo 86 odsto svih nuklearnih bojevih glava na svetu prema SIPRI Yearbooku 2026.

To Rusiji daje sposobnost da utiče na globalnu bezbednost daleko iznad njenog udela u svetskoj ekonomiji.

Ali ruska moć nije ista kao američka ili kineska.

Rusija nema sposobnost da organizuje svetsku trgovinu kao Kina, niti finansijski sistem kao SAD.

Njena moć je u velikoj meri moć prinude, odvraćanja i poremećaja.

Država ne mora biti sposobna da izgradi novi međunarodni poredak da bi bila sposobna da ozbiljno destabilizuje postojeći.

Indija: moć da ne izabere stranu

Indija predstavlja drugačiju vrstu uspona.

Njena najveća prednost možda nije u tome što će postati nova Amerika ili nova Kina.

Nego što postaje dovoljno velika da odbije takav izbor.

SIPRI je Indiju za 2025. svrstao na peto mesto među najvećim vojnim potrošačima, sa oko 92,1 milijardom dolara.

Ali njena geopolitička vrednost nije samo u veličini vojske.

Indija može produbljivati saradnju sa Sjedinjenim Državama, održavati odnose sa Rusijom, konkurisati Kini, sarađivati sa državama Zaliva i istovremeno insistirati na sopstvenom položaju među državama Globalnog juga.

Takva politika ne znači neutralnost.

Ona znači stratešku autonomiju.

I upravo bi ona mogla postati jedan od glavnih obrazaca novog sveta.

Sve više država neće pitati: „Kom bloku pripadamo?“

Pitaće: „Šta možemo dobiti od svakog od njih, a da ne predamo potpunu kontrolu nijednom?“

Srednje sile više nisu statisti

Turska, Brazil, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Indonezija i druge regionalne sile ne mogu pojedinačno oblikovati čitav međunarodni sistem.

Ali sve češće mogu blokirati planove većih sila.

To je važna promena.

Država može imati bezbednosnu saradnju sa jednom silom, trgovinsku sa drugom, energetsku zavisnost od treće i investicione odnose sa četvrtom.

Ona ne postaje potpuno nezavisna.

Naprotiv, može biti istovremeno zavisna od nekoliko centara.

Ali upravo iz te višestruke zavisnosti nastaje prostor za pregovaranje.

Novi poredak zato možda nije svet suverenih država oslobođenih velikih sila.

Više liči na svet u kojem se države stalno cenkaju oko uslova sopstvene zavisnosti.

Tehnologija je postala teritorija

Nekada je geopolitiku bilo moguće nacrtati uglavnom kroz granice, moreuze, luke, baze i prirodne resurse.

Danas toj karti moramo dodati fabrike poluprovodnika, data centre, podmorske internet kablove, satelite, cloud infrastrukturu, veštačku inteligenciju, rudnike i pogone za preradu kritičnih minerala.

Čip više nije samo proizvod.

Algoritam više nije samo softver.

Mineral više nije samo roba.

Sve to može postati sredstvo spoljne politike.

Upravo zbog toga granica između ekonomije i nacionalne bezbednosti postaje sve manje jasna.

Države pokušavaju da smanje zavisnost od konkurenata, da približe proizvodnju sopstvenim teritorijama ili saveznicima i da ograniče pristup tehnologijama koje smatraju strateškim.

Ali potpuna ekonomska samostalnost velikih sila teško je ostvariva.

Globalizacija nije jednostavno nestala.

Postala je političnija.

Ko onda zaista ima moć?

Ako tražimo jedno ime, pogrešno smo postavili pitanje.

Sjedinjene Države imaju najširi paket moći: vojsku, dolar, kapital, tehnološki sektor i savezništva.

Kina ima proizvodnu infrastrukturu i položaj unutar lanaca snabdevanja koji je u pojedinim oblastima gotovo nemoguće brzo zameniti.

Evropska unija ima ogromno tržište i regulatornu snagu, ali joj nedostaje politička centralizacija jedne države.

