Na Studentskom trgu, 14. septembra, među fakultetskim zastavama, bajkerima, decom na ramenima roditelja i ljudima koji čekaju da kolona krene, stoji Pobednik.
Nije onaj sa Kalemegdana. Ovaj je spušten sa stuba, gotovo na visinu ljudi oko sebe. U ruci drži belu kutiju na kojoj piše: „Studenti pobeđuju“.
Nekoliko sati kasnije, figura će krenuti kroz centar Beograda zajedno sa studentima i građanima koji nose kutije sa potpisima za izbornu listu. Proći će od Rektorata preko centralnih gradskih ulica do Republičke izborne komisije u Kralja Milana 14. Studenti su događaj sami najavljivali kao „šetnju pobednika“ i „put pobednika“. U pozivu građanima napisali su: „Potpise ćemo nositi zajedno, jer ovo je zajednička borba, kao što će biti i pobeda.“
Na čelu kolone bila je upravo ta figura.
Izbor Pobednika teško je posmatrati kao slučajnu scenografiju.
Njegovo ime se gotovo savršeno uklapa u naziv liste, „Studentska lista – Studenti pobeđuju“. Ali zanimljiviji deo počinje kada se pogleda ko je zapravo taj čovek na Kalemegdanu, zbog čega je nastao i kako se tokom jednog veka menjalo ono što predstavlja.
Jer Pobednik je već jednom morao da promeni mesto, publiku i političko značenje.
Čovek koji je trebalo da stoji na Terazijama
Današnji Pobednik toliko prirodno pripada Kalemegdanu da je teško zamisliti da tamo prvobitno uopšte nije trebalo da bude.
Beogradska opština je 1913. godine, posle balkanskih ratova, odlučila da podigne spomenik pobedi srpske vojske. Posao je poveren Ivanu Meštroviću. Njegova zamisao bila je mnogo veća od figure koju danas poznajemo: monumentalna fontana na Terazijama, sa lavovima, bazenom i stubom, na čijem vrhu bi stajao nagi muški Pobednik.
U jednoj ruci imao je mač, u drugoj sokola. Rat i mir.
Prvi svetski rat prekinuo je realizaciju projekta. Kada se ideja vratila dvadesetih godina, vratila se i rasprava.
Beograd se ozbiljno posvađao oko jednog nagog muškarca.
Deo javnosti smatrao je da obnažena figura ne pripada centru grada. Drugima je smetalo što Pobednik nema dovoljno jasno nacionalno obeležje, što nije vojnik sa šajkačom, uniformom ili drugim lako prepoznatljivim srpskim simbolima. U javnoj polemici 1927. godine raspravljalo se o njegovoj nagosti, umetničkoj vrednosti, identitetu, mestu na kojem treba da stoji, pa čak i pravcu u kojem treba da gleda.
Na kraju nije dobio Terazije.
Postavljen je 1928. na visoki stub na Gornjem gradu Beogradske tvrđave, povodom desetogodišnjice proboja Solunskog fronta. Tamo je vremenom postao jedan od najprepoznatljivijih simbola Beograda.
Upravo je to zanimljivo kod javnih simbola.
Njihovo značenje nikada nije potpuno zamrznuto u trenutku kada su izliveni u bronzi.
Pobednik je zamišljen nakon balkanskih ratova. Prvi svetski rat promenio je kontekst. Kraljevina SHS promenila je politički okvir. Beograd mu je promenio lokaciju. Vreme ga je pretvorilo iz spornog nagog muškarca u gradski simbol koji gotovo niko više ne doživljava kao skandal.
Onda su ga studenti ponovo uzeli u ruke.
Pobednik više ne gleda grad odozgo
Na fotografijama Avangarde možda je najzanimljivija jedna promena koju organizatori verovatno nisu morali ni da objašnjavaju.
Originalni Pobednik stoji visoko iznad ljudi.
Studentski Pobednik stoji među njima.
Nema visokog dorskog stuba. Nema distance. Oko njega prolaze ljudi. Dete pokazuje prema njemu. Iza njega su zastave fakulteta. U drugom kadru njegova silueta ide kroz masu. U sledećem više nije dominantan predmet fotografije, već deo kolone.
Simbol se spustio na ulicu.
To ne dokazuje šta su autori performansa imali u glavi. Za detaljno autorsko objašnjenje izbora Pobednika nisam našao javno objavljen tekst. Ali ono što su organizatori sami nazvali „Putem pobednika“, uz naziv liste „Studenti pobeđuju“ i poruku da će „zajednička borba“ završiti pobedom, daje dovoljno materijala za čitanje performansa.
U toj slici pobeda više nije završeni istorijski događaj koji se komemoriše.
Postaje politička tvrdnja izrečena unapred.
Studenti tek ulaze u izbornu utakmicu, a njihov vizuelni jezik već govori iz pozicije pobednika.
To je klasična funkcija političkog performansa. Ne opisuje samo ono što jeste. Pokušava da proizvede sliku onoga što njegovi autori žele da publika zamisli kao moguće.
Istorija je tog dana napravila malu petlju
Postoji detalj koji ceo događaj čini još boljim za čitanje.
Pobednik je prvobitno trebalo da stoji na Terazijama.
Studentska kolona sa njegovom figurom krenula je od Rektorata, prošla preko Trga republike i pored Palate Albanija, nastavila centralnim gradskim prostorom prema Kralja Milana i sedištu RIK-a. Izveštaji sa terena beleže da je kolona oko 18.15 stigla do Trga republike i Palate Albanija, a zatim nastavila prema Predsedništvu i RIK-u.
