U razgovoru koji je trajao duže od planiranog, sagovornica se stalno vracala istoj tacki: sistem od ljudi traži izdrzljivost, ali im ne daje strukturu.

Između dve smene, između dve autobuske linije i između dve administrativne procedure, nastaje prostor u kojem umor postaje zajednicko iskustvo, a ne privatni neuspeh.

Intervju ne nudi herojsku poentu. Nudi jasan zahtev: da se rad organizuje tako da ljudi imaju život izvan njegovog rasporeda.