Ima nečeg pomalo apsurdnog u ideji da je čovek sa prenosivim zvučnikom i mikrofonom možda slučajno naišao na mali odgovor na jedan od velikih problema savremenog života.
Bez manifesta. Bez pokreta. Bez političke teorije.
Samo muzika... i ples... i dvadeset minuta.
U Berlinu je Yakup, poznatiji kao MrBerlinParty, razvio neobičan talenat da mesta na kojima ljudi inače samo žure jedni pored drugih pretvori u mesta na kojima zastanu.
Na Alexanderplatzu, u U-Bahnu, po gradskim ulicama, pojavljuje se sa muzikom, mikrofonom i svojom prenaglašenom energijom i počinje da radi ono što naziva svojim poslom: tera ljude da se zabavljaju. Njegovi nastupi obično traju između 20 i 30 minuta. Postao je prepoznatljivo lice berlinskih ulica i sve viralnija pojava na društvenim mrežama, ali ono što je kod njega najupečatljivije nije njegova popularnost na internetu.
Nego ono što se događa ljudima oko njega.
Nasmeju se.
Onda neko zapleše.
Pa još neko.
Osoba koja je do malopre stajala i gledala u telefon odjednom podigne pogled. Neko ko je nekuda išao zastane. Jedan stranac se nasmeje drugom strancu. Ljudi koji su na trg stigli kao potpuno odvojeni pojedinci počinju, možda u početku pomalo nespretno, da učestvuju u istoj stvari.
Ništa važno, u onom konvencionalnom smislu, nije se dogodilo.
Nijedan zakon nije promenjen.
Nijedni izbori nisu dobijeni.
Niko nije ubeđen da promeni mišljenje.
A ipak se nešto dogodilo.
Na dvadeset minuta javni prostor je postao malo manje anoniman.
A to je možda važnije nego što zvuči.
Jer smo se poprilično navikli da o stvarima koje drže društva na okupu razmišljamo samo u velikim kategorijama.
Razmišljamo o ustavima, zakonima, sudovima, izborima, školama, ekonomijama, vojskama, javnim službama i političkim institucijama. Merimo nezaposlenost, inflaciju, izlaznost na izborima i ekonomski rast. O zdravlju demokratije raspravljamo posmatrajući institucije i političko ponašanje.
Sve je to važno.
Ali društva se ne drže na okupu samo odozgo.
Drže se i horizontalno, kroz milione sitnih susreta između ljudi koji se međusobno ne poznaju.
U središtu svakog društva su ljudi.
Klimanje glavom.
Šala.
Zajednički obrok.
Fudbalska utakmica.
Koncert.
Festival.
Stranac koji vam pridržava vrata.
Neko ko se nasmeje u potpuno istom glupom trenutku kao i vi.
Osmeh.
Skloni smo tome da takve stvari posmatramo kao ukrasne delove društvenog života. Lepo, možda. Prijatno. Ali na kraju neozbiljno.
Politika je ozbiljna.
Rat je ozbiljan.
Siromaštvo je ozbiljno.
Klimatske promene su ozbiljne.
Nejednakost je ozbiljna.
Polarizacija je ozbiljna.
Čovek koji natera strance da plešu na ulici?
To je zabava.
Ali možda smo tu hijerarhiju postavili naopako.
Možda su neke od stvari koje nazivamo neozbiljnim zapravo deo infrastrukture koja omogućava sve ostalo.
Čudna ozbiljnost zabavljanja
MrBerlinParty je zanimljiv upravo zato što ne deluje kao da pokušava bilo šta da reši.
Ne stoji na Alexanderplatzu i objašnjava političku filozofiju. Ne traži od ljudi da potpišu peticiju. Ne govori im na čiju stranu treba da stanu. Ne pokušava da ubedi konzervativca da postane progresivac niti progresivca da postane konzervativac.
Pokušava da ih natera da se dobro provedu.
Zvuči gotovo neprijatno jednostavno.
Možda je upravo u tome poenta.
