Klimatske promene obično povezujemo sa rastom temperatura, poplavama, sušama i promenama koje neposredno utiču na ljude i prirodu. Mnogo ređe govorimo o njihovom uticaju na ono što ostaje iza generacija: tvrđave, crkve, stare građevine, arheološke lokalitete i druge tragove kulturnog nasleđa.
Kamen, drvo i metal ne postoje izvan klime.
Promene temperature, vlažnosti, padavina i intenziteta ekstremnih vremenskih događaja menjaju uslove u kojima kulturna dobra opstaju. Ono što je građeno pre nekoliko vekova danas je izloženo okolnostima koje u trenutku njegove izgradnje nisu morale postojati u istom intenzitetu.
U Srbiji se ovaj problem sve više povezuje sa pitanjem kako kulturno nasleđe sačuvati u uslovima klimatskih promena.
Kada klima počne da menja spomenike
Nepokretno kulturno nasleđe obuhvata veoma različite objekte: od arheoloških lokaliteta i srednjovekovnih sakralnih građevina do istorijskih naselja, tvrđava i drugih spomenika kulture.
Njihovi materijali različito reaguju na promene u okolini.
Kamen i metal izloženi su stalnim ciklusima zagrevanja i hlađenja. Tokom toplotnih talasa materijali se šire, dok nagli pad temperature dovodi do njihovog skupljanja.
Ponavljanje tog procesa može vremenom izazvati mikropukotine, zamor materijala i odvajanje delova konstrukcije.
Voda stvara dodatni problem.
Intenzivne padavine i bujične poplave mogu neposredno ugroziti stabilnost objekata, dok povećana vlažnost, mraz i soli ubrzavaju propadanje kamena, maltera i drugih građevinskih materijala.
Sa druge strane, dugotrajne suše i jako sunčevo zračenje ubrzavaju isparavanje vode iz pora kamena. Nakon isparavanja ostaju soli koje mogu kristalisati unutar materijala, stvarajući pritisak i postepeno razarajući njegove površinske slojeve.
Problem nije samo temperatura
Klimatski rizik ne završava se na toplotnim talasima.
Intenzivne padavine mogu povećati nestabilnost zemljišta i doprineti pojavi klizišta i odrona. U istraživanju se posebno ukazuje na područja Ponišavlja i Zapadne Srbije kao primere prostora u kojima geomorfološka nestabilnost može predstavljati dodatni rizik za kulturna dobra.
Vetар takođe može postati faktor degradacije.
Čestice prašine, peska, leda ili snega koje nose snažni vetrovi deluju na površinu spomenika poput veoma sporog brusnog papira. Proces možda nije dramatičan iz dana u dan, ali tokom godina može izbrisati fine detalje sa skulptura, natpisa i kamenih površina.
Kod već oslabljenih objekata olujni vetrovi mogu imati mnogo neposrednije posledice, od oštećenja krovova i fasada do ugrožavanja čitavih konstrukcija.
Kulturno nasleđe zato ne propada samo kroz jedan veliki događaj. Često ga menjaju stotine manjih procesa koji se godinama ponavljaju.
Zagađenje dodatno ubrzava degradaciju
Klimatski faktori deluju zajedno sa zagađenjem.
U urbanim sredinama atmosferski zagađivači mogu doprineti hemijskom propadanju fasada i spomenika. U kombinaciji sa vodom i povišenim temperaturama pojedini zagađivači učestvuju u hemijskim reakcijama koje slabe krečnjak, malter i druge materijale.
Promenjeni uslovi temperature i vlažnosti mogu pogodovati i pojavi biljnih i drugih organizama koji ranije nisu bili karakteristični za određenu lokaciju.
Njihovi korenovi mogu prodirati kroz postojeće pukotine i dodatno oštećivati zidove i kamene strukture.
Klimatske promene tako mogu ubrzati procese koji su postojali i ranije, ali ih učiniti češćim, intenzivnijim ili težim za kontrolu.
Srbija mora da prati šta se dešava pre nego što šteta postane vidljiva
Jedan od centralnih zaključaka istraživanja jeste značaj monitoringa.
Tradicionalni pristup često reaguje tek kada je oštećenje već vidljivo. Savremena zaštita kulturnog nasleđa pokušava da reaguje ranije.
Senzori ugrađeni u objekte mogu kontinuirano pratiti temperaturu, vlažnost vazduha, vlagu u zidovima, vibracije i koncentraciju pojedinih zagađivača.
Takvi podaci omogućavaju da se promene uoče pre nego što dovedu do ozbiljnog oštećenja.
Umesto da se čeka pucanje zida, ideja je da se registruju uslovi koji bi do pucanja mogli dovesti.
To zahteva saradnju konzervatora, arhitekata, geologa, stručnjaka za materijale, klimatskih istraživača i institucija nadležnih za zaštitu kulturnog nasleđa.
Klimatske promene time menjaju i samu logiku konzervacije.
Zaštita više ne može da se zasniva samo na pitanju kako popraviti ono što je oštećeno. Sve važnije postaje pitanje kako predvideti rizik.
Od nanopremaza do 3D skeniranja
Savremene tehnologije nude mogućnosti koje ranijim generacijama konzervatora nisu bile dostupne.