Drugim rečima, skoro što godina nakon što mu je centar Beograda uskraćen kao stalno mesto, Pobednik se u studentskoj verziji ponovo našao upravo u tom prostoru.
Nema dokaza da je ruta birana da bi napravila ovu istorijsku referencu. Vrlo je moguće da je to samo posledica najlogičnijeg puta od Rektorata do Kralja Milana.
Ali simboli ne zavise uvek od namere autora.
Nekada grad sam dopiše deo priče.
Figuru zbog koje se Beograd 1927. raspravljao da li sme da stoji na Terazijama, Beograd 2026. gleda kako prolazi kroz centar sa studentskom izbornom kutijom.
Teško je zamisliti bolju ilustraciju činjenice da značenje spomenika nikada nije završeno.
Mač, soko i izborna kutija
Meštrovićev Pobednik nosi mač i sokola.
U tadašnjem simboličkom jeziku, rat i mir.
Na studentskoj figuri koja se tog dana pojavila ispred Rektorata u prvi plan je gurnuta kutija. Natpis na njoj direktno povezuje gradski simbol sa izbornom listom.
Ta zamena je možda najčistiji deo celog performansa.
Vojna pobeda prelazi u civilnu političku utakmicu.
Borbeni simbol prelazi u proceduru.
A procedura je, koliko god izgledala manje spektakularno, na kraju bila jedino što je tog dana stvarno odlučivalo.
To se najbolje vidi kada se pogledaju poslednje fotografije iz serije.
Napolju su bili zastave, motocikli, muzika, masa i Pobednik.
Unutra su ostali fluorescentna svetla, dugačak što, članovi Republičke izborne komisije i bele kutije sa dokumentacijom.
Studenti ih unose jednu po jednu.
Na jednoj fotografiji na leđima bele majice velikim crvenim slovima piše „STUDENTI POBEĐUJU“, dok nekoliko metara ispred sedi članica Komisije.
To je trenutak kada slogan mora da ustupi mesto pravilniku.
RIK je dan kasnije, 15. septembra, proglasio izbornu listu „Studentska lista – Studenti pobeđuju“ za parlamentarne izbore raspisane za 25. oktobar 2026. godine.
Pobednik je mogao da dođe do vrata.
Dalje je morala dokumentacija.
Čiji je Pobednik?
Postoji i ozbiljnije pitanje iza cele estetike.
Pobednik nije politički prazan simbol.
Nastao je iz kulture sećanja na srpske vojne pobede, a njegovo konačno postavljanje vezano je za proboj Solunskog fronta. Studentska kolona krenula je uz „Marš na Drinu“. U njoj su se pojavili ratni veterani, nacionalne zastave, fakultetske zastave, bajkeri i građani različitih generacija. Ispred RIK-a svirali su trubači i igralo se kolo.
Taj izbor ikonografije može se čitati na više načina.
Jedno čitanje vidi pokušaj studentskog pokreta da preuzme klasične državne i nacionalne simbole iz stranačkog vlasništva i predstavi ih kao zajedničke. U toj interpretaciji, zastava, Pobednik ili Marš na Drinu ne pripadaju vlasti, opoziciji ili jednom ideološkom taboru.
Drugo čitanje može biti kritičnije. Rečnik pobede, vojni istorijski simboli i marševi nose značenja koja daleko prevazilaze jednu izbornu kampanju. Za deo publike oni mogu proizvoditi osećaj zajedništva. Za drugu mogu prizvati nacionalističku ili militarizovanu političku estetiku.
Oba čitanja imaju osnovu.
Pobednik je dobar simbol upravo zato što nikada nije bio sasvim jednostavan.
Čak ni 1927. ljudi nisu mogli da se slože šta on zapravo predstavlja.
Jedni su želeli srpskog vojnika.
Meštrović je napravio univerzalizovanu mušku figuru bez očekivanog nacionalnog kostima.
Jedni su u njemu videli skandal.
Drugi umetnost.
Jedni pobedu nad Osmanlijama.
Kasnije pobedu u Prvom svetskom ratu.
Danas turisti uglavnom vide Beograd.
A 14. septembra deo grada je u njemu video studentsku izbornu poruku.
Spomenik koji može da promeni značenje i ostane isti
Beograd je pun spomenika koje prolaznici više skoro i ne primećuju.
Pobednik nema taj problem.
Njegova silueta radi na magnetu za frižider, turističkoj razglednici, protestnom transparentu i političkom performansu.
To je moć uspešnog javnog simbola: dovoljno je prepoznatljiv da odmah nosi značenje, a dovoljno otvoren da svaka generacija pokuša da mu doda svoje.
Studenti 14. septembra nisu menjali originalni spomenik.
Napravili su svoju verziju.
Spustili su ga sa Kalemegdana, stavili mu kutiju u ruku i poveli ga prema izbornoj komisiji.
Original ostaje na svom stubu.
Ali nekoliko sati kroz Beograd je hodala druga verzija Pobednika.
Onaj sa Kalemegdana gleda preko Save i Dunava.
Ovaj je gledao prema Kralja Milana 14.
Jedan čuva uspomenu na pobede iz prošlog veka.
Drugi je korišćen kao slika pobede koja tek treba da bude izborno proverena.
Ta razlika je važna.
Jer 25. oktobra Pobednik više neće biti u koloni.
Biće samo birački listić.
Komentari