Savremeni život postao je izuzetno dobar u tome da nam govori do čega bi trebalo da nam bude stalo. Svaki dan donosi novu krizu, novo zgražavanje, novi politički sukob, novi razlog da budemo uplašeni ili besni. Stalno se od nas traži da zauzmemo stav.
Šta misliš?
Na čijoj si strani?
Ko je kriv?
Ko ti preti?
Šta mora biti poraženo?
Šta mora biti odbranjeno?
Zbog čega bi danas trebalo da budemo besni?
A onda, usred svega toga, neko pusti muziku i praktično kaže:
Hajde.
Plešimo.
Ima nečeg gotovo subverzivnog u odsustvu rasprave.
Jer ljudi koji se okupljaju oko MrBerlinPartyja ne moraju da se slažu.
Konzervativac može da ostane konzervativac.
Progresivac može da ostane progresivac.
Vernik može da ostane vernik.
Sekularna osoba može da ostane sekularna.
Bogataš ostaje bogat.
Siromašan ostaje siromašan.
Imigrant ostaje imigrant.
Berlinac ostaje Berlinac.
Posetilac ostaje posetilac.
Ništa od njihovih identiteta ne mora da nestane.
Samo ne moraju o njima da razgovaraju dvadeset minuta.
A ta razlika je presudna.
Toliko smo se navikli na ideju da se ljudi međusobno susreću prvenstveno kroz svoje identitete da ponekad zaboravimo da postoji i drugi redosled u kojem možemo upoznati čoveka.
Pre mišljenja dolazi lice.
Pre političke pripadnosti dolazi smeh.
Pre ideologije dolazi ljudsko biće.
Kategorija i čovek
Jedna od neobičnosti savremene politike jeste to što ljude sve češće susrećemo kao kategorije pre nego što ih susretnemo kao pojedince.
Druga strana.
Liberali.
Konzervativci.
Elite.
Populisti.
Aktivisti.
Nacionalisti.
Imigranti.
Establišment.
Ekstremisti.
Woke.
Reakcionari.
Etikete se menjaju u zavisnosti od zemlje i političkog trenutka. Mehanizam ostaje isti.
Pojedinac nestaje iza kategorije.
A kategorije je neverovatno lako mrzeti.
Mnogo je lakše prezirati „njih“ nego prezirati čoveka koji stoji metar od vas.
Lakše je besneti na anonimni nalog nego na ženu čiji ste pogled upravo sreli.
Lakše je verovati da je neka politička grupa glupa, opasna, sebična ili moralno pokvarena ako nikada niste morali da upoznate nekog njenog pripadnika kao komplikovano ljudsko biće.
A onda se dogodi nešto čudno.
Plešete pored jednog od njih.
On se nasmeje.
Vi se nasmejete.
Neko napravi potpuno apsurdan pokret.
Oboje ga vidite.
Neko se osmehne.
Uzvratite osmeh.
I odjednom je kategorija dobila lice.
„Druga strana“ je postala čovek.
Neslaganje nije nestalo.
Ali je apstrakcija prekinuta.
Možda je upravo to jedna od tihih snaga stvarnog zajedničkog iskustva: otežava karikiranje drugih ljudi.
Teško je održavati potpuno apstraktnu mržnju prema ljudima dok stojite pored stvarnih ljudi koji se dobro provode.
Ovo nije argument protiv političkog neslaganja.
Ovo je argument protiv dehumanizacije.
Demokratija ne zahteva da se slažemo.
Zahteva da živimo sa ljudima koji se sa nama ne slažu.
To zvuči očigledno, ali nam je sve teže da to zaista praktikujemo.
Postali smo veoma dobri u neslaganju.
Postali smo mnogo lošiji u tome da ostanemo ljudi dok se ne slažemo.
Politika besa
Deo problema leži u tome što su naša politička i medijska okruženja razvila neverovatno snažne podsticaje za sukob.
Za to nije potrebna nikakva zavera.
Niko ne mora da sedi u mračnoj sobi i smišlja kako da podeli stanovništvo.
Dovoljno je da bes privlači pažnju.