Rusija raspolaže vojnom i nuklearnom sposobnošću koja joj daje težinu znatno veću od veličine njene ekonomije.

Indija povećava svoju moć upravo time što sve teže može biti svrstana u tuđu geopolitičku kolonu.

Regionalne sile kontrolišu energiju, logističke pravce, tržišta, sirovine i diplomatske odluke potrebne mnogo većim državama.

Nijedna od njih nema sve.

To je suština.

Za male države multipolarnost nije automatski sloboda

Sa Balkana je lako romantizovati multipolarni svet.

Ako postoji više velikih sila, mala država navodno dobija više partnera, više investicija i više prostora za manevrisanje.

Delimično je tako.

Ali više centara moći znači i više centara koji pokušavaju da utiču na odluke manje države.

Telekomunikacije postaju pitanje geopolitike.

Energetika postaje pitanje geopolitike.

Rudnici postaju pitanje geopolitike.

Mediji, infrastruktura, bezbednost, tehnologija i strani kapital više se ne mogu jednostavno odvojiti od spoljne politike.

Za Srbiju i druge zemlje Zapadnog Balkana zato ozbiljno pitanje nije samo da li su „za Istok“ ili „za Zapad“.

Pitanje je koliko stvarne političke autonomije može imati zemlja čija trgovina, investicije, bezbednost, energija i tehnologija zavise od nekoliko različitih spoljnih centara.

Multipolarnost može povećati pregovarački prostor.

Ali može povećati i cenu pogrešne procene.

A šta se događa sa ljudskim pravima?

U raspravama o velikim silama postoji nešto što lako nestane iza grafikona o BDP-u i fotografija vojnih parada.

Ljudi.

Tokom perioda zapadne dominacije Sjedinjene Države i Evropa imale su nesrazmerno veliki uticaj na međunarodni jezik demokratije, ljudskih prava, sankcija i legitimnosti.

Taj sistem nikada nije bio potpuno dosledan.

Zapadne države primenjivale su principe selektivno, sarađivale sa autoritarnim saveznicima i različito reagovale na slična kršenja prava u zavisnosti od političkog interesa.

To je ozbiljno narušilo njihov kredibilitet.

Ali odgovor na dvostruke standarde ne može biti svet bez standarda.

U fragmentisanom međunarodnom sistemu postoji opasnost da ljudska prava postanu samo još jedno sredstvo geopolitičkog obračuna.

Jedan blok govoriće o kršenjima koja čine njegovi protivnici.

Drugi će govoriti o kršenjima prvog.

A o sopstvenim saveznicima svi će govoriti znatno tiše.

Ako se to dogodi, ljudska prava neće potpuno nestati iz međunarodnog jezika.

Možda će se dogoditi nešto gore.

Ostaće svuda prisutna kao retorika, ali sve manje kao univerzalni standard.

Svet nije postamerički. Postao je složeniji.

Amerika nije nestala.

Kina nije preuzela planetu.

Evropa nije nemoćna.

Rusija nije dovoljno velika da organizuje svetski sistem.

Indija ne želi da postane nečiji satelit.

A veliki deo ostatka sveta više ne želi da bira između dve zastave.

Zato možda ne ulazimo u kineski vek, niti se vraćamo u jednostavnu verziju Hladnog rata.

Ulazimo u svet u kojem je moć raspoređena između više država, institucija, resursa i tehnologija.

Amerika i dalje ima više instrumenata globalne moći od bilo koje druge pojedinačne države.

Ali Kina može osporiti njenu industrijsku dominaciju.

Rusija može poremetiti bezbednosni poredak.

Evropa može oblikovati pravila tržišta.

Indija može odbiti svrstavanje.

Regionalne sile mogu uskratiti energiju, logistiku, glas ili političku podršku.

To možda i jeste najveća promena.

Ne to što je jedna sila osvojila svet od druge.

Nego što više niko ne može da ga ima.