U razgovoru koji je trajao duze od planiranog, sagovornica se stalno vracala istoj tacki: sistem od ljudi trazi izdrzljivost, ali im ne daje strukturu.

Izmedju dve smene, izmedju dve autobuske linije i izmedju dve administrativne procedure, nastaje prostor u kojem umor postaje zajednicko iskustvo, a ne privatni neuspeh.

Intervju ne nudi herojsku poentu. Nudi jasan zahtev: da se rad organizuje tako da ljudi imaju zivot izvan njegovog rasporeda.