Kada svi govore da su iscrpljeni, pitanje više nije kako da izdržimo nego šta proizvodimo takvim ritmom.
Umor se u javnom govoru najčešće predstavlja kao licna disciplina: spavaj bolje, planiraj bolje, iskljuci se na vreme. Ali iscrpljenost koja se javlja kolektivno ne može imati samo individualno objasnjenje.
Ova analiza povezuje jezik mentalnog zdravlja sa uslovima rada, stanovanja i stalne dostupnosti. Umor tada postaje signal da se privatni život suzio do tačke pucanja.
Ako iscrpljenost ostane samo motivacioni problem, nikada necemo pitati ko profitira od ritma koji je proizvodi.
Kada je rad nevidljiv na papiru, pregovaračka moć nestaje pre nego što se uopšte pojavi javni jezik za problem.
Umor se ne raspoređuje ravnomerno: najviše ga nose oni čiji dan već zavisi od nesigurnog rada, brige i stalne dostupnosti.
Pravi test pokreta ne meri se na bini nego u danima kada kamere odu.
Kad porodice pocnu same da vode evidenciju kaslja, brojke dobijaju novu tezinu.
Geopolitika prestaje da bude apstraktna onog trenutka kada pocne da oblikuje svakodnevni govor.
Komentari