Zgražavanje donosi klikove.
Poniženje se lako deli.
Sukob zadržava ljude pred ekranom.
Algoritmi su izuzetno dobri u tome da otkriju šta nas provocira i da nam zatim daju još toga.
Rezultat je okruženje u kojem se osoba sa druge strane političke rasprave gotovo nikada ne pojavljuje kao običan čovek.
Pojavljuje se kao avatar.
Profilna fotografija.
Korisničko ime.
Komentar.
Stav.
Neprijatelj.
Ili, naravno, svima omiljeni NPC.
Na internetu ljude najčešće srećemo u njihovom najratobornijem izdanju.
U fizičkom svetu srećemo ih u svoj njihovoj nespretnosti.
Ispadaju im stvari iz ruku.
Smeju se u pogrešnom trenutku.
Loše plešu.
Postide se.
Nasmeju se onda kada to nisu očekivali.
To su sitnice, ali upravo takve sitnice otežavaju da čoveka svedemo na politički simbol.
Internet nam je dao do sada neviđen pristup tuđim mišljenjima.
Možda nam je sada potrebnije nešto drugo: pristup ljudskosti jednih drugih.
To je jedan od razloga zbog kojih je fizički javni prostor važan.
Fleš mob vraća tela u jednačinu.
Nema komentara.
Nema anonimnog korisničkog imena.
Nema pažljivo montiranog argumenta.
Ima muzike.
Ima pogleda.
Ima neprijatnosti.
Ima smeha.
I postoji nepobitna činjenica da osoba koju ste bili spremni da strpate u neku kategoriju sada stoji tu pored vas i loše se pomera uz istu pesmu.
Dvadeset minuta živite u istom svetu.
Osmeh je sićušna stvar
Pomislite na osmeh.
Ne korporativni osmeh.
Ne osmeh političara u kampanji.
Ne osmeh propisan priručnikom korisničke podrške.
Pravi osmeh.
Onaj koji se pojavi pre nego što ste odlučili da se nasmejete.
Sitna kontrakcija mišića, kratka promena na licu koja ne donosi zakone, ne preraspodeljuje bogatstvo i ne menja ustave.
A ipak, jedan čovek se nasmeši drugom i time saopšti nešto neverovatno jednostavno:
Vidim te.
Ne pretim ti.
U redu smo.
Druga osoba uzvrati osmeh.
Na trenutak postoji odnos tamo gde ga pre toga nije bilo.
Onda još jedan osmeh.
Pa još jedan.
I još jedan.
Pomnožite to čitavom masom ljudi.
A onda pomnožite hiljadama običnih interakcija koje se svakodnevno dešavaju.
Rezultat je nešto što ne umemo baš dobro da merimo.
Ali to ne znači da nije stvarno.
Društvo je delom sačinjeno upravo od tih sitnih činova međusobnog prepoznavanja.
Stalno govorimo o društvenom poverenju kao da je reč o nekoj apstraktnoj veličini. Ali poverenje se doživljava u ljudskim razmerama.
To je osećaj da stranac pored vas verovatno nije vaš neprijatelj.
Pretpostavka da će se većina ljudi ponašati razumno.
Spremnost da sa drugim ljudima delite isti javni prostor bez sumnjičavosti.
Osećaj pripadanja koji smo odavno zaboravili.
A možda je jedan od najjednostavnijih načina da taj osećaj stvorimo upravo to da ljudima pružimo priliku da uživaju jedni u drugima, bilo kroz dvadeset minuta plesa ili kroz crtanje kredom po trotoaru.
Infrastruktura koju niko ne računa
Znamo kako infrastruktura izgleda.
Putevi.
Mostovi.
Železnice.
Bolnice.
Škole.
Telekomunikacije.
Razumemo i institucionalnu infrastrukturu: sudove, izbore, vlade, javnu upravu.
Ali postoji još jedna vrsta infrastrukture koja se retko pojavljuje u državnim budžetima.
Nazovimo je društvenom infrastrukturom.