Jedan pravac razvoja odnosi se na nove zaštitne materijale i nanopremaze koji mogu povećati otpornost određenih površina na vodu, UV zračenje i hemijsku degradaciju.
Njihova primena, međutim, mora biti prilagođena originalnom materijalu kako intervencija namenjena zaštiti ne bi sama postala izvor problema.
Drugi pravac jeste digitalno očuvanje.
3D skeniranje i fotogrametrija omogućavaju veoma precizno dokumentovanje arhitektonskih elemenata i čitavih objekata.
Digitalna kopija ne može zameniti spomenik.
Ali može sačuvati informacije o njegovom obliku, strukturi i detaljima čak i ako fizički objekat kasnije pretrpi teško oštećenje.
Zbog toga digitalni arhivi mogu predstavljati važan dodatni sloj zaštite kulturnog nasleđa.
Zaštita počinje i oko samog objekta
Nisu sve mere tehnološke.
Kod lokaliteta ugroženih vodom, erozijom ili nestabilnošću zemljišta, važnu ulogu imaju drenažni sistemi, stabilizacija tla i upravljanje površinskim i podzemnim vodama.
Kod istorijskih objekata može biti važno i očuvanje ili obnova tradicionalnih sistema ventilacije, koji omogućavaju prirodnu kontrolu unutrašnje vlage.
Drugim rečima, zaštita spomenika ponekad počinje mnogo dalje od samog zida.
Počinje od zemljišta, vode, vegetacije i prostora koji ga okružuje.
Kulturno nasleđe nije samo pitanje materijala
Najvažniji deo problema možda se nalazi izvan samog kamena.
Kulturno nasleđe predstavlja deo načina na koji zajednice razumeju sopstvenu prošlost i pripadnost.
Nestanak nekog objekta zato nije samo fizički gubitak.
Sa njim može nestati deo lokalnog sećanja, priča koje se vezuju za određeno mesto i osećaj kontinuiteta između generacija.
Istraživanje ukazuje upravo na tu vezu između očuvanja kulturnih dobara i očuvanja kolektivnog identiteta.
Ako nestaje prostor u kojem je istorija zajednice ostavila fizički trag, menja se i način na koji ta zajednica može da pamti samu sebe.
Zbog toga zaštitu nasleđa u uslovima klimatskih promena nije dovoljno posmatrati isključivo kao tehničko pitanje konzervacije.
Ona je istovremeno pitanje kulture, životne sredine, lokalnog razvoja, obrazovanja i javne politike.
Lokalna zajednica ne može ostati samo posmatrač
U istraživanju je posebna pažnja posvećena ulozi obrazovanja i lokalnog stanovništva.
Sama stručna zaštita nije dovoljna ako ljudi koji žive pored kulturnog dobra ne razumeju rizike kojima je ono izloženo.
Ekološko obrazovanje može pomoći da stanovnici prepoznaju promene, prijave probleme i učestvuju u oblikovanju lokalnih mera zaštite.
Jedan od predloga koji se pojavljuje u istraživanju jeste i formiranje specijalizovanih lokalnih službi poput „eko-patrola“, koje bi mogle pratiti povezanost stanja životne sredine i rizika po kulturna dobra.
Ideja je jednostavna.
Očuvanje nasleđa ne može biti posao samo jedne institucije.
Potrebni su stručnjaci, lokalna samouprava, država i zajednica koja razume vrednost prostora u kojem živi.
Potrebna je zaštita pre katastrofe
Veliki deo sistema zaštite kulturnog nasleđa tradicionalno je usmeren na konzervaciju i obnovu.
Klimatske promene zahtevaju još jedan korak: prevenciju.
To znači procenu rizika, klimatsko modeliranje, sistematski monitoring, rano upozoravanje i planove za hitne intervencije.
U istraživanju se zato razmatra i mogućnost uspostavljanja posebnog fonda za monitoring i hitne intervencije u oblasti kulturnog nasleđa.
Takav pristup polazi od ideje da je jeftinije i odgovornije sprečiti veliku štetu nego pokušavati obnovu nakon što ona već nastane.
Ali da bi sistem funkcionisao, potrebni su jasni podaci, institucionalna saradnja i transparentno donošenje odluka.
Nasleđe kao ulaganje u budućnost
Klimatske promene postavljaju pitanje koje prevazilazi pojedinačne spomenike.
Šta želimo da ostane posle nas?
Kulturno nasleđe je fizička veza između prošlosti i generacija koje tek dolaze. Njegovo očuvanje zato nije samo pokušaj da se sačuva nešto staro.
To je odluka da određeni deo zajedničkog sećanja i identiteta ostane dostupan u budućnosti.
U uslovima klimatskih promena ta odluka postaje sve zahtevnija.
Spomenici neće moći sami da se prilagode novoj klimi. Institucije i društvo moraće da prilagode način na koji ih štite.
Zaštita kulturnog nasleđa zato nije trošak koji dolazi nakon važnijih problema. Ona je deo dugoročnog odnosa prema prostoru, životnoj sredini i identitetu zajednice.
Za ceo istraživački rad Bojana Brankovića, uključujući metodologiju, rezultate, stručne reference i kompletnu literaturu, pročitajte dokumente ispod.
Komentari