Čine je mesta, rituali i iskustva koja omogućavaju ljudima koji se ne poznaju da se međusobno susretnu bez straha.
Sport je društvena infrastruktura.
Festivali su društvena infrastruktura.
Javni trgovi su društvena infrastruktura.
Muzika je društvena infrastruktura.
Zajednički obroci su društvena infrastruktura.
Humor je društvena infrastruktura.
Igra takođe.
I ples.
Poenta nije u tome da svi postanu prijatelji.
To bi bilo apsurdno.
Poenta je da ljudi postanu poznati jedni drugima.
A poznatost je važna.
Stranac postaje manje stran.
Osoba iz drugog kraja grada postaje neko koga ste već negde videli.
Osoba iz druge generacije postaje neko sa kim ste se nekada smejali.
Osoba iz drugog političkog plemena postaje, koliko god nam to bilo nezgodno, ljudsko biće.
Savremena društva provode ogromnu količinu vremena brinući o usamljenosti, otuđenju i polarizaciji.
Možda bi trebalo da provedemo malo više vremena pitajući se da li smo napravili dovoljno mesta na kojima ljudi mogu jednostavno da budu zajedno, bez potrebe da nešto kupe, da se oko nečega svađaju ili da se sa nečim identifikuju.
Čudo besciljnosti
Postoji još jedan razlog zbog kojeg tih dvadeset minuta zabave deluje neobično značajno.
Čini se da nema nikakvu produktivnu svrhu.
Niko ne mora da bude bolje informisan.
Niko ne mora ništa da kupi.
Niko ne mora da se pridruži organizaciji.
Niko ne mora da promeni pogled na svet.
Niko ne mora da postane bolji građanin.
Poenta je samo uživati u trenutku.
Postalo nam je neprijatno kada nešto nema svrhu.
Sve mora imati rezultat.
Šta je postignuto?
Do koliko ljudi je stiglo?
Kakav je bio engagement?
Kolika je ekonomska vrednost?
Kakav je politički uticaj?
Šta se promenilo?
Ali možda postoje iskustva čija vrednost leži upravo u tome što ne služe ničemu drugom.
Ne treba nam opravdanje za smeh.
Ne treba nam policy paper koji objašnjava zašto je igra deteta produktivna.
Ne moramo da dokazujemo da je ples ekonomski efikasan.
Ima nečeg duboko ljudskog u tome da nešto radimo samo zato što nam prija da to radimo zajedno.
I možda u tome postoji nešto tiho oslobađajuće.
Politička kultura opsednuta pobedom može biti iscrpljujuća.
Komercijalna kultura opsednuta prodajom može biti iscrpljujuća.
Digitalna kultura opsednuta engagementom može biti iscrpljujuća.
Zapravo, jeste.
Zabava nudi alternativu.
Dvadeset minuta niko ne mora da pobedi.
Niko ne mora nikoga da ubedi.
Niko ne mora nikoga da monetizuje.
Niko ne mora da bude u pravu.
Ljudi mogu jednostavno da budu.
Granice su važne
Naravno, fleš mob ne može da popravi pokvarenu demokratiju.
Ples ne može da ukloni nejednakost.
Osmeh ne može da reši stambenu krizu.
Muzika ne može da okonča raspravu o migracijama.
Dvadeset minuta ne može da izleči istorijske nepravde.
Bilo bi i naivno i uvredljivo pretvarati se da može.
Vrednost fenomena MrBerlinPartyja upravo je u njegovoj skromnosti.
Svet se ne menja.
Ni ljudi se ne moraju nužno promeniti.
Neslaganja ostaju.
Kada muzika stane, svako se vraća svom životu.
Ali dogodilo se nešto što je možda lakše potceniti nego izmeriti.
Dvadeset minuta ljudi su iskusili nešto što protivreči emocionalnoj logici polarizacije.
Podelili su nešto sa ljudima koje nisu poznavali.
Možda neki od tih ljudi imaju političke stavove kojima bi se snažno protivili.
Možda neki pripadaju društvenim grupama sa kojima se gotovo nikada ne susreću.
Možda neki imaju potpuno drugačiju predstavu o budućnosti.
Ništa od toga ih nije sprečilo da se zajedno smeju.
To ne znači da saglasnost nije važna.
Znači da saglasnost nije preduslov za ljudsku povezanost.
A upravo bi ta razlika mogla biti jedna od stvari kojih najhitnije moramo ponovo da se setimo.
Pripadanje bez neprijatelja
Ispod svega ovoga krije se jedno dublje pitanje.
Šta ako ljudi nisu gladni samo političkih odgovora?
Šta ako su gladni pripadanja?
Prepoznavanja.
Spontanosti.
Fizičkog prisustva.
Slavlja.
Osećaja da su deo nečega.
Dozvole da budu smešni.
Iskustva u kojem ne moraju da glume sopstveni identitet.
Politika je postala jedan od glavnih izvora pripadanja u savremenom životu.
Ali političko pripadanje ima jednu strukturnu slabost.
Grupu često definiše kroz suprotnost.
Mi smo mi zato što su oni oni.
Mi smo oni koji razumeju.
Oni su oni koji ne razumeju.
Mi branimo državu.
Oni je uništavaju.
Mi smo dobri ljudi.
Oni su problem.
Neprijatelj je često ono zbog čega grupa uopšte deluje kao celina.
Fleš mob nudi drugačiju vrstu pripadanja.
Pripadanje bez neprijatelja.
Ne mora neko drugi da bude u krivu da biste vi bili srećni.
Ne treba vam neko spolja koga morate da mrzite da biste se osećali prihvaćeno.
Ne treba vam ideološka saglasnost.
Jednostavno pripadate trenutku.
Možda je upravo to jedna od njegovih najprivlačnijih osobina.
Radost bez ideologije
Postoji neobična politička moć u nečemu što nije političko.
MrBerlinParty ne mora ljudima da govori šta da misle.
Zapravo, upravo odsustvo političke poruke možda čini to iskustvo zanimljivim.
On stvara situaciju u kojoj politički identitet privremeno postaje nevažan.
Ne lažan.
Ne izbrisan.
Samo nevažan.
I možda je to zdravo.
Godinama smo govorili ljudima da treba da budu politički svesniji, politički angažovaniji, politički osvešćeniji.
Možda bi trebalo da im povremeno dozvolimo i da dvadeset minuta prestanu da budu politički.
Ne zauvek.
Samo dovoljno dugo da se sete da ispod političkog identiteta postoji čovek.
Možda je upravo to preduslov zdravog neslaganja.
Pre nego što možemo da se ne slažemo kao građani, moramo biti sposobni da se sretnemo kao ljudska bića.
Slučajna lekcija Berlina
Ima nečeg posebno prikladnog u tome što se sve ovo događa baš u Berlinu.
Grad je od protivrečnosti napravio umetnost.
Nosi ogromnu istorijsku težinu i čuveno nepoštovanje prema pretencioznosti sadašnjosti. Grad je sećanja i ponovnog stvaranja, ozbiljnosti i apsurda, traume i noćnog života.
I negde između U-Bahna i Alexanderplatza, čovek sa mikrofonom i prenosivim zvučnikom postao je neka vrsta uličnog podsetnika da grad nisu samo njegove zgrade, politika ili istorija.
Grad je i emocionalni odnos između stranaca koji dele isti prostor.
Priča o MrBerlinPartyju delom je upravo priča o tom odnosu.
Noviji medijski tekstovi opisuju Yakupa kao čoveka koji je tek pre nekoliko godina počeo da nastupa na ulicama, nakon prethodne poslovne karijere. U Berlin je stigao kao dete turskih gastarbajtera, a kasnije se vratio u grad nakon smrti supruge, pretvarajući ono što je ranije bio hobi u novu životnu svrhu. Njegovi nastupi, koji su počeli u U-Bahnu, a danas se često mogu videti oko Alexanderplatza, postali su sve prisutniji i na internetu.
Ima nečeg dirljivog u toj putanji, bez potrebe da je romantizujemo.
Čovek nešto izgubi.
Čovek nešto pronađe.
A ono što pronađe nije ideologija.
To su ljudi.
Njegova deklarisana ambicija izuzetno je skromna: okupiti ljude, učiniti ih srećnim, stvoriti dobar trenutak.
Možda upravo zbog te skromnosti sve to i funkcioniše.
Dvadeset minuta
Dvadeset minuta nije dovoljno da promeni svet.
Ali možda jeste dovoljno da promeni nečije iskustvo sveta.
Dovoljno da se neko ko je usamljen na kratko oseti kao deo nečega.
Dovoljno da se neko ko je imao užasan dan nasmeje.
Dovoljno da neko skloni telefon.
Dovoljno da dva stranca razmene osmeh.
Dovoljno da nastane uspomena.
Dovoljno da nekoga podseti da javni prostor ne mora da znači anoniman prostor.
Dovoljno da pokaže, makar nakratko, da stotine ljudi mogu da budu na istom mestu a da ne budu svedeni na zaraćena plemena.
Zbog toga je pitanje koje otvara MrBerlinParty na kraju mnogo veće od samog MrBerlinPartyja.
Pravo pitanje nije:
Može li ples da reši polarizaciju?
Naravno da ne može.
Zanimljivije pitanje je:
Može li zajednička radost da učini polarizaciju manje dehumanizujućom?
Mogu li ljudi mirnije da se ne slažu ako su se nekada sreli van okvira neslaganja?
Može li neko ko vam je politički suprotstavljen ipak da vam deluje poznato?
Može li na „drugoj strani“ da bude neko sa kim ste se nekada smejali?
Može li pripadanje da postoji bez neprijatelja?
Može li društvo ostati demokratsko ne zato što se svi slažu, već zato što dovoljno ljudi još uvek prepoznaje ljudskost onih sa kojima se ne slaže?
Ne znamo.
Ali znamo nešto jednostavnije.
Ljudi koji se nikada nisu upoznali mogu da se sretnu.
Ljudi koji su bili stranci mogu da se smeju.
Ljudi koji se nikada neće slagati mogu da podele jednu pesmu.
I makar dvadeset minuta niko ne mora da pita ko je u pravu.
Samo treba da se pomeri.
Kada muzika stane, politički svet će i dalje čekati.
Rasprave će i dalje biti tu.
Izbori će i dalje doći.
Algoritmi će i dalje nalaziti nove načine da nas razbesne.
Podele neće magično nestati.
Ali možda će neko otići odatle sa osmehom.
Možda će zapamtiti lice osobe koja je stajala pored njega.
Možda će negde unutar ogromne mašinerije savremenog političkog identiteta ostati jedno malo sećanje koje odbija da se uklopi:
Ne slažem se sa ovom osobom.
Ne znam ništa o ovoj osobi.
Možda se sa njom ne slažem gotovo ni oko čega.
Ali plesali smo zajedno.
I možda to nije rešenje.
Možda je nešto skromnije, a samim tim i korisnije.
Podsetnik.
Podsetnik da smo, pre nego što smo postali birači, plemena, demografske kategorije, politički identiteti, profili na društvenim mrežama i suprotstavljeni tabori, bili ljudi.
A ljudi, ispostavlja se, još uvek vole da se zabavljaju.
Možda suprotnost podeli nije saglasnost.
Možda je ponekad samo dvadeset minuta tokom kojih saglasnost nije potrebna.
Muzika počinje.
Neko se nasmeje.
Neko drugi uzvrati osmeh.
I na trenutak niko ne pita na čijoj su strani.
Ili je možda čitava ova priča samo svojevrsna opomena koliko smo daleko stigli: do tačke u kojoj je čovek sa mikrofonom i prenosivim zvučnikom, koji je sebi za životni cilj postavio da ljude natera da se nasmeju, morao da postane povod za ovakav tekst kako bi nam pokazao apsurd toga da su ljudi uopšte zaboravili šta znači biti čovek.
Komentari